stav

Jugoslavija kao otpor

Autor: Borka Pavićević
19.04.2016.

Koraks ne bi bio Koraks kada ne bi u ovom času najnovije povjesti i istorije ili „trajnog prošlog vremena“ („Trajno prošlo vreme: hronologija 1990/2001“, kako glasi naslov knjige njegovih karikatura u izdanju Alexandra Pressa, promovisane u CZKD-u) naslikao jasenovački Cvet Bogdana Bogdanovića sa laticama koje padaju, sa ranjenim krilima.
Sedi Koraks pre neko veče na promociji knjiga Dragana Markovine „Povjest poraženih“ (Naklada Jesenski i Turk, Zagreb) i „Jugoslavenstvo posle svega“ (MostarArt, Zemun, za izdavača Dragan Stojković, što je sasvim posebna priča o Draganu Stojkoviću, izdavaču i uredniku iz Zemuna u kome je živeo i zapamtio svaki pokret etničkog čišćenja devedesetih i nadalje, nadalje do Ivana Barbalića, koji nikada nije vraćen u svoj stan, ni u vreme nijedne vlasti pre, posle i nadalje od 5. oktobra, a kako bi tek danas, ili možda bi, baš zato što prethodno ne bi), sluša Koraks šta imaju reći Dubravka Stojanović, Branka Prpa, Viktor Ivančić i Dragan Markovina, istoričar čija je snaga ravna njegovoj nežnosti i empatiji prema ljudima i zemljama, ne državama stvorenim posle primordijalnog greha, „U porazu Jugoslavije svi su naši drugi porazi“(Dubravka Stojanović). Upravo zato, sa znanjem i osećanjem Dragan Markovina može da kaže da su za taj slom odgovorni, a i za život posle sloma, i život svoje dece, svi oni koji su glasali za nacionalističke strane. Nije lako ovo izgovoriti sred tolikih amnestija građanstva u prilog odgovornosti političara, elita i uticaja međunarodne zajednice. Veoma je važno ovo čuti upravo u ovoj zemlji u kojoj su izbori 24. aprila, ove godine, vanredni izbori na koje se pristalo, a nije trebalo da se pristane (Teofil Pančić). Dragana Markovinu slušala sam prvi put na jednom skupu u Zagrebu; nije bilo lako, baš zato što je bilo jednostavno, teško je podneti takve „kontroverze“, to može da podnese i otrpi samo Zoran Pusić. Naime, tu se ispostavila ideja da je jugoslovenstvo omogućilo represiju, kako nad hrvatskim narodom, tako i posebno nad žrtvama odvajanja od SSSR-a i zatočenicima Gologa otoka. To jeste da je antifašizam NOB-a odgovoran za fašizam. Ova teza sasvim je odgovarajuća za tezu iz poslednjeg rata, a ona glasi da su antiratni aktivisti krivi za rat, jer da njih nije bilo, ne bi ni rata bilo. (Docnije prilikom posete Jasenovcu dala se čuti i „istina“ kako su komunisti baš tu zatvarali i mučili antikomuniste, to jeste dala se čuti ideja o Trećem Jasenovcu. Pri tome su kustosi u muzeju šaputali kako bi se istina nekako ipak čula). Dragan Markovina nastupio je sa razumevanjem, tiho, odlučno i beskompromisno. Obavio je ono što je prilikom promocije njegovih knjiga u Beogradu pre neko veče Branka Prpa formulisala kao zadatak istoričara, da nam kaže – šta se zapravo dogodilo. Što u velikoj meri onemogućava savremene integrativne evropske trendove i politike sadržane u poravnanju, izjednačavanju „svih totalitarizma“, a misli se prvenstveno na „komunističke zločine“, da se osude, budući da su nacistički već osuđeni, bez obzira na jačanje desnice, svuda i u svakom času (čast izuzecima), i veliku borbu unutar Nemačke za kontinuitet procesa denacifikacije, za koji mnogi misle da je prošao, dok sve što ima soli u glavi, što je kritički nastrojeno, misli da upitanost i budnost treba uvek da postoje. Što je danas, i u našim prilikama, veoma složen zadatak, zato što su istoričari istovremeno i protagonisti vremena, subjekt onoga o čemu govore i pišu, čemu su posvećeni u svom izučavanju „trajnog prošlog vremena“ (Branka Prpa). U Rovinju, u Istri, o kojoj su sledećeg dana nakon promocije knjiga Dragana Markovine govorili nezaboravno, kao što je to i Istra, Dragan Velikić i Saša Ćirić, a u povodu izlaska Izabranih dela Milana Rakovca, (VBZ) prisutnog, nadahnutog, autora koji imponuje, delom i ličnošću, kome je Mirko Kovač, u Rovinju probudivši ga: „Blago tebi, ti spavaš na svojoj zemlji“, u Rovinju, u Istri nagrada „Mirko Kovač“ dodeljena je, u septembru 2015. Draganu Markovini kao najboljem mladom autoru za knjigu „Između crvenog i crnog“ („Plejada“, Zagreb). „Iako se u društvenom imaginariju, već duže vrijeme, kada je reč o historiografiji, barata tvrdnjom kako povjest pišu pobjednici, na primjeru hrvatskog društva mogli bismo otići i korak dalje. Ovdje, naime, pobjednici znatno više brišu nego što pišu povjest.“ (Dragan Markovina, „Povjest poraženih“). Setite se knjige Ante Lešaje „Knjigocid“, promovisane u CZKD pre dve godine, po izlasku (Profil, Zagreb). A ovde brišu od Draže Mihailovića preko Cvetnog trga, do Nedića preko Pevca, Slavije i premeštaja Dimitrija Tucovića. Jugoslovenski kulturni prostor postoji (nikada nije prestao da postoji). On, naime, postoji po udruživanju nacionalističkih i autokratskih, i lopovskih političara i elita (tranzicija vlasništva i političkog sistema ratom), kao što i postoji zajednički kulturni prostor, „povjest poraženih“ čije je postojanje, a posebno udruživanje, veoma dramatičan problem za elite novih država, te ga zato do te mere gaze, upotrebljavajući ono što misle da većina ne želi da čuje o videti, a to su Jugosloveni, i komunisti, u šta je, sasvim logično, „transcedentirala“ optužba za izdajništvo. Povjest poraženih izgleda, dojmljuje se, kao povjest koja ne da mira povjesti pobednika, konačno i zato što je ona jedini preduslov „pomirenja“, izbljuvane fraze upotrebom pobednika i njihovi teoretičari i istoričari. Izgleda, dojmljuje se, kao da je povjest poraženih stvarnost, a i moguća budućnost, i zato je njena krucifikacija veliki zadatak Države i Crkve, e ne bi li bile u miru božjem. Povjest poraženih je nemir. Zanimljivo, i čini se sasvim novo, i zasvim „prestupničko“, ili ako hoćete, subverzivno. Prilikom razgovora o knjizi Dragana Markovine niko nije govorio „bivša Jugoslavija“, „na teritoriji bivše Jugoslavije“, „propala Jugoslavija“, „na ovim našim prostorima“, govorilo se o Jugoslaviji. Bez straha da će se to izvrgnuti u nostalgičarsku reviziju Jugoslavije kao zbira uspomena na brendove detinjstva. Drugo, postaje jasnom još jedna, i ograničavajuća i neproduktivna floskula o „čišćenju u svom dvorištu“, nastala zbog „prebacivanja lopte“, preko „crvene linije“, ili izjednačavanje svih zločina, ili iz učenja demokratije, i demokratskih načela, tolerancije i pristojnosti, baš kao što govorimo i razumemo se na četiri jezika. I koliko su stvari kao vidljive posve nove govori i činjenica da na promociji „Povjesti poraženih“ niko nije pomenuo Dobricu Ćosića. Da nije Viktora Ivančića ne bi bilo krležijanskog kritičkog kapaciteta, a ne bi bilo ni takvog mlađeg Olivera Frljića. Izuzetno je važno što su u ovim časovima povjesti i istorije u kratkom vremenu u Centru govorili Boris Dežulović, Predrag Lucić i Viktor Ivančić (Uz poštovanje prema saradnji sa Forum ZFD (Nataša Govedarica, Vjera Ruljić)), a Slobodan Šnajder imao promociju knjige „Doba mjedi“, kao i Milan Rakovac sa svojim „Izabranim delima“. Stabilni ljudi u nestabilnim vremenima, a stabilnost je ono što najviše treba svim narodima, čitavom narodu. Otpor. Staloženost i oštrina Viktora Ivančića, kontra između njegovog asketizma i literarne, kritičke raskoši, mira i maksimalnog uzbuđenja nad fenomenima stvarnosti. Govorio je zašto je teško danas biti Jugosloven, naveo je da u Hrvatskoj živi svega 341 Jugosloven (U ratu su dislocirani milioni ljudi, mnogi od njih su Jugosloveni), Jugoslaveni će uvek ostati avangarda. To nije čudo, jer je u Hrvatskoj prisutan lov na komuniste i Jugoslovene. Te se Jugoslavija javlja kao vid otpora. Nije nikakvo čudo što je neko u izveštaju sa ove „tribine“ napisao da se odigrala u Centru za kulturnu i prosvetnu dekontaminaciju“. Dodatak ovog „prosvetnog“ je za ponos.

Preuzeto sa Danas online.

Još članaka

  • Letter in Support of Osman Kavala

    Letter in Support of Osman Kavala

    To the attention of European media outlets November 7, 2017 We, the undersigned representatives of debate centers across Europe, members of the European Network…

    10.11.2017.
  • “Pobedniku” puca pod nogama
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    “Pobedniku” puca pod nogama

    “Simbolu Beograda ali i Srbije, spomeniku Pobednik, koji još od 1928. ponosno “gleda” sa Beogradske tvrđave, izgleda puca pod nogama. Oni koji na platou…

    25.09.2017.
  • Bura u Rovinju
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Bura u Rovinju

    O ovogodišnjim „Danima Mirka Kovača“ u Rovinju („Gionate di Mirko Kovač“) iscrpno je „raportirala“ Marija Krtinić u ovim novinama u sredu, 11. oktobra, koja…

    15.10.2017.
Loading...