stav

In Memoriam Branimir Stojanović – Trša

Autor: Branislav Dimitrijević
02.03.2022.

Otvorenost je najveće lukavstvo.

Tako nas je učio Branimir Stojanović – Trša. Ta formula, jedna od tek nekolicine neupitnih formula kojima je ponekad pribegavao, ohrabrivala ga je da nama koji smo ga poznavali kaže i ono što nas je ubadalo, pomeralo, a ponekad i razbijalo, ono što nam je lomilo misli i tela, oni trenuci kada smo i sami postajali Trša, do samo-destrukcije otvoreni i prema drugima i prema samima sebi. Nije nikada, pa ni kada je bio najbolesniji, sakrivao i tajio ono što misli, i često smo se od srca smejali istinama kojima nas je gađao, pitanjima na koja nismo znali niti umeli da odgovorimo, a koja su nas od tad pohodila. Ponekad nismo ni imali smelosti da ga pitamo šta misli o nečem što smo uradili, napisali, a bilo nam je preko potrebno da to saznamo. Ubedio nas je nekako da će uvek biti s nama, uvek spreman da uperi glas i pogled na naše zablude, ali i da nas podrži kada bismo ponekad i počeli da mislimo, znajući koliko je to retko i dragoceno u ljudima.
Ljudi retko misle, govorio je.

Trša je ponekad i za nas mislio – okretao se kao naš tibetanski točak mišljenja, i to mišljenja lišenog slepog verovanja i ispraznog nadanja. Kako svedoče i memoari Branimira Stojanovića – u kojima nam je, eto srećom po nas, sačuvao fragmente onoga što je govorio – on je bio filozof koji je prebegao od filozofije i filozofa, prosto zato što su oni u jednom trenutku, koji je on stalno pokušavao da otkrije, i prestali da misle, već su se kao aveti kretali uparloženim univerzitetskim hodnicima, mrtvozornici života iz kog su isisali i poslednje natruhe duha i ljubavi. Uvek je tragao za nekom formativnom tačkom u prošlosti u kojoj kreće neko oportuno konvertitstvo. Jer, ko se ne bavi prošlošću, prošlost počinje da se bavi njim, govorio je.

Od tog razočaranja u akademsku i intelektualnu elitu koja se adaptirala na sve pogubnije političke prilike, u svoju intenzivnu životnu avanturu, s kojom se svako od nas, uvek u nekom pravom trenutku, u nekom trenutku zbilje, susreo kao sa uraganom koji nas je provetravao i lečio od straha, da bi nas nanovo, kao pravi Lakanovac, razboljevao virusom istine, virusom s kojim smo morali sami da izadjemo na kraj.
U toj životnoj avanturi, Trša je uvek bio pogrešan čovek na pravom mestu. Pogrešan jer nije hteo da taji ono o čemu su drugi tek možda nešto prošaputali – počev od čistki na beogradskom univerzitetu, ali i o državnom teroru nad kosovskim Albancima koje je video kao istinskog političkog subjekta u koji je gajio za njega neobično poverenje. Reagovao je na same početke Miloševićevih progona i znao kuda će sve to voditi. Prvi je insistirao da je privatizacija društvene svojine sine qua non pogubnog društvenog konsenzusa koji se stvarao na lešini birokratskog socijalizma osamdesetih godina. Video je društvo koje se odreklo svoje svojine, koje ju je raščerupalo, i tako sebe neminovno odvelo u rat.

Jer kako bolje opisati političko zatočeništvo u kom se i danas nalazimo nego kao “kontrarevoluciju koja je trebalo da socijalistički sistem zameni proširivanjem baze subjekata koji participiraju u moći – ali pod uslovom da se hegemonija dominatne ideologije ne dovede u pitanje.” Njegov odgovor na takvu situaciju bio je usmeren formulom: Tamo gde je bila etika – biće politički subjekt!
Bio je, kako je glasila još jedna formula koje se držao – Komunista bez partije. Koliko nije u mladosti nasedao na simuliranu euforiju i hladno-metalni žargon socijalističkog birokratizma, još je manje nasedao na nacionalističke i na liberalističke fantazme. Bio je anti-liberalni anti-nacionalista, Jugosloven bez identiteta, marksovac koji nije bio marksista, i koji je odlučno odbacivao razne neo-marksističke trendove koje su nas na levici povremeno obuzimale.
Umesto ne-revolucionarnog i apatičnog društvenog konsenzusa uvek se opredeljivao za disenzus — pojam koji je, a kao da je imao upravo Tršu na umu, Žak Ransijer pokušao da definiše kao izraz „neprihvatljivog političkog subjekta koji proizvodi političko neslaganje tako što provocira etablirane identifikacije i klasifikacije i suprotstavlja im se heterologijom emancipacije“.
Trša je stalno bio u potrazi za prostorom artikulacije takvog disenzusa. Pokušao je pronaći mišljenje u politizaciji, u sudelovanju u komitetima zaštite, uređivanju časopisa i pisanju peticija, ali je i tu nailazio na mrtvouzice. I jedino, kako će se ispostaviti, je u psihonalizi i u savremenoj umetnosti, u ta dva slaba polja, u te dve naizled društveno marginalne delatnosti, naišao na tu mogućnost. U ta dva poprišta mišljenja ostvario je ogroman doprinos koji ćemo tek morati da osvestimo i proučimo, i to je sada naš najveći zadatak.

Trša je bio, to svi znamo, svima nama naš učitelj neznalica. Preuzeo je tu ulogu i pre nego što smo saznali da je tako nešto moguće – onda kada smo Branka i ja s njim osnovali Školu za istoriju i teoriju slike i sa njim proveli jedan od najuzbudljivijih i misaono najispunjenijih delova našeg života. Tada nas je, kako to lepo reče Svebor svojoj ćerki Irmi, Trša naučio i ono što i sam nije znao. Znanje i mišljenje su za njega bile dve različite kategorije, znanje je tek neka veoma upitna svrha a mišljenje je put koji se nije unapred određivao nekom unapred urtvrđenom svrhom. Kada se naša škola na kraju ohladila jer nije umela da postane ustanova, jer su za Tršu ustanove nešto prolazno i artikulisano samo u privremenim bljeskovima intenziteta, učestvovao je u nizu aktivnosti koje su nas u mnogome osvestitile. Prvi je pokrenuo temu partizanske umetnosti, prvi je odgovorio na zaborav politike nesvrstavanja i politike jugoslovenskog samoupravljanja, prvi je znao da će kultura sećanja postati poprište ideološke borbe kada je sa Milicom, Nebojšom, Pavlom i nizom drugih saboraca pokrenuo Grupu Spomenik. Trša je bio lokus novih oblika udruživanja, razgovaranja, i zajedničkog kopanja po onim traumatičnim mestima kakvo je upravo bila izdaja društvene svojine, svojine bez titulara kako bi govorio, i njeno rasparčavanje u privatizacijskom piru – o čemu nas je učio kroz još jednu ne-ustanovu koju je pokrenuo u saradnji sa CZKD-om, i sa uvek sve rigoroznijim saradnicima: kroz platformu Učitelj neznalica i njegovi komiteti. Svojinu je dozvoljeno koristiti ali ju je zabranjeno posedovati, bila je još jedna ključna formula koja ga je vodila a ponekad i saplitala. Ili kako ga je otac savetovao, a što možemo i pročitati u njegovom Sentimentalnom vaspitanju – “jedino što stvarno možeš da poseduješ je ono što imaš u glavi!”

Photo: Srđan Veljović

Suđenje šestorci – politika kriminalizacije i kriminalizacija političkog – CZKD 17.februar 2010.

Još članaka

  • In memorian – Marko Brecelj

    In memorian – Marko Brecelj

    Kantautor Marko Brecelj preminuo je jutros u 71. godini, javlja Radio Koper.  U svoj pedesetogodišnjem radu, ovaj umetnik je pomerao granice u muzici, performansu,…

    04.02.2022.
  • Zaustaviti agresiju Ruske Federacije na Ukrajinu

    Zaustaviti agresiju Ruske Federacije na Ukrajinu

    Organizacije okupljene oko Platforme Tri slobode oštro osuđuju agresiju Ruske Federacije na Ukrajinu i upozoravaju da je na delu flangratno kršenje normi međunarodnog prava.…

    03.03.2022.
  • Tamara Filipović – Mapiranje strategija za zaštitu branitelja i braniteljki ljudskih prava

    Tamara Filipović – Mapiranje strategija za zaštitu branitelja i braniteljki ljudskih prava

    Višegodišnja hajka na novinare   Napredak ili nekoliko koraka unazad. Ili je pozicija u vezi sa slobodom medija i napada i pritisaka na novinare nepromenjena?…

    15.12.2021.
Loading...