stav

Dijalektičko pozorište

Autor: Zlatko Paković
21.12.2014.

Dijalektika, danas najproskribovanija reč, koja vladajućem njuhu filozofa liberalizma miriše suviše na Marksa, svoje poslednje utočište nalazi u najboljim raspravama teologa oslobođenja. Ništa čudno. Dijalektika se takođe bavi krajnjim pitanjima ljudskog života, koja su, u civilizaciji pod vladavinom što diskretne, što ogoljene eksploatacije, iskorenjena iz obrazovanja.

Dijalektičko pozorište nastaje na samom početku zapadnoevropskog pozorišta, još kod Eshila, koji preispituje neupitne istine mitova, razotkrivajući iza njih ideologiju moći. Dve godine pre svoje smrt, zbog „Orestije“, Eshil će morati da beži iz Atine, baš kao što će, dve i po hiljade godina posle njega, Bertolt Breht, kojem dugujemo za pojam „dijalektičko pozorište“, morati da se povlači na sever Evrope pred najezdom Hitlerovih kulturtregera, da bi se nakratko sklonio u SAD, odakle će, takođe, morati da utekne pred strogim cenzorima, kojima je njegov dijalektički dramaturški metod mirisao na komunizam.

Dva stuba savremenog dijalektičkog pozorišta, nesumnjivo su Henrik Ibzen i Bertolt Breht. Među njima je generacijski raspon od jednog ljudskog života – deset hebdomada, kako su to merili stari Grci. Ibzen je rođen 1828, a Breht 1898. godine.

Od premijere „Stubova društva“, 1877, preko „Lutkine kuće“ i „Aveti“, do „Narodnog neprijatelja“, Ibzen je, za samo pet godina, stvorio „kritičko pozorište“, kao savest svog doba. Kritičko pozorište kao društveni organ za konstituisanje javnosti.

Osnovni cilj tog i takvog teatra bio je, i do dana današnjeg ostao, da razotkriva dresirane želje i okoštalo mišljenje koji sprečavaju građansko društvo da se razvija ka solidarnoj zajednici slobodnih ličnosti.

U kojoj je meri Ibzen bio uveren u moć teatra da menja društvo, dovoljno govori njegova izjava da će, dvadeset godina po njegovoj smrti, njegovi dramski komadi postati izlišni jer će, dakle, iskoreniti strahove i zablude iz temelja građanskog društva.

Dvadeset godina posle Ibzenove smrti, Breht je pisao „poučne komade“. Svrha poučnog komada jeste da ukaže na politički pogrešno ponašanje i pouči izvođača i gledaoca kako treba pravilno da rasuđuju. Svojim „poučnim komadima“, Breht je ostvario oblik koji nazivamo dijalektičko pozorište. Ono preispituje ono što se u društvu nameće kao neupitno i, fukoovski rečeno (Mišel Fuko je, posle Valtera Benjamina, najbrehtovskiji mislilac epohe), razotkriva neznanje znanja u temeljima naše civilizacije.

Dakle, pozorište je organon za otkrivanje skrivene istine u društvu. To je ibzenovsko-brehtovski zadatak zapadnoevropskog pozorišta.

Ibzen nas uči šta je to istinska hrabrost i šta je istinska veličina ljudskog života. Kroz psihološki motivisano postupanje likova, on provocira gledaoce da se gnušaju nad licemerjem onih koji imaju moć, a da se ushićeno poistovećuju sa onima koji imaju hrabrosti da se usprotive moćnicima i da govore istinu – bez obzira na posledice koje trpe.

Breht ukida poistovećivanje gledalaca s dramskim likovima, pokazujući da nisu presudni psihološki motivi pojedinca, nego logika neistine, logika moći i kapitala, na kojoj je građansko društvo zasnovano. Ta logika je skrivena, a stvar pozorišta je da je iznese na videlo. Razotkrivati skrivene mehanizme društvene iluzije, za Brehta je neodvojivo od razotkrivanja uobičajeno skrivenih mehanizama pozorišnog iluzionizma.

To je ono što Breht naziva ferfremdungsefekt, V-Effekt – efekat začudnosti, efekat oneobičavanja ili efekat otuđenja. Prvi „fau-efekt“ u istoriji modernog pozorišta, ne slučajno, pojavljuje se upravo kod Ibzena – u „Per Gintu“, u petom činu, kad Per doživi brodolom i umalo se ne udavi u talasima. On tad veli: „Ja neću da umrem! Hoću na kopno!“ A nepoznati putnik na to će: „Što se toga tiče, možete biti mirni; ne umire se usred petog čina!“

To je razbijanje ogledala pozorišne iluzije. Ono je putokaz za razbijanje iluzije na kojoj počiva kapitalističko društvo, smatra Breht. Pozorište tu iz postojanja iskače u egzistenciju; iz istorije jedne umetničke vrste izlazi u povest čovečanstva: „Nemojte misliti da ono što dve hiljade godina nije uspelo neće uspeti nikada.“

Ibzen se protiv sadržaja kapitalističkog društva bori formom njegovog, građanskog pozorišta. Zato mu je neophodan Breht, koji stvara revolucionarnu formu – u stanju da razori sam sadržaj kapitalističkog društva, zasnovanog na eksploatisanju ogromne većine od strane elitne manjine. Međutim, Brehtu je potreban Ibzen da ga podseti koliko je opasno imati poverenja u partiju ili jednoglasnu kompaktnu većinu.

Kao što ne smemo verovati građaninu koji svoju filozofiju liberalizma gradi kao ogradu svojoj udobnosti, od kože i kostiju koje guli kao profit sa grbače gubitnika, ne smemo imati poverenja ni u jednoglasnost kompaktne većine! Ne bismo smeli imati poverenja u misiju partija, jer melju sve mozgove u jednu masu!

Dijalektičko pozorište koje, u međusobnom njihovom korigovanju, ujedinjuje Ibzenovu i Brehtovu dramaturgiju ukazuje na to da je jedino direktna demokratija istinska demokratija.

Preuzeto sa Danas online.

Još članaka

  • Druga Srbija
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Druga Srbija

    Kada smo počeli da radimo na osnivanju Centra za kulturnu dekontaminaciju, iz Beogradskog kruga na Obilićevom vencu sastavljali smo spisak članova Kruga koje 1.…

    04.12.2017.
  • Letter in Support of Osman Kavala

    Letter in Support of Osman Kavala

    To the attention of European media outlets November 7, 2017 We, the undersigned representatives of debate centers across Europe, members of the European Network…

    10.11.2017.
  • Studija slučaja: Čija je budućnost
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Studija slučaja: Čija je budućnost

    Znam porodičnu kuću Škeljzena Malićija, bila sam u njoj devedeset i prve godine, tada me je Alisa Malići na Korzou, podeljenom na dva dela,…

    01.11.2017.
Loading...