General žive vojske

15. januara preminuo je general Vlado Trifunović. Šest godina ranije, 23.januara 2010. u CZKD-u održana je tribina General žive vojske. Posle 18 godina nepravde insistirano je na pitanju hoće li, konačno, biti pravde za generala Vladu Trifunovića i oficire Berislava Popova, Sretena Raduškog, Vladimira Davidovića i Miloša Lukića.

Učesnici :
general Vlado Trifunović
pukovnik Berislav Popov
pukovnik Sreten Raduški
advokat Đorđe Dozet, bivši sudija vojnog suda
advokat Miloš Šaljić, bivši sudija vojnog suda
advokat Vladimir Djerić
advokat Katarina Radović
advokat Nikola Barović
Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda
Marko Karadžić, državni sekratar za ljudska prava

Zoran Živković, bivši premijer
Žarko Korać, narodni poslanik, SDU
Stipe Sikavica , vojni analitičar
Želimir Gvardiol, reditelj
Biljana Stanojević, producent
Nenad Stefanović, glavni i odgovorni urednik RTS
Zoran Panović, glavni i odgovorni urednik DANAS
Nebojša Popov, glavni i odgovorni urednik REPUBLIKA
Moderator tribine: Rade Radovanović
Organizatori tribine DANAS i CZKD

Audio snimak tribine možete u celosti poslušati na CZKD Soundcloud kanalu. 

Povodom smrti generala Trifunovića piše Rade Radovanović za Danas:

Antiratni heroj kome su sudile tri zaraćene države

Vlado Trifunović, general JNA dok ona to još beše, tiho kao što je i živeo, umro je 15. januara na VMA u Beogradu.

Nakon svih nepravdi, tortura i teških bolesti, živeći bezmalo četvrt veka u ćumezu od devet kvadrata, zauvek je otišao čovek koji je svojom mišlju i delom bio protiv rata i ratnih zločinaca, ratnih planera i profitera… Za mlađe koji ne znaju i one koji slabije pamte, evo ko je bio Vlado Trifunović, čovek kome su za isto delo sudile tri zaraćene države – Srbija, Hrvatska i Slovenija.

Čovek humanista

Nakon sedam dana odbrane od napada mnogostruko brojnijih i bolje opremljenih hrvatskih paravojnih snaga u Varaždinu 21. septembra 1991. general Vlado Trifunović, komandant 32. korpusa JNA, koga je izdala njegova vrhovna komanda, u gotovo bezizlaznoj situaciji lično zarobljava dvojicu čelnika protivničke strane. Pregovarajući potom uspeva da iz opsednutog garnizona izvuče oko 280 svojih mladih vojnika i oficira, a građane Varaždina poštedi smrti i razaranja. Sama Trifunovićeva vojna operacija izvlačenja kroz 400 km protivničke teritorije, bez ijednog ispaljenog metka sa obe strane, predstavlja etički i vojni podvig, pravi trijumf razuma u vreme planiranih i dogovaranih zločina i smrti. Gledano, pak, iz uglova nacionalističkih državotvoraca i ratnih profitera u Beogradu i Zagrebu, Trifunović je izveo „izdajnički čin“ na koji će koordinirano odgovoriti obe zaraćene strane. Naime, zato što je izvedenom operacijom spasao ko zna koliko ljudskih života svojih vojnika i građana Varaždina, te tako Miloševićevim i Tuđmanovim stratezima doveo u pitanje dalje planove, General je morao da bude drastično kažnjen. Za primer svakom drugom oficiru koji bi se usudio da krene njegovim putem protiv njihovog rata. I zato, umesto da se strategija izvlačenja komandanta Trifunovića odmah pošalje svim jedinicama JNA u opsednutim garnizonima, čime bi se, gotovo sigurno, izbegle žrtve u Bjelovaru, Sarajevu, Tuzli… Vladi Trifunoviću se sudi i u Srbiji, i u Hrvatskoj, a potom čak i u Sloveniji ! U Srbiji za, navodnu, izdaju, u Hrvatskoj i Sloveniji za „ratne zločine“! Časni i hrabri čovek, jedan od najboljih i najstručnijih generala JNA, ne verujući da mu se sudi zato što je spasao iz opsade i vratio žive 280 vojnika i oficira, odnosno, zato što nije razorio grad Varaždin, tražio je objašnjenje od svojih pretpostavljenih…

– Srbiji ne trebaju živi ljudi, nego mrtvi heroji da pozlate njenu istoriju, držao mu je „patriotsku lekciju“ general Gojko Krstić, glavni kadrovik tada već srpske JNA.

– „Nisi smeo da ih vratiš žive, trebalo je svi da izginete“ – siktao je ovaj „veliki srpski“ rodoljubac i smrtoljubac, nesebični dobrovoljni davalac tuđe krvi i života.

Montirani proces

Nakon dve oslobađajuće presude vojnog suda u Beogradu, na trećem, montiranom procesu u jesen 1994, pred većem vojnog tužioca pukovnika Radomira Gojovića, koji je za tu priliku dekretom pretvoren u sudiju, general Trifunović biva osuđen na 11 godina zatvora. Nekoliko meseci pre toga, on i njegov zamenik, pukovnik Berislav Popov (dok je Trifunović pregovarao o izvlačenju – Popov je sa svojim vojnicima onesposobljavao oružje ) već su pred Okružnim sudom u Varaždinu, zbog navodnih ratnih zločina, osuđeni u odsustvu na po 15 godina zatvora.

Konačno, ceneći „dobre“ rezultate SRJ i Hrvatske, i Slovenija u leto 1995, pod optužbom za navodne „ratne zločine protiv civilnog stanovništva“ – kreće u progon generala Vlade Trifunovića. Po svoj prilici, preventivno i samoodbrambeno. Naime, za vreme nikad razjašnjenog sedmodnevnog rata u Sloveniji u proleće 91, pripadnici tamošnjih paravojnih formacija ubili su u području Gornje Radgone pet starešina i vojnika varaždinskog korpusa regularne JNA. Zbog ovog ratnog zločina slovenački Helsinški komitet zapretio je podizanjem optužnice protiv svog tadašnjeg vojnog i državnog rukovodstva, ali sama ta činjenica nije zasmetala dobroj međudržavnoj saradnji SRJ i Slovenije u istrazi protiv generala Trifunovića. Za potrebe slovenačke istrage njega, generala JNA, saslušava istražni sudija Okružnog suda u Beogradu. Toliko o koordiniranoj srpsko-hrvatsko-slovenačkoj „borbi“ protiv „zajedničkog neprijatelja“ generala Trifunovića.

U januaru 1996, pod pritiskom demokratske javnosti, Zoran Lilić, predsednik SRJ, oslobađa generala Trifunovića i njegove saborce, pukovnike Raduškog i Popova, daljeg izdržavanja kazni u zatvoru, što ne znači da su one i ukinute. Ne, sve dok je postojalo „patriotsko“ vojno pravosuđe, „proslavljeno“ stotinama svojih „predmeta ratnih zločina“, kojima se Srbija brukala i bruka u sudovima po Evropi i kod kuće ( slučajevi: Jurišić, Ganić, Purda, Divjak…), „srpsko patriotsko bratstvo“ je odbijalo sve molbe i svaki pokušaj obnove procesa Vladi Trifunoviću i njegovim saradnicima Raduškom i Popovu.

Tek je ukidanjem vojnog tužilaštva i sudova, a nakon koordinirane akcije stotina NVO i lista Danas, bilo moguće da Vrhovni sud Srbije 2010. ukine presude a Republičko tužilaštvo povuče optužnicu protiv generala i drugova. Time je u Srbiji pravno ali ne i faktički – stavljena tačka na Aferu Trifunović.

Bratstvo ne prašta

U zemlji Srbiji, državi vladavine prava jačeg, gde skoro svaki osuđeni i neosuđeni ratni zločinac ili ratni profiter ima vilu, kuću ili bar stan dobijen od države, general Vlado Trifunović je dvadeset pet godina preživljavao i skončao u sobičku vojne zgradurine u Karađorđevoj 50 u Beogradu. Ophrvan bolešću, posledicama teških operacija i smrću sina Darka, ponekad je rezignirano zavideo na hotelskom komforu i tretmanu koji uživaju u Sheveningenu optuženi za najteže ratne zločine.

I pored pravosnažnih presuda i odluka Vrhovnog i Ustavnog suda Srbije, ministarstva odbrane su se godinama uspešno borila i izborila da ovaj čovek do kraja života ne dobije stan koji mu po zakonu pripada. Bila je to kontinuirana politika osvete i odmazde „srpskog bratstva“ prema „srpskom izdajniku“ zbog presedana koji je izveo u Varaždinu septembra 1991. Zbog dela kojim je general Vlado Trifunović sprečio tragediju svojih vojnika i građana Varaždina – dovodeći ujedno u pitanje kako samu suštinu potonjih bratoubilačkih ratova tako i interese nacionalističkih režima, ideologa i ratnih profitera u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Banjaluci…

Uvek željan svojih četvoro unuka koji žive u Zagrebu, govorio je kako ih ima i još preko dvesta, bar po jednog od svakog vojnika koga je spasao. Do poslednjeg trenutka nadao se da će mu i u Hrvatskoj, kao u Srbiji i Sloveniji, biti poništena nepravedna presuda. Pritisnut kancerom i posledicama moždanog udara, znao je da mi kaže kako neće umreti dok pravda ne bude zadovoljena.

Duboko pogođen smrću Vlade Trifunovića – ponosan sam što smo bili prijatelji i što je Danas vodio akciju za njegovu rehabilitaciju.

Neka ti je večna slava i hvala, dragi Generale!