Biti Goran Vesić

Neće biti lako budućim biografima izvesnog Vesić Gorana, kad se budu prihvatili posla da ispišu njegov raskošni životopis. Ali, za takav poduhvat još ima vremena.

Njegov radni vek i te kako traje, reklo bi se da je u punom zamahu i naponu stvaralačke snage. Izvesno je, dakle, da slede novi fantastični poduhvati koje ne kontroliše niko, ali odobrava svakako još manje pouzdana glava od njegove.

U slučaju V.G. nepoznato je odakle krenuti, da l’ od glave ili od repa, tajna je gde je šta u toj građi specijalno namenjenoj za posebne potrebe vladanja i vladaoca. Gde je glava tu je i rep; u takvim živućim političkim fenomenima sve je na jednom mestu.

Njegovo napadno prisustvo u našim životima nipošto nije rezultat slučajnosti. Vesić se u svom punom sjaju pojavio nužno, kao biološko-patološko-politički proizvod vremena koje mu je dopustilo da pretekne i preživi sve svoje političke agonije, mimikrije i pojavne oblike i pojavi se na vrhu naopake velegradske evolucije.

Dobio je, uzeo, kako vam drago, priliku da oblikuje Beograd po svom ukusu, po svom poimanju estetike urbanog centra i u tome je neumoran, a njegova zastrašujuća energija neiscrpna.

On je perpetuum mobile eksperimenta koji surovo obavlja nad glavnim gradom i njegovim stanovnicima. A oni otvoreno iskazuju svu svoju nemoć posmatrajući kako njihovo mesto za život gubi svoj oblik, svoj duh, atmosferu radosti i samopoštovanje. Grad postepeno prestaje da liči na sebe i pretvara se u žalobnu karikaturu, nalik na protuvu koja mu je oduzela lice.

Lice Vesić Goran bez otpora gradi Beograd kao svoj autoportret.

Rekavši kako bi Đinđić da je živ danas bio uz Vučića, a ne uz neradnike koji uzaludno hodaju ulicama, savršeno je objasnio svoje poimanje političkog hermafroditizma: on veruje da bi Đinđić, da je nekim čudom ovde, bio uz vlast a ne na vlasti, zato što nije u stanju da zamisli drugog vladara osim onoga kome je na usluzi.

Da li je ta izjava bila samo udvorička, neznalačka, nesrećna ili naprosto glupa, Vesiću je nevažno. A ni potrošačima informacije o njoj. Njegova politička pozicija ionako nije određena logičkim poštenjem, niti etičkim parametrima. Čak ni obzirima prema sebi, budući da V.G. nije u stanju da objasni tajnu svog uzletanja, razloge za to, niti čudo da se našao tamo gde jeste.

Nije to samo obično udvorištvo i perverzna odanost, jer podvižnika sa takvim osobinama ima na pretek. Vesić je otišao bar korak dalje u tom neprijatnom poslu prianjanja za telesinu moći. Pored samog čina invazije u predmet ljubavi, uveren je kako je u stanju da sve to obrazloži višim ciljevima i da je u tome nadmoćno ubedljiv. Njegov domet je opšti poduhvat, njegova percepcija je, po njemu, zajednička za sve: svi naime vide ono što on želi da svi vide, i u to je siguran.

Svi koji su u sukobu sa njegovim nedelom izloženi su javnom pogromu. Njegov jezik obračuna je sirotinjski skrušen, ali jeziv, i u tome on uživa kao neosporni pobednik, vandal koji je osvojio grad i može mu se da čini šta hoće.

Seča stabala u srcu Beograda da bi se našlo mesta za gondolu sve je drugo samo ne običan varvarizam. To je obračun sa estetikom koju priroda stvara decenijama, izraz mržnje prema gradu koji se voli i smatra svojim sa drvećem koje u njemu slobodno raste. Sve to valja saseći i pretvoriti u nežive trupce da bi mržnja bila realizovana kao javni poduhvat.

Gondola je vašarsko-smučarski ornamentum, za posmatranje panorame koja se sa Kalemegdana savršeno vidi, podilaženje palanačkom ringišpilskom ukusu, i definitivno skrnavljenje jednog od najlepših beogradskih horizonata. Nedostaju luna park na Trgu Nikole Pašića, akva park na Trgu Republike i legat Šabana Šaulića. Ali, ništa ovde nije nedostižno.

To svakako nije vrhunac Vesićevog nastranog stvaralačkog elana. Uskoro će biti upaljeni novogodišnji ukrasi, ove godine ranije nego ikada pre. Svaki dan bi mogao da bude šareni vašar, uz zurle tapane i razdragani puk koji slavi zlatno doba srpskog Perikla i njegovog ludog šarlatana.

Fontane, koje su postale i predsednikova opsesija, prema pripovedanju V.G. same će sebe isplaćivati od novčića koje rasipni turisti i dobrodušni Beograđani budu ubacivali u bistru muzičku vodu. Kad se skupi taj sitniš i pretvori u zdravu valutu, gradiće se nove (fontane), i tako u nedogled.

Jarbol nam se još nije digao, ali i to se ima dogoditi.

Beograd će dobiti 1.000 novih komunalnih policajaca i to će biti Vesićeva paravojska, partijske batinaške snage koje će čuvati viziju okupiranog Beograda i zaštićenog od Beograđana koji još drže do sebe.

Na obodima grada izlokani putevi, udarne rupe, tiha smrt periferije. Ruševnost je vidljiva svuda gde nema blještavih kulisa koje pokrivaju stidne delove velegradskog tela.

Gradski saobraćaj se vraća u devedesete, bez guma, vozača i autobusa.

Bolnice su pretvorene u rugla i legla infekcija, bolesnici izumiru zajedno sa zdravstvom koje se masovno seli u Nemačku.

Svakoga dana Vesić se pojavljuje kao darodavac oblika, tvorac ambijenta i vlasnik čudovišne estetike, preteći da je učini opštom.

Takvog smo neimara i zaslužili.

Preneto sa sajta Peščanika.