Fernando Arabal: Naslednik Kafkine lucidnosti

Priznanje 52. Bitefa za doprinos razvoju ovog festivala i uticaja na njegovo postojanje i tendencije prošle subote uručeno je španskom umetniku Fernandu Arabalu, piscu, scenaristi, libretisti, slikaru, glumcu, operskom reditelju i jednom od osnivača postnadrealističkog pokreta Panika.

Arabal je tačno pola veka prisutan na Bitefu, od 1968. kad je u njegovom drugom izdanju uzdrmao pozorišne duhove kontroverznim komadom „Groblje automobila“, u režiji Viktora Garsije. U skladu sa sloganom 52. Bitefa „Svet bez ljudi“, posle dodele priznanja u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju, Arabal je prekjuče govorio o migracijama, pitanju otadžbine, pripadnosti i identiteta, problemu jezika….

U umetničkim krugovima za Arabala tvrde da je on sam otelotvorenje „paničnog čoveka“, čiju je definiciju dao u svom istoimenom eseju – „iskreni čovek svoga veka“, „bezumni talenat“, „jasni entuzijazam“, „delatnost u više žanrova, kao u doba renesanse“ uz „odbacivanje zakona gravitacije“. Arabalov umetnički rad „meri se“ sa više od 100 pozorišnih komada, više od 800 pesama, 14 romana, mnogobrojnim esejima posvećenim pozorištu i slikarstvu, sa šest dugometražnih filmova, 13 scenarija, osam uloga na filmu… Svoj likovni angažman on sam definiše kao rad „frustriranog slikara“ čija se platna, crteži, kolaži, izlažu u Parizu i Milanu.

Arabal je 11. avgusta napunio 86. godina. Rodio se u Španiji 1932. a više od šest decenija živi u Parizu. Tvrdi da „nije ni Španac, ni Francuz“ – za sebe kaže da je iz “ Bezzemljolandije“ i da je „čovek egzila“, čiji je jedan od životnih principa da „nikad ne potpisuje političke peticije“. Zajedno sa filmskim rediteljem Alehandrom Hodorovskim i grafičarem i piscem Rolanom Toporom 1962. u Parizu osnovao je pokret Panika, čiji je princip bio „paničim, smejući se“. Razišli su se deceniju kasnije, što Arabala nije omelo da i dalje razvija svoju paničnu estetiku začinjenu „devijantnom“ i nesputanom seksualnošću, estetizacijom nasilja i kritikom društvenih pojava i javnih ličnosti u kojima je pre svega video diktatore – od generala Franka do Fidela Kastra, kojima se obraćao otvorenim pismima.

NJegov život i umetnost u velikoj meri obeležila je porodična tragedija – njegov otac slikar Fernado Arabal Ruiz bio je žrtva Frankove diktature. Protivnik Frankovog režima, Arabal je bio poznat kao antimonarhista i zagovornik anarhističkih trendova u kulturi. Bio je povezan sa Komunističkom partijom Španije, sa kojom se 1977. razišao zbog svog pozorišnog rada. Kritičari smatraju da je „Arabalov teatar dramatičan karneval – divlji, brutalan, kakofoničan i veselo provokativni svet“ i u njemu vide „naslednika Kafkine lucidnosti“

– Najčudnije je kad kažu za mene da sam provokativan. Provokacija je iracionalna i bez stava, ona ne može da se proračuna. A ja iznad svega poštujem nauku, matematiku i šah. Ništa ne uzimam ozbiljno, ali sve shvatam tragično – kaže o sebi Fernando Arabal, tvrdeći da je „samo tužan čovek koji se spašava pisanjem“.

Preuzeto sa sajta dnevnog lista Danas