stav

Etos i patos

Autor: Borka Pavićević
23.09.2018.

U uvodu u ovogodišnji Bitef, pedeset i drugi, Ivan Medenica, umetnički direktor, otvara razgovor „o svim mogućim asocijacijama“ i tumačenjima, teze ili slogana „Svet bez ljudi“, te bih priložila tezu, slogan „ljudi bez sveta“.

U uvodu u ovogodišnji Bitef, pedeset i drugi, Ivan Medenica, umetnički direktor, otvara razgovor „o svim mogućim asocijacijama“ i tumačenjima, teze ili slogana „Svet bez ljudi“, te bih priložila tezu, slogan „ljudi bez sveta“. Otkako je javni prostor, i prostor slobode, sve više privatizovan i uzurpiran, nestaje ne samo ideja, već i realnost, ne samo zainteresovanosti za opštost, za svet, već i uništavanje svakog javnog dobra. Nadam se da nije potrebno dokazivati šta sve donosi privatizacija, instalacija novih elita, džentrifikacija, stabilizacija, rat protiv terorizma, opsesija sigurnošću, proizvodnja straha, projektni način mišljenja, standardizacija, unifikacija, evaluacija, monitoring, pad kompetencije demokratskih elita, „fašizam koji kroz demokratiju, plagiranu sa jedne strane strahovitom razdelbom na bogate i siromašne, a sa druge ozbiljno oštećenu konsenzusima, „pristojnošću“ i „tolerancijom“, gajenjem sistematski i opresivno subordinacijom, lojalnošću, pristankom, osudom i onemogućavanje autorstva i onoga što je najpotrebnije, okolnostima koje bi mogle proizvesti nove ideje za opstanak sveta i ljudi. LJudi dižu ruke, i napuštaju svet, dok ga autoritarni vlastodršci buše, uništavaju, eksploatišu, crpe, isisavaju, dovodeći u pitanje mogućnost života mladih generacija. Jedan od najjačih metoda kojim se postiže stanje amnezije, i bespomoćnosti, „pokretljivost“ mladih ljudi jeste zatiranje prošlosti i legitimizacija samo onoga što je sada, a to sada je bez budućnosti. Dopunska metoda je razgradnja i uništavanje apstraktnog mišljenja, to jeste pojma o celini. Nama bi ovde to trebalo da bude više nego poznato. Važno je poniziti um, deklasirati ga i odstraniti kako bi činodejstvovanje bilo moguće, kako ne bi bilo sapeto prošlošću, to jeste odgovornošću, i na kraju zahtevalo slobodu.

I šta sada, Evropa se nalazi pred nama dobro poznatim pitanjem, kako se pretnjom po identitete, nacionalitete, državnosti i partikularizacijom javnog interesa, razvija desnica, populizam, ksenofobija i provincijalizam. Nismo uspeli da to iskustvo dovoljno artikulišemo kao upozoravajuće, što je bila najbolja prilika za ulazak u Evropu. Pred dramatične izbore za novi sastav Saveta Evrope, Bitefovo bavljenje ovim pitanjima čini se upozoravajućim.

Istina, mnogo toga se zna, samo ga treba izreći i veliko je pitanje kako to da ono što smo videli, tridesetih, devedesetih, zlo ne izvešćuje mogućnost njegovog ponavljanja. Šta je to sa ljudima u svetu da je zaborav toliko zavladao da je dobro znana Nimlerova pesma o tome kako su odveli i sindikaliste, i komuniste i Jevreje, i sve „druge“, i kako dođe dan da će odvesti i nas, samo nikoga neće biti da to primeti. Da li se to nadolazeće koje se već igra može nazvati fašizmom? Pa da vidimo, nije li to odveć „teško“ i grubo, „ništa ne može biti kao što je bilo“, „drugačije su okolnosti“.

Ne, govori Dragan Živadinov i predstava „Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum“ (Mladinsko, LJubljana, i partneri), to što jeste je nacionalsocijalizam. Provirio je, ispao je leš zločinca Globočnika, i Zločinci ispadaju iz ormana, i ma koliko popločavali, zatirali, lagali, skrivali, zlo zaborava postoji i kulminira novim zlom, obnavlja se zmijsko jaje i ili će biti zatrto, ili će ovladati. Ikonografija, zastrašujuća, šperovska, oratori koji „dižu mase i kontrolišu ih“, sve znamo, a opet važno je pokazati, oblikovati, učiniti vidnim, i nema relativizacije, to je to, i vrednost je u scenskom iskazu koji bez kolebanja ustvrđuje, prikazuje, da je to ono što vidimo oko sebe, u samo smuljanijim formama čija brljavost i stupidnost zamagljuje imenovanje, da je to bilo i da jeste, oko nas. I u nama.

Naravno da ne mogu da se ne setim Živadinovljevog prolaska kroz teatar i kulturu i na Bitefu, i na filmovima koje smo gledali, i po svemu što je Dragan posejao Evropom i svetom. Prvo je bila mistifikacija i inicijacija „Neue Slowenische Kunsta“, dvojnost etosa i patosa, moći i etike, „Odilo je pročišćenje, bez katarze, ostaje muk pred jasnim upiranjem u pitanje „sveta bez ljudi“, ili „ljudi bez sveta, mi ili oni, svet i ljudi ili zločin, nasilje i ništavilo. „Scipion Nasica“, teatar NSK i predstava „Hinkeman“, leto je osamdeset i četvrte. LJubiša Ristić dovodi predstavu na „Godo fest“ (jedan od najvećih pozorišnih festivala u Beogradu, u dvorištu na Knez Mihailovoj, tamo se danas nalazi SPO, prolaz i Gete institut, nema više toga mesta) i predstava se igra u Pivari „Nova osećajnost“, u Skadarliji nema više toga mesta radnje, tamo su neki isparcelisani butici, a vrata su zatvorena, ne znam kuda se ulazi u ta tranziciona mestašca i ćelije. Predstava se igra u podrumu, u kojem su Živadinov i Ristić zapalili deo preostalog hmelja u Pivari, dok se niz veliku autentičnu traku spuštala riba kao znak za Hrista, a iz susedne prostorije čula „Casta Diva“. Bilo je to pre četrdesetak godina, i Živadinov je toliko mlad da može da pogleda svet iz početka takav kakav jeste danas, u odnosu na prošlost. Kao antifašista i levičar, i komunista.

U predstavi „Zoran Đinđić“ Oliver Frljić je na scenu izveo Crkvu, Hram. U predstavi „Gorki – Alternativa za Nemačku“ teatra „Maksim Gorki“ (Berlin) na scenu izlazi čitavo mesto radnje, u gotovo prirodnoj veličini, ide ka nama, i razgrađuje se, jer radikalna kritika zahteva autorefleksiju, ili biti surov (surovo pozorište i Arto) počiva na surovosti prema sebi, te šta sami pozorišni stvaraoci imaju da kažu o sebi i svojoj odgovornosti prema ksenofobiji, dolasku izbeglica od kojih su mnogi upravo u tom teatru, odasvud. Šta radi ta kuća, pozorišna kuća usred Berlina, pred Alternativom za Nemačku, pred gubitkom pamćenja o zlu koje se može ponoviti? Frljić i bukvalno i umetnički ogoljava teatar pred svetom neljudi, i zato znak pitanja na kraju naslova predstave. Kako bi ovakva scenska razgradnja analiza i anamneza pasala kod nas. Ono što tvrdi u svojim intervjuima i u teoriji Frljić dosledno sprovodi u teatarski čin, ogorčeno, sa strašću koja nije lišena ljubavi, naprotiv. Druga predstava Olivera Frljića „Šest lica traže pisca“ (Pirandelo i satirično pozorište „Kerempuh“ Zagreb) da oni sa desna, lica, koja traže pisca će doći, već su tu u vidu porodice i porodičnih vrednosti, na svadbi i sahrani svih vrednosti (svadbe i sahrane i žurke velika su tema, sve je isto, naime, „Nad otvorenim grobom tužni zbore“ – Krleža, ili nad otvorenim grobovima žrtava zločinaca koji svadbuju) te posle haosa stiže zahtev za redom, i dizanje nacionalnih vrednosti na osnovu kojih se homonizuje i vlada. Posle predstave čujem, od gledalaca i poznatih, koliko i kako nama nedostaje takva predstave. Da, predstava se igra u Ateljeu 212, na levoj strani od ulaska je skulptura Zorana Radmilovića, Tristana Cara našeg pozorišta i Ateljea 212, te simbola čitavog perioda Ateljea u vreme ubitačne satire izlazi na oči, vraća se u pamćenje i naravno za one koji se sećaju nema većeg upita o stvarnosti i današnjici od izvedbe predstave „Šest lica“. Dakle, kako se može suprotstaviti profanosti, malograđanštini kao osnovici fašizma, sećanjem, pamćenjem, ožaljivanjem (Frljić i njegov omaž, u toku razgovora Predragu Luciću i „Feral Tribjunu“, nezaborav).

O kontinuitetima zla, i kontinuitetima otpora govorili su Oliver Frljić i Srećko Horvat u Narodnom pozorištu, opresija i sloboda, današnja desnica i njeni istorijski koreni (koreni, koreni, nacionalni koreni), bio je to deo inicijative Diem 25 i „Evropskog proleća“ održanog u CZKD. „Ko će da sastavi ovu očajničku potrebu Progresivnu internacionalu? Srećom, ne manjka potencijalnih inicijatora: politička revolucija Bernija Sandersa u SAD, Laburistička Džeremija Korbina, naš pokret Demokratija u Evropi (Diem 25)… Janis Varufakis. U velikoj je modi odbacivanje Evrope, a ona se mora spašavati. Da je Ivan Medenica nameru pokazivanja kritičke Evrope u odnosu na vladajuću uvrstio u svoj evrocentrični izbor ovogodišnjeg Bitefa i predstavu neoksidentalnu, predstavu sa mesta radnje, odakle dolazi svet od koga Evropu čuva policija i antiteroristički korpus u ime stabilnosti, predstavu iz Afrike, Palestine, Iraka… stvari bi u kritičkom, a i postkolonijalnom smislu bile jasnije.

„Suviše sam dugo umirao da sam zaboravio da umrem, govori jedno od lica u predstavi, instalaciji „Večna Rusija“, Marije Davidov u produkciji Hau teatra („Ratno polje sećanja, „Estetika otpora“) i koproducenata, a u povodu stogodišnjice Oktobarske revolucije, bio je to čitav festival (ovde nije bilo ni pomena). „Večna Rusija“ predstavlja kratak pregled nekoliko vekova istorije Rusije i kritičarka Marina Davidova, zajedno sa scenografkinjom i umetnicom Verom Martinov i kompozitorom Vladimirom Ranevim, razvija performativni parkur nalik instalaciji, koji u prostoru prikazuje vezu između ruske istorije i sadašnjeg trenutka. Projekat pruža kratak, ali blistav interludij političkog, umetničkog i seksualnog buđenja posle revolucije 1917. Zbog čega te ideje nisu mogle biti implementirane na duži vremenski period? (Hau teatar)

Rihard Kapućinski („Imperija“) je napisao kako je potreban jedan ljudski život da se pređe Rusija, a drugi da se razume. Marija Davidova uspela da i prođe i razume, i iskaže. Jasno, tačno, bez zadrške i zastoja. Celina jedne intelektualke i umetnice. Od carske Rusija do Putina, sve su slike pred nama, istorijske i nadasve interpretativne i umetničke, idejne i oniričke od utopije do distopije, od revolucije do kontrarevolucije. Šta je ostalo, pa umetnost Vajmarske republike i ruske avangardne umetnosti, kažnjenih i uništavanih, ekspresionizam i formalizam, apstraktno protiv svih dogmi nacionalističkih i totalitarnih ideologija i estetika. Uporišta onih koji su i danas u otporu, u predstavama „Sveta bez ljudi“, ili „ljudi bez sveta“. Kada sam posle poslednje scene „Večne Rusije“, neverovatnom tranzicionom kiču i šljokicama kontrarevolucije u po bela dana izašla na ulicu koja će da svetli u novogodišnjoj rasveti, to je to Marina Davidova, mrtva istina.

Preuzeto sa sajta dnevnog lista Danas

Još članaka

  • Govor mržnje kao deo svakodnevice
    Autor: V. Todorović

    Govor mržnje kao deo svakodnevice

    Borka Pavićević i Nedim Sejdinović sinoć javno čitali toksične komentare i meilove koje su dobijali godinama. “Poturice genocidna, samo da te podsetim da si…

    19.09.2018.
  • Najveći festival
    Autor: Borka Pavićević

    Najveći festival

    Od kampa za treniranje mladeži u ratničkom duhu, patriotskom, „odbrambenom“ („preventivni i odbrambeni ratovi“ sa prezumpcijom nevinosti) u prirodi, na Zlatiboru, ruke su lako…

    02.09.2018.
  • Vesna Krmpotić: Sto devet, puta sto devet
    Autor: Borka Pavićević

    Vesna Krmpotić: Sto devet, puta sto devet

    Nije zabluda što mi se činilo da će ona uvek biti ovde, tu, i da će biti vremena, da ga ima, da još jednom…

    26.08.2018.
Loading...