stav

Crveno i belo, telo

Autor: Borka Pavićević, Danas
01.10.2017.

Bili su to crteži načinjeni plavim mastilom, modrim mastilom, gustim, kao rimsko nebo u sumrak, velike fleke koje su u stvari bića, živi svet u nastanku, ili zvezde iz Oriona; crteži Jana Fabra na izložbi u Kunsthistorische Museumu u Beču, pre nekoliko godina.

Postavka ove izložbe bila je u delu u kome je renesansna umetnost, tako što je skinuta slika Karavađa, a umesto nje postavljena Fabrova. I tako redom, ili bolje rečeno, bez reda, sa namerom. Fabrova dela bila su impostirana u umetnost Renesanse. Gde im je i mesto.

Predstava „Olimp“ Jana Fabra je klasično delo avangarde, kao što je to i delo Roberta Vilsona. Oba umetnika su velikani u polju vizuelne umetnosti, arhitekture, slikarstva, ambijentalne umetnosti, konceptualne umetnosti, ukratko iz područja ili iz prostora odakle su dolazile nove ideje velikog uticaja na teatar, tamo gde su postojale otvorene oči za zbivanja u polju vizuelne umetnosti.

Moja prijateljica Nada Kokotović, reditelj i koreograf, autor pojma koreodrama, umela je da kaže kako iscrpljujuće probe zapravo ne troše energiju, već je uvećavaju, kao što moždane ćelije ne odumiru ukoliko se stalnom vežbom obnavljaju. To naravno demantuje omiljenu izreku o „punjenju baterija“ odlaskom na neki ‘ritrit’ ili odsustvovanjem iz stvarnosti, već, naprotiv stalnim prisustvom u toj istoj stvarnosti. Otelovljenje čoveka bila je jedna od temeljnih linija i preokupacija Bitefa, svih pedesetak godina, od Living teatra, DŽoa Čajkina, Pip Simonsa, Čarlsa Ladlama, Ričarda Šehnera i njegovog “ „Dionisa 69“, teatra u neposrednoj korespondenciji sa pobunjeničkom šezdeset i osmom, u kojoj se baštinio feminizam, ekologija i pokreti građana u žudnji za neposrednom demokratijom, „kritikom svega postojećeg“, i „slobodom bez granica“, dakle politika tela, ili njegova političnost, i sa druge strane tela u odnosu prema magijskom, religijskom, ritualnom, prostoru vere i pozorišta koje započinje Jirži Grotovski, Teatr Laboratorium. Glumac ili sveštenik, glumac Rišard Češlak i dramaturg Flašar. (Značaj dramaturga upravo u telesnom teatru, da sada uslovno upotrebim taj pojam.) „Mozak je najseksepilniji organ“, (Jan Fabr).

I Bitef ima dramaturga – Filipa Vujoševića, veoma važno u vreme opšteg deintelektualiziranja „svega postojećeg“.

Možda aboratorium i njegov „Postojani princ“. Istovremeno predstave baleta, plesa, „spuštanje igre sa prstiju na čitavo stopalo“, Maks Ek, Kenigem, Jožef Nadj… i naravno Pina Bauš. Možda je najveći prevrat u samom sebi i sa samim sobom načinio Piter Bruk, kada je posle predstave „San letnje noći“ u kojoj je demonstrirano gotovo sve umeće vrhunskog „profesionalnog“ pozorišta (velika ljubav jednog dela bitefovske publike) posle nekoliko godina u Beograd došao sa predstavom „Pleme Ih“ rađenu sa australijskim aboridžinima. I oni su bili prahom i pepelom posuti, iznikli iz zemlje kao Edip Jana Fabra, telo, biće, između sudbine i ništavila. Dok crvena krv, bordo krv, curi iz gležnjeva.

Priznajem, možda sam telo sa scene shvatila tek u toku ratova u Jugoslaviji, u kome su se uživo igrale scene tela iz dokumenata, filmova, knjiga i istorije, ljudskog nasilja (Kereterm, Omarska..). Telo, njegovu moć, svemoć života, potencijala, igre, lepote, i uništenje tela, njegovo iscrpljivanje, komadanje, oduzimanje snage, energije, premeštanja, zatvaranje, komadanje, dokrajčivanje.

I nacizam je posegao za antičkom Grčkom idealizujući telo, uvećavajući Diskobola u stvaranju ibermenša (nezaboravnaje scena poseta skulptorskom odeljenju Trećeg Rajha glumca Gringensa iz filma „Mefisto“ Ištvana Saboa po Klausu Manu). I nacističko uništavanje dela „dekadentne“ i „prljave umetnosti“, one koja „kvari“ dušu naroda. Može se pretpostaviti kako bi se „Olimp“ Jana Fabra našao na takvom spisku za uništenje. Zato voajeri koji bi voleli da vide „idealnije“ umesto slobodnog u ovom vremenu i danas i ovde i ne samo ovde, jesu oni koji čistotu umetnosti vide u njenom porobljavanju, i ideološkom instrumentaliziranju. Oni bi kao sada i nosioci projekta Skoplje 2014, režim Nikole Gruevskog, da stave suknjicu, pokrov preko kurca Prometejovog, ili da umesto cvetnih aplikacija između raširenih ženskih nogu („Olimp“) umetnu nešto drugo. Svoje ideje o raskidu između ideja, duha i tela. Kič iz koga ishodi nasilje. Kao što je i u Orbanovoj Mađarskoj arhiv avangardnog filma „isuviše avangardan“ za institucije.

To, ali i mnogo toga drugog i važnijeg pokazale su neke reakcije na televizijski prenos „Olimpa“, sigurno najznačajnijeg kulturnog i slobodarskog čina RTS još od prikazivanja filma „Krik iz groba“ – Srebrenica. O značaju ovog živog prenosa govori, takođe oslobađajući, tekst Nenada Ilića. I to u duhu druge predstave na ovogodišnjem Bitefu „Biblije“ Slovenskog narodnog gledališća (Jernej Lorenci). Ova predstava nikako ne predstavlja molitvu, već je reformacijska, u ovom vremenu sred izdaja institucije crkve i temelja na kojima počiva, u ovom vremenu i protiv izdavanja indulgencija svima onima koji su uzurpirali demokratiju i hrišćanstvo, prigrabili vlast te zidaju crkve za oprost grehova. Jer se crkva ne zida bez vere, a ako se to čini onda je ona ružna, nakazna.

No ono drugo što je važnije jeste potencijal publike i u gledalištu i kod gledalaca televizijskog prenosa, ogromna potreba za katarzičnim događajem, za oslobođenjem i za umetničkim činom koji to omogućava. Mimezis „Olimpa“, zanos igre kolektiva u trenucima izazivanja pitanja demokratije, povedenost na slaganje sa „elitama“ koje vode i kolektivom koji je mimetičan, nije poveo identifikaciju koja bi omogućila da monolog pojedinca ne bude nagrađen aplauzom kasno u noć ili u rano jutro, kada bismo mogli biti zavedeni. Publika, i to mlada, oseća i misli, ona je ponesena, ali je i kritična. Možda je u napetom luku reagovanja na predstavu „Olimp“ i deo tragičke radnje koji se u predstavi razapinje između sinhronog zatezanja užeta, i onda kada se ono razvlači na dve strane. Tragička radnja demokratije.

Ili, kada se Edipu nameće kruna, kada ima da je ponese, ima da je nosi, da povede, a on nastoji da se po svaku cenu ratosilja tog zlatnog okova.

Nije lako do ataraksije, i tome teži „Olimp“, kao i lepota za koju Fabr kaže da je isceliteljna. I pobunom tela protiv svakog ograničenja. Priroda je dala ono što bogovi hoće da spreče, titani se bore sa bogovima, heroji, ljudi. Pergamski friz, teomahija. Bertolt Breht, Hajner Miler i njegova „Medeja“ nad krhotinama Evrope. U čiji se iskon, u antičku Grčku, u polis i tragediju vraća Fabr da bi sve što imamo u iskustvu bilo uosećajeno iz početka. U zahtevu za novim, novim idejama kako da živimo zajedno kao suvereni pojedinci. I kada je reč o herojima, junacima, i teomahiji, junaci muški su u „Olimpu“ slabiji od junakinja, oni nisu uzvišeni po Aristotelovim zahtevima uzvišenosti za tragičku radnju, i to se intonira u samom početku predstave kada glasnici zboreći kroz zadnjice i puzeći objavljuju rat, ciklični rat istorije i njihova erekcija kojom se „zagrevaju“ za vojevanje. Ah, kako je ovo poznato i kako smo to gledali i gledamo. Žene su heroji i one se suprotstavljaju bogovima. Medeja, Elektra, Antigona. A Oresta igra žena. Te tako metamorfoze u predstavi, poput žensko-muške i muško-ženske travestije, može se govoriti i o fluidnim identitetima ljudi koji postaju drveće, ptice, mačke…

Telo predstave radi dvadeset i četiri časa, i kao čipka i kao freska, kao ono što se dugo radi do savršenstva i ono za šta se mora imati, ideja ostvariva u jednom danu dok se malter suši. (Parafraza Vinavera).

Kostim ove predstave prilog je telu na dosad neviđeni način. Umetnici imaju samo jedan beo čaršav oko sebe kojim se zaodevaju i razodevaju. Vrhunac likovnosti, reduciranosti, odabranosti, jedna stvar, jedan čaršav za sve, za telo. Odnos tela i čaršava je fascinantan, prizorom i igranjem, njegovom „upotrebom“. Telo se, naime, čaršavom povezuje u celinu, ili iz njega blesne celina tela. I mozga. Čovekovog. I humanitet genija. Mikelanđelo.“

Epifanija kreacije koja je nastala, ovoga puta povodom jedne predstave, na kraju „Olimpa“, je izazvana umetničkim delom, empatija i euforija nije bila ni povodom vođe, niti dolaska spasitelja, niti mitinga, već kreacije. Avangardnim delom čija se subverzivnost može sažeti u u detalju za celinu, (pars pro toto) kada kroz beli čaršav, kada je telo pokriveno bljune crvena krv antičke Grčke i savremenog sveta.

Sećam se dve takve reakcije publike u istoriji Bitefa, povodom „Mara Sada“ Petera Vajsa u režiji Ač Janoša, (Kapošvar) finalna scena pobune sa kamenjem u ruci, Budimpešta 1856, i na kraju „Ivanova“ Čehova i Otomara Krejče, glumci u izlascima sa scene udaraju o zid i vraćaju se nazad u kolutovima preko glave, u kontekstu ulaska trupa Varšavskog pakta u Prag avgusta 1968. Tada je publika, potresena tragičnom radnjom odbijala da iz pozorišta ode.

Kao suvereni gledaoci i pojedinci, i kao kolektiv, društvo, nismo otišli sa „Olimpa“ dvadeset i četiri časa, zna se i da su gledaoci televizijskog prenosa bili „vezani“ za pozorišno zbivanje, i od svih žanrovskih odrednica čini mi se da je najpreciznija da je „Olimp“ jednako -pozorište. Predstava koja je rekapitulirala Bitef, njegova ontogeneza, to je festival novih pozorišnih tendencija, avangarde. „Moć pozorišnih ludosti“ Jana Fabra na Bitefu 1984.

Nešto jako drago, najdraže, dionizijsko bio je susret sa Ivanom Medenicom, na kraju „Olimpa“, ako kraja ima, rekao je sa dobrom dozom emocija „Sve je ovo za Miru i Jovana, ovo je bilo za njih.“ Jeste, za Miru i Jovana. I, istovremeno, za velikog, pravog profesora, primera profesora, antičke književnosti Miloša Đurića istovremeno. Sve je povezano, ili ništa nije povezano, povezano kao telo, čaršavom ili bez njega.

Još članaka

  • Seminar II projekta Pertej/Beyond/Preko 20 years
    Autor: CZKD

    Seminar II projekta Pertej/Beyond/Preko 20 years

    Od 1. do 3.  decembra 2017. u CZKD održan je Seminar II u okviru projekta „Pertej/Beyond/Preko 20 godina“. Program seminara oblikovali su kustosi Vida…

    05.12.2017.
  • Druga Srbija
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Druga Srbija

    Kada smo počeli da radimo na osnivanju Centra za kulturnu dekontaminaciju, iz Beogradskog kruga na Obilićevom vencu sastavljali smo spisak članova Kruga koje 1.…

    04.12.2017.
  • Bura u Rovinju
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Bura u Rovinju

    O ovogodišnjim „Danima Mirka Kovača“ u Rovinju („Gionate di Mirko Kovač“) iscrpno je „raportirala“ Marija Krtinić u ovim novinama u sredu, 11. oktobra, koja…

    15.10.2017.
Loading...