stav

Covid-19 i njegove metafore IV

Autor: Ana Vilenica, Mina Milošević, Tanja Šljivar
09.06.2020.
Prolaz ispod magistralne željezničke pruge Beograd – Pančevo Varoš – Vršac – državna granica, 2020. (foto: AV)

Kako su se mjere ublažavanja pandemije korona virusa odrazile na različite aspekte svakodnevice pročitajte u refleksijama o manifestacijama nasilja, šovinizma te prekarnih radnih i životnih uvjeta na (post)karantenskoj mizansceni kapitalističko-patrijarhalne realnosti, i novim, ali postojano kontradiktornim parametrima privremeno prekinutih ili izmještenih praksi društvenosti, preživljavanja, reartikulacije, solidarnosti i otpora.

Poziv na dužnost

– Šta ćeš reći svojim unucima kada te budu pitali šta si radio za vreme pandemije?
– Igrao sam Call of Duty. Ponašao sam se kao odgovoran građanin.

Razgovor sa sinom

Opet se pucalo. Pucali su jedni na druge, deca, ali i odrasli vojnici putem svojih avatara koje su izabrali, i koji su im dodeljeni. Pucali su iz snajpera, AK-47, iz žderača, bronzanog zmaja, lažova, ubice iz snova i hladnog falsifikatora u Pozivu na dužnost, ratnoj igri u prvom licu. Pucali su dok sam čistila patos od nagomilane sitne prašine i komadića svega i svačega pomešanih sa dlakama, uglavnom mojim, dugačkim braon dlakama, jer sede još nisu krenule da mi otpadaju. Pucali su dok sam pisala tekstove o stambenim borbama u uslovima kovid karantina, dok sam kao urednica raznih časopisa slala tekstove na recenziju, dok sam iz panike sedela na Zoom i Jitsi aktivističkim sastancima, jer nisam mogla da izađem napolje i dok sam razmišljala o tome kako mi koji radimo prekarne honorarne poslove, a koji nismo članovi reprezentativnih udruženja jer se naša zanimanja ne uklapaju u postojeće okvire, niti smo članice sindikata prekarnih radnika jer takvih kod nas još uvek nema, uvek izvučemo deblji kraj. Pucali su dok sam se tuširala, dok sam prala zube, dok sam jela i dok sam spavala. Pucali su od početka do kraja ozvaničenog rata protiv koronavirusa.

Sedam miliona potencijalno imunizovanih veterana, boraca i borkinja protiv korone u Srbiji, dočekalo je kraj rata. Mrtva zona ostala je nakon ukidanja karantina i nastavila da raste oko nas i u nama. Danas je poslednji od 53 dana operacije prvog ranga u kojoj maske štite od virusa, maske ne štite od virusa, u kojoj virus leti, u kojoj virus pada, u kojoj rukavice pomažu, u kojoj rukavice rasejavaju, u kojoj respiratori spasavaju život, u kojoj respiratori ubijaju, naoružani do zuba sa puškama dugih cevi, u pidžamama, izvojevali smo pobedu. Bila je to bitka za stare, u kojoj je stotinu starih u staračkim domovima zaraženo smrtonosnim virusom, kažu preko rodbinskih paketa. Bila je to bitka za našu decu, za koju u raznim zonama budućnosti odavno nema, jer će ona neminovno naslediti roditeljski, ekološki, klimatski, spoljni i unutrašnji javni dug. U znak sećanja na ovu svetlu pobedu na zelenom ostrvu novog Savskog trga u Beogradu, na kome radovi nisu prestajali ni tokom pandemije, biće posađena spomen-šuma, tik do 28 metara visoke statue Stefana Nemanje, koju je naručio sam predsednik države u cilju brendiranja novog srednjevekovno-feudalnog identiteta Srbije. Broj stabala biće jednak broju mrtvih koji su podlegli infekciji tokom rata protiv koronavirusa, još uvek nije jasno kako će se se utvrditi tačan broj.

U mrtvoj, unapređenoj zoni, čije karakteristike delimično poznajemo od pre rata, oni koji nemaju neposrednu funkciju za reprodukciju zone umiru brzo, umiru u bolovima, umiru sami, umiru bešumno, umiru zvučno ako je potrebno, umiru. Tu se ništa ne može. Veterani rata umiru u miru. Poznati društveni virusi hrane se telima radnika, telima majki, telima pedera i lezbejki, trans telima, braon telima i crnim telima, sposobnim telima. Bolesna tela, hroma tela, trudna tela, nestandardna svakovrsna tela, siromašna tela, stara tela, onemogućavaju se u zoni, čuvaju za ne-daj-bože ili se ne reanimiraju. To je neiskoristivi parazitski višak, ljudi bez vrednosti, oni predugo neumirući. Tu su i operativci, niti radnici niti kapitalisti, tela sa privilegijama u nemoći. Takva tela, zadužena za održavanje normalnosti, često paniče u ratu i u miru. U mrtvoj zoni upravlja se odmazdom. Kako piše Maks Hejven (Max Haiven), živimo u kapitalističkoj utopiji u kojoj je svet reorganizovan da bi zadovoljio potrebe za akumulacijom. Živimo u doba osvete koja nije samo prolazni sentiment već vreme poopštene osvetničke ekonomije koja rađa osvetničku politiku. Logika oko za oko u svojim beskrajnim ciklusima zaslepljuje čitav svet: za jednog mrtvog Srbina 100 mrtvih Muslimana, za jednog mrtvog Nemca 100 mrtvih Jugoslovena. Danas u mrtvoj zoni na oltaru profita žrtvujemo 10 radnika, sutra 350 za nenaplaćen stambeni kredit ili dug bankama, kompanijama, korporacijama, zelenašima, a prekosutra 470 za tehnološke i druge viškove u procesu proizvodnje jer neko mora da bude kriv. Ukidanje kovid ratne zone dolazi sa cenom koju će neko morati da plati. Još tela, ovde pet, tamo deset, za ostvarenje finansijalizovanog mikroprofita, 150 za novonastale dugove, plus 68 zbog nezavršene epidemije koronavirusa. Revanšističkom politikom protiv veteranki i veterana kovid-rata. Nove rupe na kaiševima neminovne su za rast ekonomije i vraćanje spoljnog duga. Bušimo jednu za drugom, jer moramo da rastemo i jer dug mora da se vrati. Oko toga nema razgovora.

U mrtvoj zoni sa mrtvom imaginacijom stotine hiljada dece priključeno je na četove, na portale, na TV prijemnike, na onlajn nastavu, za vreme rata, i za vreme mira, da ih država i kapital slučajno ne ispuste iz vida. U velikom krešendu našeg obrazovnog sistema kopiraju se rečenice sa interneta, formule iz već rešenih zadataka, slike sa Gugla i prilepljuju u četove kako bi se dokazalo prisustvo na času. Naša se deca mere aršinima po meri kapitala i obnovljenih mera štednje, metodom odvajanja žita od kukolja. Ona se sa stresom nose kroz pucnjavu, iz prvog lica, u gradu Verdensku, napravljenom po modelu Donjecka u istočnoj Ukrajini. Verdensk je aluzija na Verden gde se tokom Prvog svetskog rata dogodila najveća klanica do tada. U Verdensku se za keš kupuje inventar za osvetu. Ova opcija omogućava igraču da locira poslednjih pet igrača koji su bili odgovorni za njegovu smrt u prethodnim okršajima. U maju 2020. godine broj preuzimanja igre Poziv na dužnost premašio je 60 miliona. Ovo je takođe aproksimativna cifra broja poginulih u Drugom svetskom ratu.

Za vreme rata kapiju su pred mrtvom zonom svojim impotentnim osvetničkim akcijama drmali operativci trenirani na istim gejming konzolama, ali s drugačijom ideologijom, dok su ostali pokušavali da prežive. Neki sami, a neki zajedno. Frustrirani opštinski službenik sa svojim instrumentalizovanim psom, obaveznom ikonografijom desničara iz Levijatana, probio je nekoliko trenutaka pre samog ukidanja ratne zone ogradu zatvora obrenovačkog migrantskog kampa. Bot koji preigrava ulogu bombaša samoubice bez eksploziva na telu vrišti kroz prozor svoga automobila dok vozi punim gasom stazama kampa: „Neću muslimansku državu! Neću da mi migranti siluju devojku!“ Pravi vonabi muškarac porodičnih vrednosti odigrava svoju tužnu fantaziju osvete nad odabranim Drugim koji mu se zbog odmazde sistema našao na putu u potrazi za boljim životom. Službenik napada Drugog kojem je već oduzeto sve i koji je utamničen u zatvoru ratne zone, kao potencijalni nosilac virusa i opasnost za belo srpsko stanovništvo. Ugrožene privilegije, ali i osećanja nemoći i straha, prizivaju u pomoć naciju, rasu i patrijarhat. Od siline udarca automobilom ograda kojom je opasana zona rata se zatresla, a onda je odlukom Štaba za vanredne situacije zvanično otvorena, uz proceduru izjednačavanja pritiska između zone rata i zone smrti pomoću 100 evra. Danas je poslednji, 53. dan rata i prvi dan mira. Iz ratne zone budimo se u mrtvoj zoni; u zoni u kojoj se budućnost srušila na sadašnjost, i u kojoj se fikcija srušila na realnost.

Na ulici ispred ulaza puca na mene mala grupa ćelavih dečaka, naoružanih do zuba plastičnim oružjem. „Padni!“, kaže mi vođa malog čopora. Prolazim prkosno pored minijaturne besne gomile i sedam u auto. Od kada je sve počelo, ne šetam po gradu. Tokom duge zone rata navikla sam da šetam sama divljinom, u šumi, po nasipu, kroz močvaru, pored reke, duž mosta, kroz tunel ili preko pruge bez vozova. Šetam dugo pored čaplji, pored pataka, pored roda i labudova, sa zmijama, sa žabama i gušterima. Odmaram na lovačkim čekama sa ugrađenim PVC prozorom i pogledom na zamke koje su postavili lovci. Hodam sa knjigama, sa piscima i sa likovima iz romana. Hodam sa slušalicama u ušima i audio-knjigama. Danas hodam sa Seidijom Hartman (Saidiya Hartman), koja piše intimnu istoriju socijalnog preokreta, metodom kritičke fabulacije u kojoj kombinuje istorijski i arhivski materijal sa kritičkom teorijom i fikcionalnim narativom koji su izvele crne devojčice i žene u SAD-u; O bezobraznim životima, i lepim eksperimentima (Wayward Lives, Beautiful Experiments): „Bezobrazluk nije oružje gospodara već su to cipele za putovanja odbegle robinje. Bezobrazluk je štrajkovati, protestovati, odbiti. Voleti ono što se ne voli.“ To je iskustvo potrage za živom teritorijom u mrtvim zonama. „To je praksa mogućnosti u vreme kada su svi putevi zatvoreni. To je neprestana potraga za onim što bi moglo da bude. Bezobrazluk ne poštuje pravila ni autoritete. To je neumoran pokušaj da se preživi kada nisi bila planirana za preživljavanje.“ Dok hodam sa Seidijom Hartman kujem (o)svetoljubivu osvetu protiv revanšističkog sistema, u kome su se rodili veterani koji iz svojih soba igraju Poziv na dužnost, i koji se povremeno zove mir iako rat nikada ne prestaje. U mrtvoj zoni neću da sanjam mrtve snove, da mislim mrtve misli i da negujem mrtve ideje. Osećam to kao dužnost. Tako mislim u naletima tuge i besa koje u meni bude rečenice iz knjige – pogotovu one koje opisuju zatvorske dane devojčica i žena koje su zato što su živele mimo pravila poslate tamo na prevaspitavanje – i stvarnost koja me okružuje.

Razgovori na seminaru organizovanom povodom objavljivanja nove knjige Osvetnički kapitalizam: Duhovi imperije, demoni kapitala i naplaćivanje nenaplativog duga (Revenge Capitalism: The Ghosts of Empire, the Demons of Capital & the Settling of Unpayable Debts) Maksa Hejvena na kojem učestvujem svake nedelje u 20h, već treću nedelju za redom, a na koji sam se prijavila zbog karantinske anksioznosti, teraju me da svuda oko sebe vidim osvetu. Kao kada sam po prvi put imenom identifikovala vrstu livadskog cveća, pa sam ga nakon toga mesecima viđala svuda: na poljani isred zgrade, u centru, na brdašcetu kod keja, pored fakulteta, u knjigama i na fotografijama objavljenima na internetu. U knjizi, Hejven pravi razliku između odmazde kapitalizma, samoperpetuirajućih individualnih osvetničkih fantazija i kolektivne osvetničke imaginacije i prakse kao revolucionarne sile. Prema njegovim rečima, osveta je inherentna kapitalizmu. Kapitalizam ne samo što funkcioniše primenom brutalne osvetničke sile, već i oblikuje naše razumevanje osvete. To nasilje nasilnim putem normalizuje nejednakosti, a one koji se bune čini smešnima, glupavo bezobraznima. Osveta je osmišljena sistemom osvete koji svaki drugi osvetnički gest pretvara u nihilistički, neodgovorni i individualni gest. Osvetnička imaginacija koju priziva Hejven u svojoj knjizi nije individualna, nego kolektivna i dolazi odozdo. Dok se mimoilazim sa grupom tinejdžera na biciklima, pitam se kako ćemo se izboriti sa otvaranjem kapije zone rata u mrtvu zonu. Ako je suditi po iskustvima iz prošlosti – hurikanima, poplavama, požarima, ratovima, tranzicijama i drugim navodno prirodnim katastrofama – ovaj istorijski trenutak biće ispisan brutalnom logikom ratnog profiterstva kapitalizma katastrofe, ali i sve brojnijim bezobraznim životima i sve snažnijim organizovanjem – u domovima, na radnim mestima i na ulicama – ljudi sa ljudima, kako sa onim živima, tako i sa onima koji su se borili pre nas, sa drugim oblicima života i virusima u našim telima.

Kubici pored Tamiša, 2020. (foto: AV)

Kubici pored Tamiša, 2020. (foto: AV)

Iskusiti nešto dublje

1.

Komšije iz zgrade prekoputa, cis heteroseksualni bijeli par u kasnim dvadesetima, „seksualni partneri iz istog kućanstva“ koje sam nekoliko puta tokom karantina posmatrala u kopulaciji, sa proglašenjem prestanka vanrednog stanja mijenjaju svoj ritam i navike, kao i ja, kao i svi, prave se da se vraćaju u normalu, a znam da su, barem delimično, kao i ja, kao i celo moje naselje, grad, država, kontinent i planeta – barem malo poludeli. Djevojci iz para u posjetu je došla prijateljica s kojom je opušteno ćaskala na terasi, za razliku od prethodnih karantinskih dana kada se tu sunčala sama u bikiniju, a momku je u posjetu došla majka i umešno prostrla veš koji se od početka pandemije po prvi put našao na toj istoj terasi, kao i oni, izložen mom pogledu. Patrijarhat, dakle, nije gotov.

2.

Jedan od prvih slučajnih susreta po popuštanju mera karantina i prekidu policijskog časa bio je sa bivšim momkom kome seks sa mnom bez kondoma nije bio nikakav problem, i na takvoj je praksi zapravo insistirao, ali se sada libio da poliže papir cigarete koju mi je motao i čak pitao da li mi je takva gesta i taj njegov besprizorni postupak u redu. Da li se tu radi o moći propagande i državnih aparata nad pojedincem ili pak mogućnosti da i muškarci (kroz razumnu dozu kombinovane informisanosti, i zainteresovanosti) konačno nauče značenje riječi pristanak, pa da onda s tim znanjem, na primer, usvoje i odgovorno, građansko ponašanje, ili ako im više imponuje neka budu i heroji zato što su stavili kondom i, na primer, sprečili širenje HPV virusa, uzročnika raka grlića maternice.

3.

Patrijarhat, dakle, nije gotov.

A šta je s pozorištem?

Smatrala sam da i u vezi s pozorištem i sa seksom, „moramo odustati od kontrole da bismo iskusili nešto dublje“, kako piše Ejmi Hering u knjizi Uvod u astrologiju. Vjerovala sam, takođe, da: „prazna pozorišta ne predstavljaju priliku“, kako u tekstu „The emptiness of the empty theaters“ piše teatrolog, pisac i umetnik Augusto Korijeri: „ne predstavljaju polja za spekulaciju, razvijanje teorija i organizovanje novog projekta. S obzirom na četrdesetogodišnju neoliberalnu dogmu tržišta, koja se suptilno infiltrirala u sve pore prostora i vremena, mesa i misli; u kontekstu ekstrakcije vrijednosti; strategija oporavka, ponovnog uokviravanja, i prenamene, ova prazna pozorišta jednostavno, trezno i s direktnošću na koju više nismo navikli obznanjuju da se sve iznenada zaustavilo.“

4.

„Smijem li da te zagrlim?“; „Da li stojimo previše blizu?“; „Da li je ovaj momak prišao preblizu onoj djevojci?“; „Da li je prišao previše blizu i meni?“; „Da li se osećaš ugroženo ako ne nosim masku?“; „Da li smijem da poližem ovu cigaretu?“; „Da li mogu da dobijem griz?“ Ovako izgleda nova, analogna društvenost, kad zaklopimo kompjutere i izađemo na ulice – oprezno, u pregovorima i strahu.

Potencijalna pitanja u pozorištu: „Oprostite, da li su tri mesta između Vas i mene prazna?“; „Da li bih ipak mogao da dobijem ovu kartu kako bih sedeo do moje prijateljice?“, „Da li je celokupan ansambl testiran?“, „Da li dezinfikujete sale pre i posle svake predstave?“

5.

I odjednom nema pozorišta, što ne znači automatski da nema rokova, da nema radosti, ali pre svega prisile i nervozne kompulzije stvaranja. Burnout se preselio na online platforme. Kulturni centri, organizacije kod kojih sam bila na rezidencijama, te domaća i inostrana pozorišta pozivaju me da nešto proizvedem, uz uslov da za to nešto ne budem plaćena, jer mi to zauzvrat obezbeđuje prestiž i online vidljivost, a ponekad i uz dodatni zahtev da to nešto i kritički sagleda sopstvene uslove nastajanja – dakle online svet, jedini na kom je moguć i na kom postoji. Kako da ustvrdim za online platforme isto što Korijeri tvrdi za prazna pozorišta – da one ne predstavljaju priliku? A da ipak nekako u tim platformama, na kojima se pozorišta upinju da dokažu da i dalje postoje, nastavim da učestvujem? Za sada nisam našla način.

Ako zamislim da se fizička pozorišta više nikad neće otključati, makar ne za publiku, mogu li uopšte pretpostaviti šta bih mogla da radim sa svim tim vremenom koje bi mi odjednom bilo na raspolaganju, i još važnije, od čega bih mogla zarađivati za život?

6.

Pratim, pitam, pišem mejlove kolegicama i kolegama u Njemačkoj kao orijentir za to šta će da bude sa svima nama. Otkazali su predstave u Njemačkoj, ali su me platili za napisani tekst, otkazali su predstave u Srbiji, ali me nisu platili za napisani tekst.

Svi će da postavljaju Kamijevu Kugu, Bokačov Dekameron, Čapekovu Belu kugu, biće mnogo monodrama, biće mnogo ekskluzivnih predstava za manji broj publike, izvodiće se na otvorenom iii … šta?

Ako pozorište ne promisli uslove sopstvene proizvodnje, odnosno ako svi zajedno ne odlučimo da osim što ćemo biti primorani da smanjimo broj publike, takođe smanjimo i obim, kvantitet onoga što proizvodimo, olabavimo rokove i kaiševe proizvodnje, češće idemo na plaćene odmore, a zauzvrat budemo adekvatnije plaćeni za manji broj projekata po sezoni, upašćemo u potpunu disproporciju ponude i potražnje, a tržište, koje se surovo samoreguliše, će nas samleti.

7.

I dalje nisam stigla do toga da se ne proizvodi, pa sam tokom karantina, od duga vremena, počela da pišem novu dramu.

Kako se, dakle, konstituiše dramski tekst i nova didaskalija za tekst koji možda nikad više neće biti izgovoren od strane jednog živog izvođačkog tela za kolektivno živo telo publike?

Na primer:

Ovo je tekst pisan za scenu, koje možda više nikada neće biti, u onom obliku u kojem smo je poznavali prethodnih nekoliko decenija, a možda i vekova (jer nije se ona sama od sebe, a ni od nas baš previše transformisala). Ovo je pozorišni tekst pisan za prazna pozorišta, za zaključana pozorišta, za pozorišta koja mu ne nude nikakvu priliku za aktualizaciju, za izvedbu.

8.

Ko će da izgovara ove reči? Osim i inače nestabilnog identiteta govornih subjekata koji su u mojim tekstovima sve ređe i ređe bivali dramskim likovima, sada ja i najdoslovnije ne znam kakvo će to biti telo, kakvim će reflektorom ili sobnom lampom biti obasjano, kakvom profesionalnom ili kućnom šminkom našminkano, pod kakvim uglom ću ga gledati iz publike ili sa ekrana mog telefona ili kompjutera, kada bude, primera radi, izgovaralo ovo:

Ponekad bismo imali i po nekoliko vikenda za redom kada bi bio dozvoljen izlazak u klubove. Iako smo gubili čulo sluha tamo je bilo moguće slušati glasnu elektronsku muziku i još uvek nešto čuti. Iako je glasnoća bila ona koja bi ranije probila naše bubnjiće i zvučni zid, sve je više delovalo kao silent disco ali bez slušalica, pokušavali smo da imitiramo jedni druge u plesnim pokretima, u ritmu, pretvarajući se da i dalje čujemo nešto izuzev tinitusa koji su postali još jedno od neizostavnih obeležja savremenog čoveka, bebe su se rađale s tinitusima, nisu ih bile svesne, ali ta fiktivna buka, ta psihosomatska smetnja vremenom je tako uznapredovala da su je odmah po rođenju zaista mogli čuti i roditelji i lekari i babice i dule (ukoliko bi neki lekar ili babica ili dula prisustvovali porodu, što je bilo sve ređe i ređe – žene su se porađale onako kako je pripovedano da su se one pre porađale same, obešene o kakvo čvrsto drvo ili ispružene na nekakav plast sena), ta buka u uvetu novorođenčeta postala je fizička činjenica, zvučni talas koji nije bio pitanje nervoze, stresa ili umišljanja, već nešto što smo sada delili kao ljudsko iskustvo. Igrali smo, dakle, u tom klubu gde DJ jeste puštao muziku do daske koju ni sam nije mogao dobro da čuje, gde smo umesto bitova čuli tinituse jedni drugih i gde smo se svi pretvarali da, kao nekad, čujemo izmiksovan sempl uz koji đuskamo. Pošto su se periodi izolacije i grupnih izlazaka neprestano i iznenadno nenajavljeno smenjivali mi smo u početku bili strašno željni jedni drugih. Jezici su nam oslabili, kao i svi centri za ukus i dodir na njima, ali mi bismo se ljubili i grebali i doticali tim istim otupljenim anesteziranim jezicima iako je to više bilo poput iskustva žvakanja stiropora ili kartona, ako bismo usporedili s nečim relativno poznatim odande. Ispred svakog kluba bio je ogroman šator s maskirnim uzorkom i jednim dekorativnim krstom, a pored njega naoružani vojnici i policajci. Sekjuriti je tu bio da nas podseti na dobre stare nabildovane grubijane odande, na dobru staru praksu rendom ili klasnog ili rasnog ili rodnog iživljavanja na ulazima u klubove nad onima koji u te klubove hoće da uđu ili pak da nas podsete na povremeno ortačenje i razmenjene ljubaznosti s njima. Vojnici i policajci bili su tu da nas uvedu u new rules – ko hoće u klub sada mora da rizikuje da nestane s lica zemlje. Ranije bi to značilo probati neku novu drogu od nepoznatog klabera, imati seks bez kondoma, uroljati se od pića, pasti pod šank ili sto – odvaliti se od života dakle, sad je to značilo da ako imaš povišenu temperaturu ulaziš u šator, a iz šatora nikad niko nije izašao. Temperatura je bila lako beskontaktno merljiva. Mi bismo je merili unapred i kod kuće, uz spid smo mrljali i paracetamole ne bismo li obezbedili zadovoljavajući rezultat, manji od 37 stepeni celzijusa.

9.

Za razliku od bakterija koje su nam pomagale da preživimo, virusi su imali neku svoju drugu logiku – njima je bilo svejedno jesu li na metalu, plastici ili nekom našem organu – oni su bili neumoljivi, podmukli i beskrajno strpljivi – mnoge naše autoimune bolesti, mnogi naši rakovi, mnoge epidemije pokazale su se pre ili kasnije posljedicama djelovanja virusa. Virusa, koji su komunicirali s nama u snovima – tražili od nas ono što je dobro za njih – sanjali smo burita sa sirom koji se otopljen cijedi i trčali po buđenju do prve trafike s brzom hranom – da nahranimo virus, a mislili smo da hranimo sebe. Jezik je bio takav – kao virus. Čovječanstvo je bilo takvo – kao virus. Kapitalizam je bio takav – kao virus. I nismo mi bili ovdje, na ovom mjestu, u tekstu, u tijelu, u tkivu oni koji su prvi upotrijebili zgodnu metaforu koja se namjestila – virus je ovo, virus je ono, virus je kao, virus je poput, virus je zamjena za, virus stoji za. Ako smo u našem iskustvu i suživotu s bakterijama naučili značenje riječi simbioza, u našem iskustvu i suživotu s virusima naučili smo značenje riječi zavjera, urota, prevrat. Ovi primitivni oblici života za koje nije do kraja utvrđeno da li su uopšte život u onom smislu biosa kako smo ga obično razumevali imaju zapanjujuće širok dijapazon aktivnosti. Upašćemo u klopku i opet ih i na tom primeru uporediti s nama – s ljudima. Virusi mutiraju – oni su, kao i mi, sinonimi za promenu.

Da li je ovo iznad, upravo napisano, pročitano, a možda i naglas izgovoreno – deo mog novinarskog teksta, deo mog zajedničkog eseja, deo moje nove drame koja nikad neće biti izvedena, ili deo moje nove drame koja će biti hit u idućoj (online) sezoni? I kako ćemo u online budućnosti zaista razlikovati i klasifikovati te rodove i vrste tekstova?

Tekst je kao i mi, kao i virus – sinonim za promenu. Pozorište je to, nažalost, veoma rijetko bilo.

10.

Prvo su udruženja apelovala na ministarstvo, pa je ministarstvo apelovalo na vladu, pa je vlada na sednicama odlagala da razmotri predlog o finansijskoj pomoći za samostalne umetnike tokom vanrednog stanja. Pa je 309 beogradskih umetnika, prevashodno glumaca, koji su imali ugovore o honorarnom radu s pozorištima dobilo novčanu pomoć, isplaćenu kao tri mesečne minimalne zarade. Za ostatak od nas ukupno 2 373 – kako bude. Brojne zamke u ovom slučaju, ostaju u buci zahteva i tišini njihovih odbijanja, poluvidljive: od toga da je nekima i dalje nezamislivo konceptualizovati umetnost kao rad, do toga da je nezavisnost i samostalnost vrlo često izbor, izbor da se stvara van institucije, i na nezavisnoj sceni, a ne nužda koja će brže-bolje biti prekinuta čim se kakvo institucionalno zaposlenje ukaže, do toga da su i scenografi i kostimografi i spisateljice i rediteljke i kompozitori i tehničari svetla i zvuka, i suflerke i inspicijenti i organizatorke, a ne samo glumci – dramski umetnici, do toga da je novac od otkazanih gradskih konkursa za finansiranje projekata iz kulture sada prenamijenjen za ovu pomoć, te da umetnici žive i rade i u drugim gradovima.

Zamišljam jednu samostalnu scenografkinju kako govori moj dramski tekst (ili scensku radnicu ili čistačicu ili mene samu), zamišljam nas sve zajedno kako pokušavamo nekako da argumentujemo, ono što je nama očigledno, da argumentujemo zašto bi trebalo da za svoj rad i tokom pandemije budemo plaćene, čak i ako nemamo nikakav ugovor ni sa kakvom institucijom. Mi pokušavamo da kažemo: nije nama status samostalne umetnice ili umetnika došao pre Prvog svetskog rata, nije nam došao ni između ratova, nije nam došao ni posle „demokratskih“ promena i nastankom višestranačja, došao nam je iz socijalizma, došao nam je iz Jugoslavije, došao nam je 1. 7. 1983. godine; pokušavamo još da kažemo: zašto bi svet u kome primamo platu i posle pandemije, makar minimalac, makar u onim mesecima kada honorarno ili na bilo koji drugi način ne ostvarujemo prihode, bio nezamisliv, ako se naša samoeksploatacija podrazumeva i jasno je istaknuta kada zavirite u bilo koji od naših CV-jeva, čak i ako kao stavka nije pomenuta zakonom o kulturi, ili pravilnikom o uslovima, merilima i kriterijumima za utvrđivanje našeg statusa; pokušavamo da kažemo teči na slavi: iako mi ne idemo fizički svaki dan na neko radno mesto, mi posao ipak obavljamo svakog dana i zbog toga neki grad za nas plaća poreze i doprinose, pa često u tome kasni, pa nam se zbog toga gomilaju dugovi i kamate na njih, koje nismo same napravile_i, a uprkos tome želimo taj status – jer je nešto nekad za nas ipak osvojeno, i izboreno, pa ukinuto, pa opet izboreno, kao na primer, pravo na plaćen trudnički i porodiljski dopust i bolovanje.

Nećemo, ipak, za sad, ništa više reći.

11.

Morale smo ipak još nešto da dodamo, da kažemo, napišemo i izgovorimo, jer smo navodno upitane za nekakav iskaz, a zapravo smo infantilizovane, skrajnute i označene kao najneoliberalniji, najfleksibilniji subjekti privrede u našoj zemlji, kada smo pozvane od strane nacionalne platforme Srbija stvara i studija za razvoj video igara Playrix RS, uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoj, da kreiramo video u trajanju od najviše 10 minuta, u kojem bismo na kreativan, inovativan i edukativan način prikazale svoj stvaralački put – od inspiracije do nastanka dela. Platforma Srbija stvara je tako verovala da njihov i u „normalnim“ okolnostima od sadržaja ispražnjen veb-sajt predstavlja u vanrednim okolnostima priliku, za razliku od praznih pozorišta, za razliku od sajtova relevantnih umetničkih institucija, te su shodno tom svom uverenju ovaj poziv i okačili na sektor sajta prigodno nazvan mogućnosti. Ovim su potezom sektora za kreativne industrije Vlade Republike Srbije, umetnost i umetnici egzotizovani (pretpostavka je da šira javnost o uobičajenim stvaralačkim procesima i umetničkim praksama ne zna ama baš ništa), a njime se istovremeno perpetuira i mit o romantičnom umetniku koji stvara iz čiste inspiracije, ali i praksa prekarnosti popraćena narativom o fleksibilnom neoliberalnom umetniku koji iz ničega pravi nešto, koji i za vreme pandemije ima sredstava za proizvodnju, koji se prilagođava svim uslovima rada da bi učestvovao na konkursu, time bio i konkurencija kolegama i onda eventualno bio odabran da konačno dobije iznos manji od inicijalno traženog, koji je ionako minimalna zarada u zemlji, a uz sve navedeno istovremeno i proizvede sadržaj na kojem platforma Srbija stvara može dalje da parazitira.

Sada, zaista, nećemo više ništa reći. Naročito ne u kratkom kreativnom videu u trajanju od najviše 10 minuta.

Nasip na Tamišu, 2020. (foto: AV)

Nasip na Tamišu, 2020. (foto: AV)

San o crkvi ili kako suzbiti pandemiju mržnje

Za vreme karantina mnogo sam ležala. Na svom dušeku, sanjala sam o crkvi.

Stojimo u velikoj sali sa zidovima išaranima svetim licima. Svi kažu da je najgore prošlo. Došli smo da slavimo uz hleb i vino. Ali u vazduhu osećam tamjan i kugu.

Trudim se da držim metar distance od zabrađenih žena vitezova koje okružuju mene i mamu. Pevaju radosne pesme. Osećam kako se sabijaju oko mene ostavljajući me bez vazduha.

Ostavljajući me bez slobode. Pitam se da li znaju da planiram da im pobegnem pre nego što im padne na pamet da me udaju.

Zabrađene žene prilaze ikoni, jedna po jedna. Ostave po novčić, prekrste se i poljube je svojim ovlaženim ustima punima molitvi i nikad ostvarene žudnje. Jezik udara o nepce, oblizuje ranicu od vetra na donjoj usni dok izgovara svete reči: „Bože, izleči moju ludu ćerku u koju je ušao Đavo“; „Vrati mi sina jedinca kući“; „Neka moj muž prestane da pije“; „Zaštiti nas od bolesti“. Kapljica pljuvačke za kapljicom pljuvačke na licu voljenog Isusa, razmenjene tečnosti u transcedentnom zanosu drugarica moje mame. Gledam sina prve komšinice kako se usiljeno smeši, pokušavajući da ne pogleda svog tajnog momka. Sastaju se svake nedelje nakon košenja trave. Smeši se, a ja znam da se trudi da ne zamišlja kamenice u džepovima prisutnih.

Prinose nam vino. Mama kaže: „Hajde, šta čekaš? Jednom jedna žena nije htela da uzme, pa je izgorela.“

Izgorele su mnoge koje su za vreme kuge umele da čitaju i da leče. Kad se kuga završila, rekli su im da se vrate u sudopere. One koje su pristale, ostavili su na životu i pozvali da zabrađene dođu danas s nama. Ostale su poslali na lomače. Sve se ipak moralo vratiti na ono kako je bilo pre ili na ono kako će biti posle.

Sve i jeste kao pre. Znam to jer čujem buku sa livade. Nadam se da moj brat nije tamo. Napolju se opet veliki vitezi makljaju mačevima kao besna deca. Za kralja, za otadžbinu. Za vladare i bogove. Za veliku priču koju nam baš sada priča sveštenik. Pitam mamu: „Je li im naša komšinica šila kostime za ovu predstavu?“ Mama kaže: „Pst! Nemoj da te neko čuje. To nije predstava. To je svetinja.“

Glumci su odavno prognani. Kad izbije kuga, uvek prvo oteraju ulične žonglere. Oni su bludnici, pijanci, propalice, probisveti, nakaze, pogani, lenjivci, samostalni umetnici. Oni zbijaju neumesne šale sa svetinjama. Crkveni hleb nije za njih. Oni gladuju.

Kad sam bila mala htela sam da budem sveštenica. Rekli su mi da ne može jer sam žena. Izgleda da ću biti ulična žonglerka.

*

Nakon sedamsto godina dubokog sna, negde oko tri-četiri popodne, izvlačim se iz dušeka i pružam ruku tek toliko da dohvatim telefon. To što sam na dušeku ne znači da nisam ustala. Sada živimo onlajn.

Studentski centar nas je izbacio iz studentskih domova, pa smo se kolektivno preselili u novi digitalni studentski grad, na Fejsbuku.

Stari digitalni studentski grad – grupa Studenti beogradskih univerziteta, već neko vreme gubi popularnost zbog ozloglašenog autoritarnog administratora koji cenzuriše objave, komentare i izbacuje iz grupe svakoga ko mu se zameri i svakoga ko pokrene temu politike i bilo kakvog političkog organizovanja, pod parolom odbrane od „totalitarizama“.

Pre pandemije smo počeli sa organizovanjem alternative ovakvoj studentskoj zajednici, želeći da od pasivnog tela, kakvo je bila, napravimo borbeno progresivno društveno telo. Uspešno smo se organizovali protiv iseljavanja studenata iz Studentskog grada zbog Univerzijade. Studentski pokret okupili smo oko konkretne borbe, direktno povezane sa suštinskim socijalističkim vrednostima – pravom na dom i besplatno obrazovanje. Pandemija je zaustavila naše organizovanje. Umesto toga, nastala je nova studentska grupa – protiv pretvaranja domova u karantin.

Budući da je naša konkretna borba protiv iseljenja odložena do daljnjeg, a da ćaskanja o socijalizmu većini studenata nisu sama po sebi zabavna, a još su češće tabuizirana – nova grupa, protiv pretvaranja domova u karantin, ubrzo postaje opozicija Studentima beogradskih univerziteta i istovremeno, desničarska platforma za širenje mržnje na svim osnovama, pod parolom slobode govora. Odjednom imamo kompletnu parlamentarnu politiku na mikronivou: grupu vlasti, grupu desničarske opozicije, isključenu većinu dece radničke klase koja ne studiraju i levicu koja bez konkretnog organizovanja na terenu ne može da uradi mnogo.

Digitalni studentski grad ima samo jedan dugačak zid kojim se beskonačno može skrolovati na putovanju u dubinu paranoičnog uma. Redari su uglavnom privilegovani muškarci u dvadesetima, pravoslavne veroispovesti, Srbi po nacionalnosti, što ponosno ističu, domaćini, kavaljeri sa seksističkim foricama, akademski građani. Redarke su čedne srpske devojke sa patrijarhom Pavlom ili Boškom Obradovićem na naslovnim fotografijama, ali one uglavnom ćute, ili bodre junake. Svakog dana, poneki stanar izgradi još jedan nivo cigala u zidu, uglavnom natopljenih krvlju omraženih. „5G mreže ubijaju pčele i ljude!“; „Koronavirus ne postoji!“; „Vakcine pretvaraju decu u gejeve i lezbejke!“; „Svi smo mi Filip iz Levijatana koji je upao autom u izbeglički kamp da zaštiti naše žene od migranata!“; „Živeo heroj Milan Nedić!“; „Smrt komunistima!“; „Lečite nakaze!“; „Albance u hladnjače!“; izgovaraju vitezi na virtuelnom Kosovu između dva zamaha mačem. Junaci. Heroji. Pobunjenici! Protiv cenzure „komunista koji i dalje vladaju“. Muka mi je.

Moji prijatelji i ja smo meta mržnje. Ne-Srbi, ne-pravoslavci, ne-muškarci, ne-strejt, ne-nacisti, da ne kažem, antifašisti. A na televiziji u dnevnoj sobi Boško Obradović jača svoj rejting štrajkom glađu. Gledam kako se forma protesta potlačenih: feministkinja, socijalista, pacifista, umetnika dekonstruiše, obesmišljava, izvrgava ruglu od strane onih koji imaju sve i onih koji nas tlače i mrze. Rimljani prave selfi na krstu. Glad je za sve koji su dobili otkaz za vreme pandemije svakodnevica. O njihovoj gladi Rimljani ne pričaju. Za vreme pandemije članovi turske antifašističke muzičke grupe Jorum umrli su u štrajku glađu zbog toga što je diktatorska Erdoganova vlada stavila njihov rad u ilegalu. O njihovoj borbi Rimljani ne pričaju. Crkveni hleb nije za njih. Oni biraju da gladuju.

Prokleto je vreme u kome su fašisti ogrnuti plaštom pobunjenika. Prokleto je vreme u kome gledam svoju porodicu kako degustira svoju kašičicu srednjeklasnog fašizma. I prokleto je vreme u kome sam gurnuta u izolaciju od pandemije sa kojom kapitalistička vladajuća klasa ne može da se nosi. I prokleto je vreme u kome moramo da biramo između sigurnosti i borbe za slobodu.

*

Sklupčavam se u fetus-položaj; uvaljujem se dublje u dušek iz koga više ne mogu ni da ustanem. Postajemo jedno. Prelazim prstima po nagužvanim rubovima čaršava, igram iks-oks po šarama na jastuku, udišem ustajali miris iz sobe zatrpane iseljenom odećom koja ne staje ni u kofere ni u ormane. Boli me vrat od okretanja glave u traženju udobnog položaja. Uvek je hladno. Ćebad su moji jedini prijatelji. Zamišljam geometrijske oblike kako trepere i trudim se da ne pogledam u svetlost dana. Konačno, tonem u želudačnu kiselinu sopstvenog dušeka. Tako je udobno ostati kod kuće.

Romantizujemo karantin kao poslušna deca da bi preživeli.

Karantin depolitizuje.

U najstrožim danima izolacije pitam se – Za koga da umrem u štrajku glađu? Za koga da žrtvujem svoj život u neprestanoj borbi? Za one koji govore da ništa ne može da se uradi? Za one koji će pre otići na protest protiv migranata ili na protest za otimanje dva bogataša oko placa u Crnoj Gori koji zovu svetinjom? Za one koji beže od realnosti tako što pucaju u FPS igricama? Ili za one koji maštaju o tome da pucaju u realnosti? Za one koji mrze? Za one koji mrze superiorno, nadmoćno, hladnokrvno.

„Šta da se radi. Nemam snage. Sve je već gotovo. Desnica drži monopol nad velikim narativima. Desnica drži monopol nad pobunom! Desnica drži monopol nad spiritualnim, nad svetim, nad ljubavlju, nad zajednicom, nad podrškom, nad istorijom,“ slušam glas svog dušeka kako mi mantra uspavanku.

Tako je udobno ležati i misliti da ne može da se uradi ništa više od čitanja vesti ili izbegavanja vesti, ili ništa više od pisanja nekog teksta kojim se borba sublimira. Udobnost je težina našeg tela uvaljenog u dušek. Udobnost je učmalost. Udobnost je depresija.

*

U najgorim danima karantina, maštala sam o osnivanju nove crkve. Ako zli vladari već vladaju nad nama svojim velikim pričama o herojima i bogovima, možda i nama trebaju takve priče. Ako je za revoluciju potreban mistifikatorski narativ, onda mi dajte mistifikaciju! Pravila sam strategije za okupiranja pozorišta, bioskopa i trgova koje ćemo pretvoriti u nove hramove. Pravila sam strategije za osnivanje redova ženskih vladika, pričala sa prijateljima bogoslovima, slušala hrišćanski metal. Pravila sam strategije otimanja desničarima svega što su uspeli da monopolizuju svojom mržnjom.

Naša crkva neće biti sagrađena od cigala. Naša crkva će biti sagrađena od rukovanja, od zagrljaja, od ukrštenih ruku koje je čuvaju od kapitalizma. Naša crkva će biti svuda: na radnim mestima, u stambenim zgradama, oko reka. Ulaz se neće plaćati. Hrana se neće plaćati. Kuvaćemo zajedno. Svako će imati gde da spava. Naše molitve će biti dečje pesme o drugarstvu. Naša crkva će pozivati na ljubav i blagost. Naša crkva će se popišati po patrijarhatu. U našoj crkvi nema vitezova, kmetova i feudalaca. U našoj crkvi svi su sveštenici. Naša crkva je zajednica.

*

U mojoj sobi nedostaje mi vazduha i pružanja otpora. U mojoj sobi nedostaje mi toplina tela na deložaciji, na protestu, na blokadi. Nedostaje mi da stojimo zajedno: udruženje pesnika koji recituju pesme o otadžbini Srbiji, tinejdžeri koji čitaju Bodlera, porodice sa stanovima punim ikona i gej dece, porodice sa stanovima punim ikona i strejt dece, ateisti, vojni veterani, muškarci koji nikako da shvate da žene prokleto ne žele da budu lepši pol, tik pored feministkinja koje na njih prevrću očima, pankeri i dizelaši. Šta nam je zajedničko? Šta sve možemo da uradimo zajedno? Lezbejke i gejevi podržali su rudare u štrajku 1984-1985. u Velikoj Britaniji; rudari su podržali lezbejke i gejeve u borbi za njihova ljudska prava.

Nedostaje mi da se gledamo u oči u hodnicima zgrada koje branimo od kriminalaca koji pišu zakone. Bledo neonsko svetlo treperi nad našim podočnjacima, stojimo odlučni i gladni u sedam ujutru, tek izvučeni iz kreveta, išunjani iz gradskog prevoza, u cipelama mokrim od bara, sa otvorenim mapama na telefonima. Danas iseljavaju porodicu u Rakovici. Sutra na Zvezdari i na Novom Beogradu. Naslonjena na komšiničin fikus, drugarica piše ustavnu žalbu. Između dve krivične prijave, drug smiruje samohranu majku koja sa svojim koferima ne bi imala kuda iz ovog hodnika. Na stepenicama, drugarica poziva sve koji mogu da dođu sa kamerama i mikrofonima. Pred barikadama, drug prenosi lajvstrimom nasrtaj otimača domova sa svojom uniformisanom pratnjom. Neki, dok čekaju, čitaju. Neki pričaju šale. Neki se upoznaju. Neki gledaju na ulicu. Stojimo. Oni koji kasne na posao i oni koji kasne u školu. Oni kojima se pije pivo i oni kojima se pije čokoladno mleko. Oni koji su došli sami i oni koji su poveli prijatelja. Oni koji nemaju auto i oni koji nude prevoz. Oni koji su tužni i oni koji se ljute. Oni koji mnogo pričaju i oni koji uglavnom ćute. To su jedine podele među nama koji stojimo zajedno. Još nema te crkve ni pozorišta koji nas mogu spojiti kao ovaj hodnik.

Pitam se da li naše profilne fotografije na društvenim mrežama mogu dobiti oči ukoliko dovoljno dugo i strpljivo vodimo dijalog jedni sa drugima u komentarima. Pitam se hoćemo li se uskoro gledati u oči iznad maski na blokadama. U vremenu kad je naš veliki narativ stavljen pod cenzuru, u vremenu revizionističkih heroja, heroji moramo biti mi – obični, nemistifikovani ljudi, ujedinjeni ne željom za samopotvrđivanjem i moći, već ljubavlju i solidarnošću. Ujedinjeni u suzbijanju pandemije mržnje.

Pitam se hoće li nas biti malo više.

 

Tekst je finansiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2020. godinu.

Preuzeto sa sajta slobodnifilozofski.com

Još članaka

  • Koračanje kroz istoriju
    Autor: N.M.

    Koračanje kroz istoriju

    Izložba „O stvarima: 25 legendi Centra za kulturnu dekontaminaciju” otvorena je 29. februara u 12 časova, na prestupni dan u podne. O terminu koji…

    06.03.2020.
  • Saša Ilić: Revolucionar
    Autor: Marija Krtinić

    Saša Ilić: Revolucionar

    „Moji književni junaci su pre svega revolucionari i revolucionarke, bilo da je reč o akterima avangarde u koju je uklopljena priča iz tridesetih godina,…

    21.01.2020.
  • Poziv akterima da se priključe u borbi za podršku umetnicima, kulturnim radnicima i sektoru samozaposlenih u kulturi!

    Poziv akterima da se priključe u borbi za podršku umetnicima, kulturnim radnicima i sektoru samozaposlenih u kulturi!

    Poštovane kolege i koleginice, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije uputila je dopise Ministarstvu kulture i informisanja, Sekretarijatu za kulturu grada Beograda kao i Pokrajinskom sekretarijatu…

    25.03.2020.
Loading...