stav

Jeste upozorenje

Autor: Borka Pavićević
23.12.2018.

Četrdeset godina je od kako je film Lordana Zafranovića, po scenariju Mirka Kovača, „Okupacija u 26 slika“ ugledao sveta, i veka.

Subota veče, 15. decembra 2018, Centar za kulturnu dekontaminaciju. Pada sneg, sve je belo. Otkopavamo ulaz do Paviljona, još je dan, i pomalo strepim ko će nas pohoditi po takvom vremenu.

Približava se šest sati, za tada je zakazana projekcija filma, a posle filma razgovor. Evo naroda, dolazi. U šest sati pun Paviljon i mladih i starijih, i prijatelja i onih koji će to te večeri postati. U Centru, u Paviljonu jeste problem sa filmskim projekcijama po zimi, jer radi boljeg kvaliteta projekcije, slike, moramo da ugasimo ekološko, infracrveno grejanje koje zagreva čoveka, subjekt, gledaoca, a ne vazduh; takvo grejanje smatram doista i metaforičnim za naš program. Grejemo ljude. To veče, gledaoci „Okupacije u 26 slika“ bili su do te mere opčinjeni, da je grejanje radilo i kada je bilo ugašeno, da bi se film što bolje video.

Kraj septembra u Rovinju, tada je najlepše moguće vreme na moru. „Dani Mirka Kovača“ počeli su u rovinjskom kinu „Gandusio“ prikazivanjem filma „Večernja zvona“ scenariste Mirka Kovača i reditelja Lordana Zafranovića. Boža Koprivica i ja tek stigli u Rovinj, poslepodne, dan sunčan, blag, mediteranski plus istarski, i pravo u bioskop. Tamo u mraku srećemo Petra Božovića Radeta Šerbedžiju, Mustafu Nadarevića, Irfana Mensura, mlade u fascinantnim ulogama mladih ljudi, zrelih i darovitih, kako igraju velike ljude, one koji su u stanju da dožive i izraze tragične sudbine, za šta je potreban kapacitet koji se ne nalazi ni lako, ni svuda, ni danas. Danas, kada je odbitak od sećanja, odbitak od sudbine, te odbitak od tragičnog, što znači i odbitak od veličine.

Tada, posle prikazivanja „Večernjih zvona“ na početku petih susreta Mirko Kovač u Rovinju, u kasnu noć, sedeći kao poslednji gosti u restoraciji na otoku Katarini, i ne mogavši zbog „Večernjih zvona“ nikako na spavanje, dogovaramo se Lordan, Božo i ja da se film „Okupacija u 26 slika“ ima prikazati na dan Republike, 29. novembra u Czkd u u Beogradu, osvestiti da je snimljen pre četrdeset godina. „Ma sve, da pozoveš i Fiću da bude tu“, kaže Lordan.

Kako je Zafranović u međuvremenu dobio nagradu „Ranko Munitić“, pored uručivanja nagrade Zafranović je imao i pregovore u Filmskom centru oko snimanja filma „Deca Kozare“, u Czkd imali prikazivanje varijanti predstave „Autentično svedočenje 68“, te je kao idealan datum za četrdesetogodišnjicu Okupacije, nađen 15. decembar.

Kako je, po hladnoći, publika pratila film odnos je prema onome što najviše danas nedostaje, odnos prema veličini. U pitanju je remek delo, „Okupacija u 26 slika“ kako je to u ime svih nas ustvrdio teoretičar književnosti filma Srđan Vučinić, govoreći o odnosu Zafranovićevog filma i autorstva, mediteranskog, prema Bertolučiju ili Antonioniju, onakvom postupku koji korespondira književnoj poetici njemu bliskih saradnika Kovača, Kiša Davida. Radi se o deljenju i iskazivanju određene slike sveta i epohe u kojoj se stvara.

Napetost i poštovanje koje je disalo u publici jedan je od najlepših trenutaka koji čovek doživljava u prisustvu umetnosti i veličine.

Ne znam da li to razumeju oni koji su našli pametnija posla i da, po direktivi, Lordan Zafranović ne dobije sredstva za snimanje filma „Deca Kozare“. Izostanak svakog smisla za autorstvo, dar, veličinu, umetnost, katastrofalna je crta naših prilika, i ne samo naših, ali u ovom slučaju, kada je reč o ingerencijama sa vrha, naša specijalnost. Dok će u opštem smislu odluke o valjanosti donositi menadžeri i marketinški stručnjaci, sve može otići pravo tamo odakle nema povratka. U tome je problem ovog vremena, ovih istorijskih okolnosti i savremenika. Pa i u odnosu na sva spoticanja u jugoslovenskoj prošlosti ove zemlje i njene kulture.

Nekako je uobičajeno da se, kada je u „Okupaciji u 26 slika“ reč govori i piše o presudnoj, prevratničkoj te i šokantnoj sceni nasilja u autobusu, do tada neviđene scene. Gledajući danas film, i konja koji galopira u eksterijeru, u prirodi nad Dubrovnikom za vreme scene ustaškog nasilja u autobusi i dedu, starca koji doziva more pre nego što mu ustaše odvode sina, kapetana koji ih se gnuša, ono što fascinira jeste anamneza kako nastaje, u ljudima i u društvu, najveće od svih ljudskih i političkih zala na ovome svetu – fašizam. Kako nastaje to što Ajhman kaže na suđenju u Jerusalimu (Hana Arent), kako „su se okolnosti tako stekle da on lično nije morao da ubija“. Već su ubijali, odvodili i klali kada su se okolnosti za to stekle. Kako se takve okolnosti stiču. Valjda nema važnijeg pitanja od ovoga, dana današnjeg.

Dakako da je nezaboravni Zafranovićev odgovor na na pitanje zašto je film „Okupacija u 26 slika“ snimljen upravo u Dubrovniku, da je to zato što se nasilje u svom užasu najbolje vidi u lepoti, u Dubrovniku. To je bilo 1978. kada je film i snimljen, danas Zafranović kaže da je film bio upozorenje, misleći na ratove devedesetih, no „Okupacija“ jeste i danas upozorenje. A lepota? Pomislite na sve naše gradove kako su se „razvijali“ za svih ovih četrdeset godina.

Zalud Zafranović dokazuje da se to o čemu je reč u „Okupaciji“ dogodilo, zverstva, zalud slike po kojima je rađen film, zalud dokumenti, knjižice Mate Jakšića, pa i velika borba njegovog sina Srđa Jakšića, advokata u Dubrovniku za ljudska prava svih u ratovima devedesetih baš kao što je bila i Nikova (Frano Lasić) u „Okupaciji“. Suočiti se sa zlom u svojim redovima izgleda najtežim poslom povodom najstrašnije stvari. Izgleda da je neoprostiv govor istine o grehu upravo na njegovom rodnom mestu.

Na razgovoru nakon prikazivanja „okupacije“ po snežnom beogradskom danu, Lordan Zafranović na pitanje o svojim savremenim susretima sa Dubrovnikom kaže kako mu se čini da će se taj grad, pod najezdom kruzera strovaliti u sebe samoga. Odavno u sebi gajim takvu sliku naših gradova, šuma koje nestaju, reka čiji se vodotokovi menjaju, planina izbušenih, gradova nadgrađenih, drumova zatrpanih gradnjom, sužavanih, zakrčenih.

Kada je reč o savesti, nepogrešivi saradnik na filmu „Okupacija u 26 slika“, prijatelj scenariste i reditelja, književnik Filip David u svom zaključnom govoru nakon projekcije filma, o toku rada na njemu i o njegovoj naknadnoj biografiji, nije propustio da kaže kako mnogo od toga, što je Zafranović doživljavao kao negaciju vrednosti njegovog filma upravo zbog istinitog govora i suočenja, svedočenja i sećanja, danas doživljava i Ognjen Glavonić, autor filma „Teret“ i „Dubina 2“. Stanje poricanja zločina čini mogućim njegovo ponavljanje. Stanje poricanja prepoznajemo. I beskonačnu, beskrupuloznu optužbu za izdaju svakog onog ko na stanje poricanja upozorava. Znam da se mnogo toga važnog i presudnog ovih dana odvija, međutim mišljenja sam da je nezaboravno veče prikazivanja „Okupacije u 26 slika“ Lordana Zafranovića na četrdesetogodišnjicu filma, ali i na dvadesetogodišnjicu njegovog govora u Czkdu u ciklusu „Osvajanje slobode“, ono što ima veze sa svim što se zbiva , i što je u korenu moći nad nama i nemoći u nama. „Okupacija“ nije bila upozorenje, već jeste upozorenje.

 

Još članaka

  • Tišina je politička odluka
    Autor: Dejan Vasić

    Tišina je politička odluka

    Od 04 do 27.07.2019 u Galeriji Podroom u Kulturnom Centru Beograda, održana je izložba „Tišina je ovde gluvoća“ koju je kustosirala Mirjana Dragosavljević, a…

    02.09.2019.
  • List Danas promovisao Klub čitalaca u CZKD
    Autor: Danas online

    List Danas promovisao Klub čitalaca u CZKD

    List Danas održao je u petak, 7. juna, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, proslavu povodom 22 godine postojanja lista. U okviru proslave uspešno je…

    10.06.2019.
  • Književnošću protiv komšijske mržnje na Balkanu
    Autor: SEEcult

    Književnošću protiv komšijske mržnje na Balkanu

    Novo jačanje desnice i višedecenijski zategnuti odnosi susednih zemalja, koji su 90-ih imali i kulminaciju u krvavom raspadu Jugoslavije, a i danas su uvrežena…

    10.06.2019.
Loading...