stav

Ćirilov

Autor: Borka Pavićević
21.11.2014.

Samo je Jovanu Ćirilovu moglo na pamet pasti da pristane, na predlog Aleksandra Mandića, da svako veče na Studiju B vodi emisiju „Ćirilov“. Dopalo mi je da ga u tom naumu, a i realizaciji pratim. Dogodilo se da je otišao u Moskvu, kako ne bi, nisam na to računala, a to je prvo na šta sam morala misliti, da će Jovan putovati, da će putovati i kada je u Beogradu, i da je to takav ludački posao koji ne da mira ni u kasnim satima.

I Mihajlo Mihajlov, koji je bio i boem, i on je teško podnosio takve emisije posle svoje sedamdesete godine, kasno noću. Zato je Jovan predložio da se u sledećoj emisiji šišamo, a šiša se, naravno, na mokro. Sledeće večeri ušao je u kadu, Ćirilov, ni u kadi nije sedeo.

Naime, čitava emisija išla je bez sedanja, sem u retkim izuzecima. Imperativ je bio da se stoji, i to je nastalo kao kontra omiljenoj i amblematičnoj formulaciji „Da sednemo i da se dogovorimo“.

Šta ima da „sednemo i da se dogovorimo“. Ništa mu nije bilo teže od sedenja i dogovaranja. Od tog društvenog rituala lišenog stvarne intelektualnosti i akcije. Jovan je imao usmerenu radnju, hodati, kretati se, pisati, prevoditi, teatrom rukovoditi, predstavu gledati, sa jezikom raditi teorijski i „primenjaški“, jesti i piti funkcionalno, koliko je za život potrebno, slatko je voleo „Kada će kolači“, nije pio, nije pušio, toliko toga je voleo, svet je voleo, život je voleo, boju je voleo, zvuk, svetlo, Enlightenment.

Rano je ustajao, BBC veću šest, prvi je kupovao novine. Iza ponoći retko je sedeo, za Novu godinu, možda do pola jedan, jedan. Priče, anegdote, događaji koji govore o svim drugim događajima, poenta, teza, metafora, simbol. Drama, dramaturgija, klimaks, početak i kraj.

(Tri saveta Jovanova bila su, prvi, da nikako ne valja sedati iza pola noći, jer može doći do svađe, drugi da se kod nas knjige ne pozajmljuju, jer nikada neće biti vraćene, i treći da se svaki tračprekida time što ga ti ne prepričavaš.)

Kraj. „Zamisli, hoće da me uvere u zagrobni život i bezgrešno začeće. Pa nije moguće. “

Bilo bi dobro da je moguće, možda bi sada bilo lakše. U tom fundamentalnom smislu, filozofskom, Jovan Ćirilov uvek je birao teži put, zato su manifestacije toga izbora izgledale tako lake. Često kažu nonšalantne, to je izraz isto kao i „kontroverzan“ autor, reditelj, pisac, kada se ne zna ništa drugo da kaže.

Bio je kod bukinista, na Platou, kada su mu javili da su mu rezultati katastrofalni, da izlečenja nema, kada je zaznao to što se ne može saznati ni iz knjiga, ni iz pozorišta, nikako se ne može saznati dok se ne doživi. A skloni smo da se pravimo da znamo, kažemo „Mogu misliti“ (a ne možemo, misliti). Jovan se sa svim što je stvorio nosio sa konačnošću.

U bolnici kod Jovana bliska osoba donela je papuče, sama ih je napravila, i jedno ćebence, roze. „Da mu noge ne zebu.“ To je Verica, i nije rođaka, ona je bukinista, „Samo vi mene zovite, sve ću da vam nabavim, kao i za Jovana. Kada dođe kući, nemojte brinuti ako treba stručna pomoć, mi smo tu, bukinisti, dogovorili smo se da sve što treba gospodinu Ćirilovu, mi ćemo da obezbedimo, on je nas mnogo zadužio i nikada to nećemo zaboraviti, kada su hteli da nas proteraju sa ulica, ostali smo na ulicama, prodajemo knjige.“

Jovan i knjiga. Nema tog cajtnota koji će ga sprečiti da u poslednjem času „premetne“ knjižaru, i stane kod bukiniste na ulici u bilo kom gradu, ili mestu na ovome svetu. I ako nije isplanirao i uspeo da bude satima po knjižarama, antikvarnicama, i sa bukinistima, uvek je uspevao da se „natovari“ knjigama, pa kada sedne u prevoz, otvara svoje blago i pokazuje ga do kraja puta. Blago blaga. Pisac i kupac knjiga.

Četiri puta po četiri sata Antoana Viteza, Molijer u Avinjonu, u međuvremenu još minimum dve predstave iz glavnog programa, i iz pratećeg, naravno, kasno u noćdok ne popadamo u nesvest. Samo Jovan Ćirilov je bio u stanju da u jednom mahu, danu, noći, vidi taj broj predstava, da ih vidi, ne da ih „pogleda“ (tako kažu i pišu). Molijer je bio u središtu festivala, a i istoimeni film Andrijane Mnuškine. I to četiri sata. Hteli smo da uteknemo, ali ona, Mnuškina upravo silazila niz stepenice, u ljubičastom: „Vraćaj se, eno je, stoji ko Mira.“ Bio je tada u Avinjonu, ne iz Avinjona, jedan uvaženi zvanični direktor, na raspolaganju je imao i apartman. I bilo mu je dosta da vidi jednog Viteza i jednog Molijera. Naravno da je Ćirilov video sve Viteze i sve Molijere i naravno da mu nije smetalo što će, da bi video sve predstave, jednu noćprespavati i u parku. Budžet je bio za pet dana, ili šest, sedmi …

Ali, Bitef je imao svoj slogan, temu, „naslov“. To je obavezujuće za selektore i zadaje nivo mišljenja u pozorištu, intelektualac je prisutan, kao i umetnik.

Apstraktno i konkretno, mišljenje i delanje, ideja i organizacija, principi i mogućnosti, susret, spoj, konstitucija, kreacija, Ćirilov nije razarao, to nije činio ni u kritikama, ni među ljudima, ni među narodima, ni među polovima, ni među slojevima, ni među religijama, ni među jezicima…

Ravnopravnost i sloboda, to je Jovan mislio i živeo, time se bavio u svim oblicima, to nikome nije oduzimao.

„Gospodine, vi mi ne možete uzeti ništa što vam ja ne bih dragovoljno dao, osim život.“ Voleo je Hamleta, mislim zato što se nije lako svetio. „Voleo sam Ofeliju. Braće četrdeset hiljada sa svom množinom svoje ljubavi dostigli ne bi moju.“ Nevažno je ko je sa kim u kakvoj relaciji, sadržaj i svetonazor određuju prijateljstvo.

„Slika Dorijana Greja“ i „Poštedite me fizičkog bola, duhovni prepustite meni“. Kako je bio slobodan i hrabar u vreme bombardovanja. Kretao se gradom kao da nije bombardovanje. Zato što je zavladalo jedno potpuno drugo stanje, zato što je sve bilo neizvesno, zato što više ništa nije bilo propisano, zato što čovek kada jednom izađe iz sebe, teško može u sebe i da se vrati, ta manovska crta jednog Ašenbaha bila je slobodna u svoj lepoti i izvanrednosti. U sred „Dekamerona“.

Malo mu je sna bilo dovoljno. Nikad nije zatečen da spava. Kategorije vezane za neki takozvani građanski život bile su mu strane. Jovan Ćirilov je lumpenproleter i aristokrat, odabran i uvek pred izborom, spreman da radi u korist svoje štete, pretvarao je mane u vrline, koristio svaki minut da bi ostvario višak vremena, luksuz viška i samoće, nije mu trebalo ništa zato što je imao sve. Štedeo je da bi dao, za važno je uvek imao vremena, stalno je negde odlazio i bio je na licu mesta, budan, svestan svega, spava.

Još članaka

  • Bura u Rovinju
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Bura u Rovinju

    O ovogodišnjim „Danima Mirka Kovača“ u Rovinju („Gionate di Mirko Kovač“) iscrpno je „raportirala“ Marija Krtinić u ovim novinama u sredu, 11. oktobra, koja…

    15.10.2017.
  • Od nepostojećeg dijaloga do pet ishoda
    Autor: J.D., Danas

    Od nepostojećeg dijaloga do pet ishoda

    * Vesna Pešić: Trebalo bi da priznamo realnost da država Kosovo postoji, ali da formalno to ne priznamo * Oliver Ivanović: „Hirurška intervencija“ i laka…

    07.11.2017.
  • Studija slučaja: Čija je budućnost
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Studija slučaja: Čija je budućnost

    Znam porodičnu kuću Škeljzena Malićija, bila sam u njoj devedeset i prve godine, tada me je Alisa Malići na Korzou, podeljenom na dva dela,…

    01.11.2017.
Loading...