Drugi jezik

Ministar unutrašnjih poslova u kvislisliškoj „vladi“ Milan Aćimović prepoznaje se na posteru-pozivnici izložbe „U ime naroda“ u Istorijskom muzeju Srbije. Izložena je i fotografija književnika Borislava Pekića. Lik demokrate Pekića služi izlagačima da prikriju da hoće da rehabilituju saradnike Trećeg rajha.

Fotografija Milana Aćimovića gleda preko Trga Nikole Pašića (ranije Marksa i Engelsa) na Terazije na kojima je Milan Aćimović sa Gestapom vešao Beograđane zbog otpora Trećem rajhu. „Dvadeset i sedmi mart četrdeset i prve samo je uzrokovao pogibiju naroda i bilo bi bolje da se na okupaciju pristalo, jer se nije imalo rašta buniti protiv fašizma i namesnika Milana Nedića.“

Prvo relativizacija, pa „istorijski“ revizionizam, pa ksenofobija. Relativizacija u jeziku -„ispoštovati“ umesto poštovati. „Ispoštovati“ na podlačkom jeziku znači ne poštovati.

To omogućava i poređenje Đinđića sa Vučićem. Prvo se mora Đinđić „ispoštovati“, tome sledi Vučić, jer sve se prvo zameće u jeziku.

„Pretučen i teško povređen nemački državljanin u centru Beograda.“ „On je govorio drugim, stranim jezikom.“

Nije običaj u narodu da se nekom razbije glava zato što govori stranim jezikom. Naprotiv, mnogi opisuju i pamte ljubaznost i gostoljubivost, otvorenost i svaku spremnost da se strancu pomogne. Istovremeno, nije bilo uobičajeno da se deca upotrebljavaju za difamiranje i javno linčovanje roditelj. Policija 1968. nije kršila autonomiju Univerziteta, Slobodan Milošević je za vreme demonstracija 1996/97. prekršio ovaj društveni dogovor, ili običaj. Na Arhitektonskom fakultetu isključena je struja, a onda su batinaši, u mraku raspaljivali studente motkama po glavi. Privatne straže, bodigardovi, paramilitarci bili su pozvani da „čuvaju“ od studenata („provokatora“) Filološki fakultet u vreme Studentskog plenuma 2011. godine.

U narodu u istinu nije bilo pristojno vređati stranca, bio je red i ulicu mu pokazati, pomoći, sve dok načelo „pristojnosti“ i „tolerancije“ nije počelo da služi u „demokratskom“ dijalogu tako što će se njime zaštititi svako potencijalno nasilje, i njegovi nosioci. Na snimku „događaja koji se dogodio“ vidi se kako istog trena po napadu na nepoznatom jeziku govorećeg pristojni ljudi, ljudi, skaču da ga brane i sprečavaju dalje nasilje.

Rat je dignut na ksenofobiji, i ksenofobija je tekovina rata.

Dugo učenje zločina i nasilja svake vrste kao isplativog pokazuje svoj „benefit“.

Relativizacija ratnih zločina je put „istorijskog“ revizionizma. I na pozivnici Muzeja Srbije i na History kanalu.

Kada je unakažen i sa stepenica bačen Bris Taton (2009), tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić rekao je da je taj čin nasleđe ratova devedesetih, i ništa. I pad u ništavilo. Nihilizam je omogućio „čvrstu ruku“ „mekog srca“, uzdignutu ruku premijera Aleksandra Vičića koja se iz mahanja biračkom telu stegla u pesnicu. (Fotografija na naslovnoj strani ovih novina, ovih dana.) Počelo je sa „ako me pitate“, a kulminira „na to pitanje ću da odgovorim“.

Posle televizijskih suočavanja „dve strane“ i „istine obuhvaćene sa svih strana“, došlo je vreme u kojoj se redom uklanjaju sve emisije, i ukida svaki dijalog u javnom prostoru, to jest sve što bi svojom dijaloškom formom, disputom, bilo društvenost. Sa B92 prvo je skinuta emisija Nataše Odalović „Hoću da znam“, a onda redom… Sa Studija B Sarapin „Problem“… Satira još može, ona je, uostalom, karakteristična za vremena u kojima su represija i uterivanje straha odlike autoritarne vlasti. I to je hrabrost u takvim vremenima. Ostalo se podvodi pod dosadno i nepopularno, te time i nekomercijalno, u svakom slučaju nepoželjno.

Da li i Olja Bećković („Utisak nedelje“) govori drugim jezikom? Preispitujući, kritički jezik je postao strani jezik, a sumnja, jedna od temeljnih evropskih vrednosti, „zlomisao“.

Evo šta kaže ministar policije Nebojša Stefanović nakon udarca u glavu nemačkog državljanina, „da je time što je pretučen nemački državljanin naneta velika šteta po imidž zemlje i da je poslata loša poruka onima koji žele na lep način da provedu vreme u Srbiji“ (Blic).

Dok Majka mladića u crnom piše: „Ko je Nemac? Kojim povodom je u Srbiji? Kako se može okarakterisati manifestacija na koju je došao? Da li je rizično? Da li može delovati provokativno? Da li je on toga morao biti svestan?“

„Nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe“, te je ministar i pohvaljen za brzinu pronalaženja vinovnika.

Stefanovićeva formulacija politike i „poetike“ je da na lep način provedu vreme, na popularnim splavovima, u kafićima, sred lepih devojaka. Nemački državljanin Denis H. je doputovao kako bi prisustvovao dvodnevnoj konferenciji „Budućnost pripada nama – LGBT prava na putu ka pristupu EU“.

Važan je imidž i „poruka koja se šalje“. I „bolne reforme“ (jezik koji sve stvarno ponižava i izdaje).

Ne stvarnost, imidž. Dame i gospodo, narodni poslanici. Zastupnici svih nezaposlenih i obespravljenih na putu ka EU.
Pod naslovom „LSV traži da se MUP ogradi od spota (brendiranja) žandarmerije“ na petoj strani „Danasa“ (17. septembar) stoji „Liga socijaldemokrata Vojvodine zatražila je juče od Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije da se ogradi od promotivnog spota žandarmerije i ocenila da je nedopustivo uspostavljanje bilo kakve veze između Srbije i kvislinške vlasti Milana Nedića iz Drugog svetskog rata. LSV je u saopštenju podsetila da je u promotivnom spotu žandarmerije kao jedan od komandanata naveden Borivoje Jonić, komandant Srpske državne straže (SDS), vojne formacije pod Nedićevom kontrolom“.