stav

Kenotaf

Autor: Borka Pavićević
12.05.2014.

Bilo je to 1980. Predstavom Misa u a-molu Ljubiše Ristića, Mladinsko gledališče je kao kometa proletelo ljubljanskim nebom i, narednih sezona, evoluiralo u teatarski organizam koji je zablistao prvo na slovenačkim prostorima, zatim po republikama bivše Jugoslavije i naposletku na scenama Evrope… Podnaslov Mise u a-molu bio je „de republica et de rebus novis“.

U svojoj kritici za „Delo“ Andrej Inkret je napisao „To je kompletni, individualistički totalni teatar, možda inspirisan Mejerholjdovim spektaklima, dosledno je individualan i precizan u prikazivanju fenomena staljinizma, kao originalne i nepobedive nihilističke klice revolucije“ (Tomaž Toporišić „Tragovi pozorišnog zavođenja /provokacije,“Scena“ 2006 „Savremenici i saputnici o Ljubiši Ristiću“).

Uramljen u crven ram, plakat predstave Misa u a-molu (na plakatu stoji „Misa u a-minoru“, načinjen je u jednoj fazi predstave, ali sada nije reč o tome) Matjaža Vipotnika, držim na mestu na kojem se može videti odozdo, iz donjeg rakursa. Tako se uvek slikaju, odozdo, da budu iznad i uzvišeni, vođe naroda koji se događa, pogledajte samo današnji snimateljski tretman Prvoga. A može se ugledati sa leve strane, kada se vrata otvore ka danu ili ka svetu, plakat je, naime, na stepeništu, na njemu je Leonardova zvezda, crvena sa crnim odrazom i čovek u njoj.

Protekle su, naime, trideset i četiri godine od kada je na Bitefu izvedena „Misa u a-molu“, namah mi se čini kao i da sada sedim skrštenih nogu na jastuku, dok se predstava igra oko nas. Dušan Jovanović je umeo da govori o nepogrešivom Ristićevom osećanju za impostaciju predstave u prostoru, zašto nas „Misa u a-molu“ „okružuje“, dok su njegovi „Karamazovi“ (Jovanović – Ristić) okruženi publikom. Ili, gde je dugme na koje pritiskate do katarze. Što zavisi od uvida u kontekst kako predstave, kao i konteksta političkog i društvenog u kojem se ona zbiva.

Predstava je odigrana u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, umalo da nije, jer je bio veliki pritisak Sovjetskog Saveza, sve do Ministarstva kulture da predstave – ne kao antistaljinističke, već i kao antikomunističke – ne bude. Sazvan je i Savet Bitefa, naravno poslednja reč je bila na Miri Trailović, koja je rekla da je Tito to rešio četrdeset i osme (28. juna 1948. Rezolucija Informbiroa, 28. juna 1389. Kosovska bitka, 28. juna 1914. Principov atentat na Ferdinanda u Sarajevu), i da Bitef ne prihvata pritisak.

Međutim, to veče na Bitefu „Misu“ je došao da gleda Danilo Kiš. Naime, Ristić i Mladinsko su napravili predstavu bez Kišovog odobrenja, on je u to vreme već potpisao sopstvenu dramatizaciju za Narodno pozorište u Zenici, budući da nikakvu informaciju, sem preliminarnog razgovora, iz Mladinskog nije imao, tu „Grobnicu za Borisa Davidoviča“, režirao je Ljubiša Georgijevski, igrala se u Narodnom pozorištu u Beogradu, na istom Bitefu. Ovde ima još mnogo zapleta, ali sada o tome nije reč. Reč je o tome da je jedna od najboljih teatarskih analiza, o „pretakanju“ literature u pozorište, odnosno evociranje suštine literature u pozorišni čin bila ona Kišova u razgovoru povodom dve predstave „Grobnice“ na Bitefu uopšte (vodili su se nekad sasvim ozbiljni razgovori o predstavama i povodom njih, ali sada nije i ne može biti o tome reč). Sećam se Kišovog iskaza, a čitavo „svedočenje“ da se naći u Biltenima Bitefa (veoma dragocenom „materijalu“ koji nikada nije objavljen, a verovatno i neće, ali nije o tome reč), već o Borisu Davidoviću, revolucionaru.

„Istorija ga je sačuvala pod imenom Novski, što je nema sumnje, samo pseudonim (tačnije rečeno jedan od njegovih pseudonima). No ono što odmah izaziva sumnju jeste pitanje , da li ga je istorija u istinu ‘sačuvala’?“(Danilo Kiš „Grobnica za Borisa Davidoviča“).

Kiš je tada rekao da otvaranjem i zatvaranjem vrata na jednom furgonu, u predstavi „Misa u a-molu“ Zinaida Mihajlovna Majsner i Boris Davidovič Novski i dalje putuju i da ona, Zinaida, i dalje plače.

Godina je 1996. u Centru za kulturnu dekontaminaciju igra se „Skladiše“ Danila Kiša, sa raspravom o mađarskom liciderskom srcu, o nacionalizmu, iz „Časa anatomije“; Kiša igra Goran Šušljik, a reditelj Ana Miljanić vodi predstavu po dvorištu Centra, krovovima, na platformi pred ulazak u Paviljon, prazan, u čijem je dnu velika crvena ruža, slika koja je oduvek, i danas, u stanu Kiš-Miočinović. Tu pred tom slikom Šušljik pokazuje rukom na bolesne grudi.

Sedmog maja, sada, u Centru je proba „Grobnice za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša u režiji Ivice Buljana i produkciji „Hartefakta“, ali sada nije reč o tome gde će i kako će ona biti (jer Boris Davidovič stalno putuje i menja mesta ), već o tome šta ona jeste. Jedna od „preglednih“, rezimirajućih proba, ali sada nije reč o tome, već o Borisu Davidoviču Novskom i Zinaidi, koji su na jednom od svojih putovanja. Koliko revolucionarnih, toliko i strasnih.

„Stari su Grci imali jedan poštovanja dostojan običaj: onima koji su izgoreli, koje su progutali vulkanski krateri, koje je zatrpala lava, onima koje su rastrgle divlje zveri ili proždrli morski psi, onima koje su razneli lešinari u pustinji, gradili su u njihovoj otadžbini takozvane „kenotafe“, prazne grobnice, jer telo je vatra, voda ili zemlja, a duša je alfa i omega, njoj treba podići svetilište“ (Danilio Kiš „Grobnica za Borisa Davidoviča“).

Upravo to radi Ivica Buljan i ekipa. „Kratki časovi slobode“. Priziv Novskog ,“permanentnog revolucionara“, čije je stradanje i mučenje da prizna „izdaju“ toliko da će u času za njega najnapetije dileme, vredi li njegov dosledan upis u istoriju ubistva mladog čoveka čijim je životom ucenjen da „potpiše“, čuti od tog istog mladog čoveka, pred smrt, rečenicu „Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima“. Pucanj, jedan od pucnjeva. Pucnjevi nikada ne daju vremena onima koji menjaju istoriju, i koji se svesno žrtvuju, zaneseni (a kako drugačije), da domisle pitanje svrha, isključivosti morala i cilja u odnosu na ono što se danas podrazumeva pod ljudskim pravima u kontekstu Hegelove izrike da su „srećni dani čovečanstva prazne stranice istorije“. Pucanj.

U stvarnost u kojoj se barata „argumentima sitne dječice“(Miroslav Krleža). I u kojoj se na najsuptilniji mogući način „igra“ Orvelova „1984“. „Isleđenje“, sukob i ne samo sukob, već borba za život i posle smrti u kojoj je spas, čoveka, Novskog, i sistema, totalitarističkog, igra se u Buljanovoj „Grobnici“ žestinom vraških konačnih pitanja.

Fizičko je u Buljanovoj probi i metafizičko. I voda i vatra, i led, vatra na led. „Tora“ i Edvard Sam, otac, pod ledom. Glas pobunjenog čoveka koga nastoje da izbrišu iz istorije, prenosi se iz dvadesetog veka, veka ratova i revolucije, u dvadeset i prvi vek , „kenotaf“ koji se uvek iznova uspostavlja, uprkos pokušajima brisanja autora istorije, jer takvi, kao Novski, uvek su na smetilištu, uvek na gubilištu, uvek pod vešalima, gde je i istorija (Krleža).

„Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima“ (Danilo Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča).

Još članaka

  • Crveno i belo, telo
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Crveno i belo, telo

    Bili su to crteži načinjeni plavim mastilom, modrim mastilom, gustim, kao rimsko nebo u sumrak, velike fleke koje su u stvari bića, živi svet…

    01.10.2017.
  • Kazališne priče o ratu, ranjenoj ljudskoj duši, sjećanju i onome neizrecivom
    Autor:  Mladen  Bićanić, časopis DANI

    Kazališne priče o ratu, ranjenoj ljudskoj duši, sjećanju i onome neizrecivom

    Pravi mali kazališni dragulj stigao je iz riznice teatarskih dragocjenosti Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice. Tamo je na sam dan otvaranja Mess-a, trećega listopada, praizveden „Balkanski …

    08.11.2017.
  • O otvaranju ciklusa Nevermind 40
    Autor: Aleksandra Sekulić, CZKD

    O otvaranju ciklusa Nevermind 40

    Ciklus Nevermind 40: Punk u muzičkom bioskopu Jovana Bačkulje počeli smo opštim osvrtom na istoriju onoga što prepoznajemo kao punk, ali i na savremeni…

    09.11.2017.
Loading...