stav

Gepek

Autor: Borka Pavićević, Danas
21.04.2018.

U međuvremenu, od pretnje upućene Dragani Rakić, koja, uprkos upozorenjima, nastavlja da iznosi svoje mišljenje, pismeno i usmeno, „proteklo je mnogo vode“ Dunavom i Savom, voda nosi sve i kako reče književnik Dragan Radulović, nekada smo, u zemlji koju nazivaju bivšom govorili „ne drži vodu“, a danas „ne pije vodu“.

Jeste razlika, u kojoj se sve zadrži, pa ko razume neka drži vodu, a ko ne, neka je pije, jedni su držali, drugi su popili, i piju, ne samo vodu… Upravo kao što je „popijeno“ „događanje“ od teksta upućenog Dragani Rakić „Ti imaš dete, mi imamo gepek“.

Ovu pretnju i kletvu, ucenu od koje zastane dah, neću krstiti kao „crtanje mete“, jer mi se čini da smo se na to već navikli, jesmo, „crtanje mete“ obavljeno je toliko puta bez protesta, i to smo popili, ili bolje rečeno bez „metka“ koji bi dokinuo, onemogućio, doveo u pitanje „crtanje mete“, da je i sam termin „izgubio nevinost“.

Nije to jedini termin, ili pojam koji je „izgubio nevinost“. Više ili manje fašizma, rekao bi Rastko Močnik , muškarci u odelima, za govornicom staklenom, u pozadini im cvet do cveta partijskog naroda, drže konferencije za štampu, a onda žure nekuda, prolaze kroz masu, idu, novinari postavljaju pitanja kao da je inače sve u redu, čovek bi rekao da se sve odvija u normalnim okolnostima, da je stanje redovno, da se „crtaju mete“, i da je to postalo običajno pravo, pregovara se i dogovara i naročito je važno da se daju partijska saopštenja, uključujući i saopštenja o „crtanju mete“.

Ništa nije normalno, stanje je više nego vanredno, a „crtanje mete redovno“.

Rečju, o „crtanju mete“ se ćaska, a vlast se „obraća“. Na „obraćanje“ hvata vas povraćanje. Nemojte se više „obraćati“.

Danas, više nije meta, nego gepek. Gepek u koji bi Naprednjaci strpali dete.

I nas nema, hiljadu majki, žena, sestara, drugarica, prijateljica da odemo u Vršac gde se zbiva radnja, pretnja majci da će joj dete strpati u gepek, budući da dotična nije samo domaćica, već i poslanica DS koja ima nešto i da kaže, ne da se „obrati“, već da kaže i to u razdoblju u kome se vrši, od predsednika države nadalje, propaganda za isporučivanjem dece od strane majki, očevi se retko ili nikako i ne pominju.

Istovremeno, „gepek“ nije dovoljan razlog da sva opozicija na noge ne stane. Tačno u DS čija je odbornica Dragana Rakić, uz pomoć Tamare Tripić, koja je i sama izložena pretnjama, održana je konferencija za štampu na kojoj je Rakić „ocenila da je strašno što su ljudi svakodnevno nasilje vladajuće stranke prihvatili kao način života“ („Danas“ 14-15. april).

Dobro, reći ćete, ali šta se događa u Evropi, reći ćete svašta se događa.

Ali nije dobro. Viktor Orban i njegova mašinerija inspirisala je i naterala građane da u Pečuju, pod ucenom da će im izbeglice doći glave, uzvikuju kako neće više brojati ni pisati arapskim ciframa, a gospođa Tereza Mej će poslati bombe na Siriju bez odluke Parlamenta.

Dobro, reći ćete, svašta se svuda dešava, ali nikako nije dobro.

Veliko je zlo pretiti majci da će joj zbog „drukčijeg mišljenja“ – ali nije „drukčije mišljenje“, već je mišljenje – dete strpati u gepek. Oteti. I nikog neće biti da to spreči, i nikog neće biti da tome svedoči, i nikada se neće saznati ko je to učinio, niti će iko ikada zbog toga biti odgovoran ili kriv.

Teško je i pomisliti da se takva pretnja može izreći. Normalno je da će priroda i dalje bujati, proleće je, ali nije normalno da ljudi čuju za gepek i da ne zastanu u „odrađivanju svoga posla“ i shodno tome pri izreci „nije do mene“.

Ne znam da li ste primetili kako oni koji konstatuju da u ovom društvu i državi, makar bez granica ( a granice joj zavise i od toga „gepeka“, ako me razumete, povezano je, istorija zločina, nasilje i granice nasilja, povezane su) izgovaraju da ono što vide jeste „strašno“, pa kako to nije bilo dovoljno za opis stvarnosti, javila se u povišenom intenzitetu reč „zastrašujuće“.

„Zastrašujuće“ je to što nema stvari, činjenica koje se daju navesti, ili koje su postojeće, vidljive, mogu uticati da naprednjaci trepnu. Ili da neko od njih za trenutak razmisli šta izgovara ili šta čini.

Nema argumenata, nema dilema, nema sumnje, nema mišljenja, „ništa tu nije sporno“, u tom golemom, mentalnom (ne mogu da kažem intelektualnom) i bešćutnom plemenu nema srama, nema upitanosti, nema oklevanja, nema diskusije povodom „crtanja meta“, niti bilo koje druge rasprave. Samo napred, marširaj samo napred i ne gledaj da li oko tebe padaju ljudi, žene i deca, građevine, drveće, vladaj svime postojećim.

Naravno da sam se na pomen gepeka setila kako su novinara“Vremena“, današnjeg političkog analitičara, Dušana Reljića vozili u gepeku nekud, neznano kud, i naravno da sam mislila na Ivana Stambolića koga su u kombiju vozili na Frušku goru, u kreč bacili, bio je otet.

Otmica je „zastrašujuća“ pretnja društvu, građanima, beskrajno zadavanje straha, nestanak je (i traženje nestalog) koliko politički fenomen praktičnog i simboličkog užasa, toliko i ontološkog, metafizičkog i eshatološkog značenja, to je negacija svake ljudskosti i pitanja čovekovog smisla. Pretnja otmicom i nestankom konačna je pretnja, nema dalje, kraj. To je teror.

Nije u pitanju napad radikala (namerno ne pominjem ime i prezime), već je u pitanju držanje naprednjaka i skupštinske većine koja me je okružila, parafraziram Aleksandru Jerkov. „Gore uvrede su dolazile od strane naprednjaka, nego od strane radikala.“ Zato što je imenovala zločin. Zločin većine iz ravnodušnosti. Zločin iz ravnodušnosti većine. Time ga i osudila, zločin i zločinačko delovanje. Osudila nasilje. Zbog toga je izložena istom. Najveća „provokacija“ je imenovanje očiglednog. Dakle, sledeća je Aleksandra Jerkov. Neka se pripremi sledeća ili sledeći, kaže Parlament Srbije, u kome se sedelo sve sa likom i delom na majicama i sa bedževima lik, a i dela, dok su „drugi“ sedeli bez kostima, sedeli kao civili koji se pripremaju da budu sledeći, svesni ili nesvesni, ali prizor je bio izuzetno jasan, pregledan. Ne znam da li ga svi pamtimo, ili ga se neki prisete samo pred izbore, ali nekako to bude kasno i kratkotrajno, sine pa zamre.

Molim vas, ne bilo vam teško gledajte (nemojte „pogledati“), ili se prisetite Pakulinog filma „Sofijin izbor“, sećam ga se veoma dobro, gledala sam ga kada je i trebalo da vidim, negde oko Osme sednice. U tom filmu nacistički oficir u koncentracionom logoru nudi Sofiji, majci, Jevrejki (Meril Strip) da izabere dete, jedno od dvoje dece, ono koje će preživeti.

Teror zbilja ne počiva samo na snazi onih koji ga vrše, već i na slabosti onih koji bi trebalo da mu se suprotstave, slobodna parafraza iz Kamijeve adaptacije „Zlih duhova“ Dostojevskog.

Preuzeto sa Danas online. 

Još članaka

  • FORA: Nemiri i krize – nova „normalnost“
    Autor: Lola Joksimović, voditeljka projekta

    FORA: Nemiri i krize – nova „normalnost“

    FORA (reč Lola Joksimović, Voditeljka projekta) Nemiri i krize – nova „normalnost“. Nesgurnost, neizvesnost i nasilje u svim vidovima. Protok novca umesto protoka ideja.…

    14.05.2018.
  • 1941, 1968, 1978, 2018
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    1941, 1968, 1978, 2018

    „Proleteri svih zemalja, ko vam pere čarape“ – inicijalni slogan prvog međunarodnog feminističkog skupa u SFRJ, posle Drugog svetskog rata „Drug-ca“ održanog 1978. u…

    11.03.2018.
  • Poraz i nada
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Poraz i nada

    „Nema leševa, nema zločina“, zapisano u beležnici Obrada Stevanovića na sastanku sa predsednikom, jednog od generala potpisnika Kumanovskog sporazuma, „Dubina dva“ naslov računa za…

    01.04.2018.
Loading...