stav

Bura u Rovinju

Autor: Borka Pavićević, Danas
15.10.2017.

O ovogodišnjim „Danima Mirka Kovača“ u Rovinju („Gionate di Mirko Kovač“) iscrpno je „raportirala“ Marija Krtinić u ovim novinama u sredu, 11. oktobra, koja je svojim pitanjima, znanjem i ulaskom u čitavu atmosferu ovog skupa osvojila opštu naklonost i uvaženje novinarske profesije.

Ovogodišnji dobitnici nagrade „Mirko Kovač“ su Damir Ovčina za roman „Kad sam bio hodža“, Ivan Čolović za esej, knjigu „Smrt na Kosovu polju“, Hana Jušić za film „Ne gledaj mi u pjat“ i Mirjana Karanović za scenario – film „Dobra žena“.

Naslov teksta u „Danasu“ (M. Krtinić) „Nema pisca za Okupaciju za ovo vreme“ parafraza je reči Lordana Zafranovića, izgovorenih u kontekstu preloma epoha, dva veka, 20. i 21, i dakako izgovorena je sa nasleđem jedne od najuspešnijih saradnji na scenariju i na filmu, pisca Mirka Kovača i reditelja Lordana Zafranovića.

Međutim, i Zafranović bi se složio, u čemu je i značaj polemičkog karaktera Kovačevog dela, „Dana Mirka Kovača“ i nagrade njegovog imena, pisaca i scenarista, autora u ovom vremenu i „regionu“ ima. A da nije bilo Kovača, njih bi svakako manje bilo. Čak, u krajnjoj instanci, kada bi se neko namučio, pronašao bi veliko polje smisla između sva četiri nagrađena ostvarenja; recimo to ovako: Istorijski i filozofski vremeplov „Smrti na Kosovu polju“, opsada Sarajeva u romanu Damira Ovčine, i posleratna i tranzicijska trauma u filmovima Hane Jušić i Mirjane Karanović, prelomi su u vremenima, a u stvari kontinuirano traumatsko stanje „regiona“, skladna dela o raspadu. Uzročno posledična veza smrti, trajanja, zločina i preživljavanja, pobune (Zafranović) i težnje za oslobođenjem autora i čoveka sred rušenja i urušavanja jednog celovitog sveta, i mišljenja nove traumatske stvarnosti. Rat i poraće. I u nutrini ovog epohalnog procesa delo i sudbina pisca Mirka Kovača.

Svojevremeno smo u Beogradu priredili turu Dedinjem do Avale, Spomenika neznanom junaku, sa zastojem kod stadiona Crvena zvezda gde je Ivan Čolović čitao svoj „Lament nad Marakanom“, dok su nas Arkanovi i Cecini telohranitelji razjurivali da ne uhvatimo u kameri njihovo zdanje preko puta stadiona, utvrdu, postmodernu građevinu podignutu na raskrsnici ka bolnicama „Dragiša Mišović“. Ostavljamo po sunčanom, „božjem“ danu u Rovinju na Molo grande Svetlanu Slapšak, prošlogodišnju dobitnicu „Mirka Kovača“, da napiše, ako ne knjigu, onda tekst na koji se nameračila, i odlazimo Božo Slapšak, Ivan Čolović, Dubravka Stojanović i ja, vođa puta, na turu po Rovinju, ulicom nekadašnje Mornarice, balkona, vidikovca, Arse Jovanovića, ka Monteu do Svete Eufemije na vrhu očuvanog grada Rovinja, te onda Bregovitom (Via del Monte), nazad kroz grad do Svetlane. Na vrhu pred crkvom i u crkvi, svadba za svadbom. Doteran svet, muškarci mahom u crnim odelima, žene na visokim štiklama, sve po poslednjim modama, mnogo sveta. Scena posve felinijevska, dok se na razgovorima „Dana Mirka Kovača“ o literaturi i filmu Kovača i Lordana Zafranovića najčešće pominjao Bunjuel. Turisti kuljaju odasvud. Kako mi je srcu draže sresti izbeglice od turista.

Nekad je ovo mesto, Monte, bilo usamljeničko. Mesto životnih sabiranja i oduzimanja, susreta sa samim sobom. Pokazujem im vrata Daše Drndić, njen roman „EEG“ upravo govori i o stanovnicima Bregovite, onima koji su tu bili, i onima koji su došli kada oni koji su bili više nisu tu, Božo Slapšak mi šalje najdirljiviji moguću fotografiju kako stojim ispred vrata svoje nekadašnje kuće, pored Daše, u Bregovitoj 29.

Osećam neko veliko olakšanje, ono se sastoji u prilici da povežem svetove, nekadašnji i današnji uz pomoć literature, filma, autorstva i prijatelja što povezuju Beograd i Rovinj, Sarajevo, Zagreb, Dubrovnik… Slobodan Stojanović je napisao kako je Rovinj nekoć bio jugoslovenska Atlantida, pre ratova za razaranje zemlje.

„Dani Mirka Kovača“ su veoma važna institucija, „regionalna“, koja na određeni način skuplja rasuto, i to na neinstitucionalan način, autori se sreću uprkos i mimo država, u Zajedničkom jeziku, na svom jeziku, sreću se iz slobode, po slobodnoj volji i izboru, ličnom. I kao da je taj skup neka vrsta kontinuiteta sa jugoslovenskom Atlantidom. A posve nova, u novim okolnostima, državnim. Zato se može biti zahvalan na privilegiji toga osećaja, osećaja jedinstvenog života, na temelju literature i stvarnosti. Pre svega Slobodani Bobi Kovač i Seidu Serdareviću („Fraktura“).

Slobodan Šnajder ostaje neuslišen za poset nekadašnjoj kući Radomira Konstantinovića, nismo stigli i to me boli. Šnajder se pripremio za razgovor sa ovogodišnjim dobitnikom Damirom Ovčinom, ali njega prve večeri nije bilo, smrt u porodici, i zato ga evo, posle sahrane, da primi nagradu u „Kinuinu Gandusio“, čitam, parafraziram ladeaciju Envera Kazasa, člana žirija koji bolan leži u Sarajevu, a znam koliko bi želeo da je ponovo sa svima nama i Damirom Ovčinom. Tako da je Ivan Čolović prvo veče, uz pomoć selektora za esej Tomislava Brleka, uspeo da izrekne deo od onoga što je nameravao da kaže i povodom „Smrti na Kosovu polju“, Mirka Kovača, i značaja nagrade koju je dobio. Sve je to mnogo više od onoga što se u tom času zbiva. I u ovom tekstu.

Nekih od pozvanih nije bilo, ali su zato drugi pozvani imali svoje izuzetne trenutke, Vladislava Gordić, Vlado Martinović i Bruno Kragić u razgovorima o književnosti i filmu. I Lordan Zafranović. U ovom krugu se ukazala tangenta i vezna linija, i konačno kružnica između epoha koje smo živeli i koje živimo, možda „srećni“ što smo „preživeli“, rez i vez. Mislim na osećanja pisca i čoveka Milana Rakovca, kada mlađe kolege , autore, stvaraoce, gleda i sluša u svojoj Istri, crvene zemlje, gde se čudo prepoznavanja i uzbudljivog, polemičkog društvenog i empatijskog sklada, može i dogoditi. Na „Danima Mirka Kovača“, pisca koga je prigrlio. Rovinj još nije poklekao ni u ratu, ni u poraću. Te to što Lordan Zafranović zahteva kao pobunu prema svemu u čemu se davimo, i kroz šta plivamo. Kao što je „Okupacija u 26 slika“, nezaboravnih, izrekla o nasilju u lepoti Dubrovnika, nasilju i zločinu, to danas u novim, tranzicionim prilikama i neuslovima izriče Hana Jušić u filmu „Ne gledaj mi u pjat“. Rakovac je imao Mirka, a Kovač ima uz sebe jednu ozbiljnu i dramatičnu savremenu literaturu, i poštovanje njenih autora, kao što Zafranović prethodi i Hani Jušić i Mirjani Karanović. U pobuni protiv nečovečnosti i preimenovanju , preznačavanju istorije, simbola i vrednosti.

Mirko Kovač i Lordan Zafranović stvaraju „Okupaciju“ na osnovu zapisa Mate Jakšića, Dubrovčanina od starina, borca i revolucionara, NOB, njegova kuća na Lapadu u Dubrovniku i dalje je tamo. Kći Cvjeta Jakšić, lingvista i prevodilac, vrstan i bez posla, i njegov sin Srđ Jakšić, advokat i borac za ljudska prava, antiratni heroj u odbrani svega manjinskog tokom prokletih ratova devedesetih, i dalje žive tamo, ali im je iza leđa zabijena jedna ogromna mermerna hotelčina iz koje se sve sliva ka njihovim kamenim domovima. Istorija rata i tranzicije, istorija je od razaranja kamena, i postavljanja betona i mermera.

Radomir Konstantinović je uvek citirao prijatelja Eda Murtića kako je 1991. i more potamnelo.

Plaža koju Dubravka Stojanović, istoričarka, pamti iz svog detinjstva, u Šibeniku, sada je u filmu Hane Jušić bazen u kome se ljudi više peru, kupaju, nego što plivaju. Mlado telo glavne junakinje u filmu probija se kroz tela bolesnih na „rekreaciji“. To je ono što istoričarka vidi danas.

U međuvremenu odlazimo u Pulu, u posetu Centru za tranzicijsku pravdu „SENSE“ koji će se zvanično otvoriti izložbom „Spomenici na nišanu – Zatiranje povjesti i sjećanja“ u petak, 13. oktobra. U ovom centru dugogodišnjim radom ekipe Mirka Klarina celokupna dokumentacija Tribunala u Hagu, zapisnici, trake, svedočenja o zločinima. Jednu od tih traka našla je Mirjana Karanović, Milena u filmu „Dobra žena“.

Posle destrukcije gradova, „Pođimo u gradove da bijemo gadove“ (Radovan Karadžić), opsade Sarajeva i bombardovanja Dubrovnika, posle razaranja, nastala je divlja gradnja, instalacija nove klase. Poraženi civili su u jednom zagušljivom stanu, porodica koja stalno nešto jede, što se manje ima to se više svašta i stalno jede, sumorna laboratorija u kojoj radi junakinja „Pjata“, parče grada sa kontejnerima i išaranim betonskim zidovima, znoj i smrad, i iznenađujuća kolektivna ljubavna scena na obali mora, scena usamljene i beskrajno tužne mladosti, onda kada svi očekujemo da će biti nasilja (neću sada o patrijarhalnosti oca porodice, debilnom bratu i izvrsno odigranoj majci agresivnoj nesretnici, o tome se govorilo i pisalo).

I onda junakinja u krupnom kadru stane na brdo iznad Šibenika i ispod nje „pukne“ grad Šibenik koga do sada u filmu nismo imali. Šibenik, Dubrovnik, Vukovar, Sarajevo…

U uređenom životu Milene, bolesnom životu žene uspešnog novog čoveka, u novoj kući, koju od slične deli ferforže ograda, a od ulice, kaljave, ferforže kapija, životu u kome uspešan čovek obnavlja krov uspešne crkve, u čijem horu Milena peva kao što su pevale žene Kola srpskih sestara, Milena i njena suseda iznose, da na đubre bace, uniforme i cokule svojih muževa, aktivnih učesnika u ratu i zločinu. Društvo je ozbiljno obolelo, i Milena ima rak dojke. U „lepoj“ i „pristojnoj“ kući, ona, čisteći, u fioci spavaće sobe pronalazi jednu filmsku kasetu, traku, sa zločinačkim delima muža, čoveka sa kojim živi i ima decu, odraslu. Gde plače Milena, Mirjana Karanović. U voćnjaku, među drvećem, u zalazak sunca, u prirodi, izvan svih nesretnih stanova i kuća, leđima plače. I pred operaciju dojki, Dobra žena odnosi traku, svedočanstvo o zločinima u jedan baš onakav Centar za tranzicionu pravdu koji će se u Puli otvoriti.

Gledali smo u pjat na „Danima Mirka Kovača“.

I otišli na rovinsko groblje, iznad grada, idealno mesto ovozemaljske konačnosti. Cvećarka je upravo zatvarala radnju, zastala je. U prodavnici mnoštvo veštačkog cveća, i samo nekoliko pravih cvetova. LJilja, biram, a cvećarka kaže „Uzmite ih sve, od mene, to je sigurno cveće za onog pisca, Mirka Kovača, pročitala sam samo dve njegove knjige, vi platite samo ono što ste izabrali, a ovo ostalo je od mene. Čitaću ja još Kovačevih knjiga.“

Vraćamo se u Beograd, Tanja Petovar vozi, ja napred do nje, a iza Srđan V. Tešin i Mića Vujičić, književni kritičari i pisci, mladi ljudi sa velikim iskustvom, selektori za roman nagrade „Mirko Kovač“.

Negde u Gorskom Kotaru svih boja, shvatam kako mi, iz različitih generacija pominjemo iste ljude i događaje, po dobru i po zlu, ratne i poratne, kako „slažemo kockice“ onoga što je bilo, Jugoslavije u kojoj smo Tanja i ja rođene i novih država. To je jedan traumatičan niz ispovesti i sabiranja iskustva kakav se samo na putu može dogoditi. Inspirisan, naravno, svim onim što smo doživeli na „Danima Mirka Kovača“.

Još članaka

  • Crveno i belo, telo
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Crveno i belo, telo

    Bili su to crteži načinjeni plavim mastilom, modrim mastilom, gustim, kao rimsko nebo u sumrak, velike fleke koje su u stvari bića, živi svet…

    01.10.2017.
  • O otvaranju ciklusa Nevermind 40
    Autor: Aleksandra Sekulić, CZKD

    O otvaranju ciklusa Nevermind 40

    Ciklus Nevermind 40: Punk u muzičkom bioskopu Jovana Bačkulje počeli smo opštim osvrtom na istoriju onoga što prepoznajemo kao punk, ali i na savremeni…

    09.11.2017.
  • Materijalni trag obećanja
    Autor: Aleksandra Sekulić, CZKD

    Materijalni trag obećanja

    Likovni program CZKD 2017 Dok se u jubilarnoj godini o Oktobarskoj revoluciji misli i govori uprkos istorijskom revizionizmu kojim se legitimiše brisanje mogućnosti promene…

    07.11.2017.
Loading...