Jovan Ćirilov o i u Centru za kulturnu dekontaminaciju

POLITIKA subota 21. januar 1995.

Pozorištarije

Drugi život paviljona „Veljković“

Birčaninova ulica do dana današnjeg sačuvala je nešto od građanskog sjaja s kraja prošlog veka i ekspanzije beogradskog građanstva između dva rata. To je ulica u kojoj sam negde početkom šesdesetih godina zatekao 80. godišnjeg Vojislava Jovanovića – Maramba, pisca „Naših sinova“, u sobi u kojoj mi je pokazao krevet u kom se rodio. Dva rata retko su koga u Beogradu ostavila u rodnom domu. Matoš je povodom Maramba pisao da beogradski domovi izgledaju kao da kroz njih prolaze glavni drumovi.

Kuća u kojoj je živela porodica Veljković upravo tako i danas izgleda. Prvi sprat u Birčaninovoj broj 21 deluje kao ukleti prostor. Osim duhova, kroz njega već pola veka fijuču svi daždonosni i istorijski vetrovi.

A u dvorištu i danas stoji slikarski paviljon „Veljković“ u punom dostojanstvu svoga otmenog raspadanja, sagrađen 1931. godine, gde je stari Stojan Veljković uporno pravio svoju gliptoteku i, uz svetske dozvole, izlivao Mikelanđelove divove iste koji danas krase dvorište Likovne akademije. A onda uživao u njima, manje-više sam, kao neki Vajldov sebični div iz bajke.

Do pre nekoliko nedelja po izrovanom podu i vlažnim budžacima tu su se krila svedočanstva o sudbini ovog prvog profesionalnog likovnog paviljona na Balkanu.

Šta se sve tu nije našlo! Porodične fotografije klana Veljković koji je stigao u Beograd kada se obogatio kupovinom zemljišta odbeglih Turaka. Pocepane geografske karte iz kolekcije Stojana Veljkovića, novinski isečci o uglednom paviljonu. Po podu tragovi uljanih boja Moše Pijade koji je tu slikao kada bi pobegao iz svojih kabineta punih pliša i politike. Započete vajarske konstrukcije, sablast žica i gipsa, kipara koji su upravo ovih sezona pokušali da se vrate nacionalnom romantizmu.

Desni i levi profil Beograda (na istom mestu), kako bi to rekao Dušan Kovačević. Naši Glembajevi još se međusobno sude, rasuti od Azurne obale do Oksforda, gde je jedan i danas znan kao Duke of Paraćin.

U međuvremenu u paviljon su se na petnaest godina uselili neki novi ljudi, manje-više ženskog pola, koji će paviljonu pokušati da vrate energiju modernizma, i pošto zakreče zidove i ugreju kubaturu, podsetiće nas na najrazornijeg Dojstojevskog, pri tom poštujući ukletu tradiciju ovog prostora naše prvobitne akumulacije, ali i tradiciju ukletih pesnika i slikara našeg prvobitnog modernizma. U doba naše nove prvobitne akumulacije biće to centar za kulturnu dekontaminaciju. Zvuči pomalo nadrealistički, zenitistički, zar ne?

Stučnjaci za dekontaminaciju biće Borka Pavićević, Ana Miljanić i Dubravka Knežević, dva dramaturga i jedan reditelj.

Jovan Ćirilov