stav

Jednoga dana

Autor: Borka Pavićević, Danas
25.03.2018.

Bila sam kod sajdžije. Bila sam u samoposluzi.

U autobusu više niko ništa ne govori, svi gledaju u mobilne telefone, ukoliko ne pričaju u iste, čitavom dužinom vožnje, tamo gde postoji „komunikacija“ ima šta da se čuje o predsednikovom obraćanju u svrhu obnove nacije, finansijskoj podršci ženama da rode u ime nacije, vojske i države, jer ćemo, što je predsednik definitivno otkrio – nestati. Istoričari, statističari, sociolozi to već odavno pišu i govore, ali to nije važno. Važan je momentum u kome se predsednik „obraća“. Od toga časa problem postoji. „A svako čudo za tri dana.“
Istovremeno, predsednikova propaganda „udara“ (takav izraz odomaćio se kada je reč o nekome ko ima i trag sumnje u predsednikove instalacije) na sve one žene, i ženske organizacije koje nisu saglasne sa raspolaganjem životima žena, kao i rođenjem i smrću, osudom da mrze predsednika. Ne sastoji li se i u tome razlog, u identifikaciji predsednika sa državom, narodom i nacijom, što nam se populacija smanjuje, odlascima i nerađanjem, što smrtnost dominira nad životnošću?

Ma kakva mržnja, ne radi se o mržnji, naprotiv, radi se o ljubavi. O ljubavi se radi, i o miru, i o izvesnosti, radi se o sreći, o ljudskom pravu na sreću. I o odgovornosti prema deci u zemlji u kojoj babe izdržavaju unuke, jer majka i otac ne rade, nemaju gde da rade i zarađuju.

Niko ne voli da mrzi, sem onog koji mrzi da voli. Beograd ili žene. I niko nije izvršio takvu zamenu ljubavi za mržnju, i dostojanstvo za poniženje, i superiornost za inferiornost, i obrnuto, kao predsednik. Pri svemu tome, retko ko ima potrebu da bude voljen kao predsednik.

„U ovom trenutku broj rođenih po majci je 1,44 u Srbiji. Nama je potrebno 0,8 više da bismo imali prostu reprodukciju.“ Dakle, 0,8 više po majci da bismo imali prostu reprodukciju u Srbiji.

Majka koja rodi treće i četvrto dete imaće 30.000 mesečno koje dobija od države da ništa ne radi, 30.000 imaće od države mesečno samo da rodi treće i četvrto dete.

Po komadu, žene ili deteta.

I da žena ništa ne radi!

Oslobađanje od rada kao „oslobađanje“ žena od sopstvene volje u prilog služenja naciji.

Vanredno „zamoljavanje“ (kao što se „moli“ međunarodna zajednica, ili investitori da „pomognu“, u naše ime i zbog nas „moli se“) žena da rađaju (u odnosu na žene na Kosovu koje su se donedavno „razmnožavale“), krajnji je stepen odsustva iz stvarnosti, vremena i prostora, krajnji amoralni čin potpune obnevidelosti, slepila za život ljudi oko sebe, sopstva i jastva vlastitoga, ako se u tim kategorijama uopšte može govoriti sred neutažive žeđi za apsolutnom dominacijom i ljubavlju svih samo za jednoga. Otuda optužba za mržnju prema činu apsolutnog prezira prema okolini i oduzimanja ponosa i suvereniteta svakoj ličnosti, svakoj ženi, i svakoj majci koja se već trideset godina trese od straha na zvono na vratima vojnika došlog po sina za rat protiv „drugog“, za meso gvozdenog puka.

Znate li, vi koji ste „izradili platformu o rađanju“, predlog za reprodukciju nacije u svrhu lidera regiona, u kojoj zemlji ste otkrili da dece nema, da ljudi odlaze? U zemlji u kojoj su ljudi nestajali, u kojoj su mladići mobilisani jurnjavom po samoposlugama, pretvaranjima na telefonu da ih zove devojka, a tamo vojna policija, u zemlji u kojoj je danas najveće stovarište opasnog otpada upravo na teritoriji preduzeća koje se zove „Eko“. Koliko traje odvratno nazvani „odliv mozgova“ iz ove zemlje, do koje mere su uvređeni i ugroženi i duša i telo ljudi, do koje je mere strah od nasilja dugotrajan i do kojih razmera je nasilje razvijeno u svim oblicima i formama, i kakve asocijacije ima čovek kada čuje detinji plač? Hvata te panika da se detetu nešto ne dogodi, od svega onoga što se deci događalo dugi niz ratnih godina. Koliko je žena silovano u ime nacionalnih interesa.

Strah i panika. Ako iko i išta ima psihu i dušu, onda je to materica.

Kada države počnu da se bave ženama-rađanjem u ova vremena, to su ISIS, SNS i još neke u regionu poput tih u „regionu“ U ona vremena kada su žene u Jugoslaviji imale ekonomska i politička prava -kada su bile ravnopravne, slobodne, tada je bio bejbi bum. I deca nisu mogla biti primana u školu sa šest godina, jer su već odeljenja bila popunjena sedmogodišnjacima.

Reći ćete: „Došle su nove generacije, a i „prave“ se takvim da se ne sećaju.“ Međutim, ko su sinovi? Predsednik ne pominje muškarce, niti su oni „u igri“, a biće da dete ima i oca i majku, što, naravno, dodatno čini hrabrim samohrane majke. Šta su gledali i sagledali sinovi i kćeri u skrivanju očeva po kućama u vreme mobilizacije, ili kako su rasli pored obespravljenih povratnika i veterana iz rata ili u vreme otpuštanja sa posla, gledajući majke koje su išle po polju, ne bi li u plastičnim kesama donele nešto da se jede?

(Genijalan je rad Milice Tomić – ona šeta Beogradom sa plastičnom kesom, u kojoj je nešto za jelo, u jednoj ruci i kalašnjikovim u drugoj. Milica Tomić, kako je objavljeno, biće jedna od dvanaest izlagača na izložbi „Moj rat“ koja će uskoro biti u Liverpulu. Tomićeva će učestvovati sa serijom fotografija pod nazivom „Jednoga dana umesto noći, blesnuće rafal iz mitraljeza kada drukčije svetlost ne može doći“ – Oskar Davičo)

Vi meni Dučića, a ja vama Daviča, i Milicu. I karanfil (radnica, drugarica), a ne ružu (gospođa, dama), ako razumete. (Čestitka ženama Srbije za 8. mart)

Plač deteta je nešto što se više ne može slušati, deca plaču odveć dugo, samo je pitanje ko ih čuje.

Teško je razumeti elementarni nedostatak elementarne empatije kod čoveka koji može da uputi ženama „molbu“ da rode i da to potkrepi time da će dobiti novac, te da će ih na taj način zbrinuti.

Nema tog novca koji može da plati nesreću u bedi proistekloj iz rata i nastavaka rata drugim sredstvima.

To deliver. Deliver dete, ženo.

Samo je to ovde ono što je nemoguće.

Rađaju li kruške i jabuke? Rađa li žito? Imamo li krava i ovaca? Šta vidite kada vozite kroz Srbiju, šta vidite na Zlatiboru, šta vidite do Zlatibora? Gledate li oko sebe, muškarci u odelima, lideri u odelima, za koje se stalno čudim gde ih nabaviste i kako ih samo nosite po našim ulicama i drumovima, koji će poželet Turaka, samo Turaka nigde biti neće?

Šta je rekla Biljana Plavšić devedeset i prve godine? Rekla je da ona kao biolog dobro zna da kada posečeš šumu, posečeš drveće, izrašće novo. Pa tako, ljudi su kao šuma, Plavšićka zna, pa će umesto stradalih milion Srba za nacionalnu stvar, porasti novi.

Tada, ne sada, tada je bilo vreme.

Ne bih sada o bolnicama, porodilištima, uslovima, nezaposlenosti, siromaštvu, školstvu, institucijama, parlamentu, pravosuđu. Sve to znate. Ima li ikakve veze rađanje sa uzaludnim protestom čitave struke protiv zakonskih amandmana koji će ipak, po izjavi ministarke pravde, dobro raspoložene, prema „otkriću prvi put u novijoj istoriji“ činjenica o „beloj kugi“, biti doneti uprkos mišljenja struke. Ima li u takvoj budućnosti izvesnosti? Pa nema.

Dragoljub Mićunović, u svojstvu predsednika Skupštine, svedočio je u korist Srbije na Međunarodnom sudu u Hagu, i Srbija nije dobila optužbu za genocid, već odgovornost da ga nije sprečila. Kako je to Mićunović „zagovarao“ srpsku stvar? Pa, postojanjem Žena u crnom, antiratnog pokreta i dezertera.

Kako onda biti majka u zemlji u kojoj se pljuju Žene u crnom zbog protesta protiv predsednikovog „otkrića“ i donatorstva, umesto da se odlikuju ordenom zasluga za narod zbog suprotstavljanja ratu, zbog antiratne i antifašističke (evropske valjda) delatnosti?

Šta su vrednosti danas i ovde? I ne samo ovde – pola miliona Poljakinja i Poljaka je mesecima na ulicama protestujući protiv zabrane abortusa i prava žena da ne rađaju, jer je to pravo koje razlikuje ženu od roba. Vidimo da antikomunizam i klerikalizam populizma i desnice dobija zastrašujuću snagu. (Žene su se u Americi digle protiv Trampa odmah prošle godine, nastavlja se njihova pobuna i pokretom „Me Too“.)

Ovdašnja Crkva kritična prema svemu što se „drugih“ tiče, sem prema sebi samoj, prema nedozvoljenom u njenim redovima od krštenja „škorpiona“ pred odlazak u ubijanje, do ne baš porodičnih i decoljubivih (pogotovo kada se radi o dečacima) činova, ima šta da kaže, i da i ona „moli“ žene za decu i spas nacije. Priključuje se i vojska, dakle, predsednik, crkva i vojska.

Bože, ko nas sve to „moli“ za spas nacije? Znaju li oni šta čine.

Preuzeto sa Danas online. 

Još članaka

  • ‘The Load’: Cannes Review
    Autor: Sarah Ward, Screen International

    ‘The Load’: Cannes Review

    A truck driver undertakes a dangerous journey across war-torn Kosovo Dir/scr. Ognjen Glavonić. Ser-Fr-Cro-Iran-Qat. 2018. 98 mins. If any colour represents the long-term impact…

    14.05.2018.
  • Otkazana promocija knjige „Studija Slučaja Përtej“ zbog sprečavanja Škeljzena Malićija da učestvuje u programu CZKD

    Otkazana promocija knjige „Studija Slučaja Përtej“ zbog sprečavanja Škeljzena Malićija da učestvuje u programu CZKD

    Obavešteni smo da je istoričar umetnosti i filozof Škeljzen Malići na putu iz Prištine za Beograd sprečen da uđe u Srbiju, bez obrazloženja. Škeljzen…

    19.06.2018.
  • Historija koju pišu svjedočanstva
    Autor: Nisad Selimović, "Oslobođenje"

    Historija koju pišu svjedočanstva

    U Historijskom muzeju BiH već neko vrijeme traje izložba “Svjedočanstvo – istina ili politika”, koja je dio projekta “Svjedočanstvo – istina ili politika: Koncept…

    06.04.2018.
Loading...