stav

Kod kuće

Autor: Borka Pavićević, Danas
08.04.2018.

Nadala sam se, dakako, da će predstava „Kralj Betajnove“ Ivana Cankara u režiji Milana Neškovića, na sedamdesetogodišnjicu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, biti „zorna“ (P. Bruk) predstava jer je Jugoslovensko dramsko pozorište upisano u naše živote.

Teško da bi nas bilo ovakvim, takvim i onakvim kakvi jesmo da nije bilo ovog teatra, a kada nismo bili ono što smo mogli biti uključujući i JDP bilo je bolno, svako odmeravanje u odnosu na sastav, vrhunce, istinu i lepotu ovog teatra, rečju na njegovu združenu umetničku i etičku vrednost.

Nada mi je ispunjena i dobro je bilo. Kako je predstava tekla tako su stvari počele da se vraćaju na svoje mesto, ili da dolaze, zavladao je usredsređen mir, ravnoteža pred uznemirenje umetničkim činom.

Neću citirati ništa iz programa predstave, ali kada sam ga čitala, nakon predstave, a njenim povodom, preslagalo mi se čitavo jedno „polje smisla“, dragocenog iskustva vezanog za Sloveniju, literaturu slovenačku, pozorište; čitam Francea Bernika, Dimitrija Rupela, Tarasa Kermaunera i vraća mi se, naravno, pa da kažem, jedan život u kome je bilo tako da ujutro rano Inex Adria Avioprometom odem na vaju (proba) u Slovensko narodno gledališče, a vratim se posle podne sa Brnika (aerodroma u LJubljani) na dežurstvo u Atelje 212.

Dušan Jovanović je umeo da se šali, ili karikira, pretpostavljena osećanja „stresa“ Ivana Cankara tokom njegovih bečkih dana.

Šta je Jugoslavija bila Sloveniji, a šta Slovenija Jugoslaviji, u političkom i ekonomskom smislu često sam razgovarala sa Vojinom Dimitrijevićem, o tome kako je tokom dve Jugoslavije, od jedne od najsiromašnijih zemalja u Evropi (i Švedska je bila siromašna), prerasla u jednu od najrazvijenijih.

Sada bi bio na redu uvod Tomaža Masnaka u knjizi „Na granicama Evrope“, te bi bilo zgodno uporediti sveobuhvatnu slovenačku žudnju (svih „segmenata“) za ulazak u Evropsku uniju sa ovim što se kod nas danas zbiva „po istom pitanju“.

A sećam se i kako je Josip Vidmar snažno grlio Cankara i „ratovao“ sa uvođenjem „neslovenačkih“ reči, slenga i žargona (čime je obilovalo inovativno delo pesnika Milana Jesiha, literatura koju Vidmar nije želeo u Sloveniji i njenoj drami, u SNG). I Vidmarovih grdnji Rudija Šeliga. NJegove dramske literature. Ali zato uvek velikog prijema na Sterijinom pozorju u znak podrške pobedničkoj predstavi iz Slovenije na Jugoslovenskim pozorišnim igrama na kojima je Vidmar predsedavao dugi niz godina.

Dok je novosadsko Srpsko narodno pozorište bilo u staroj zgradi, i u vremena u kojima se, ako se dobro sećam, predstave slovenačke i makedonske i na albanskom, nisu prevodile. A nezaboravni kritičari bili Andrej Inkret, Vasja Predan, Petar Brećić, Dalibor Foretić, Mani Gotovac, Eli Finci, Slobodan Seleniić, Muharem Pervić, i tih se okruglih stolova sećam u vreme selektora Georgija Para, a potom i Vladimira Stamenkovića.

Bila sam, iznenađena kada mi je portir u ljubljanskom hotelu Union saopštio da budem spremna sledećeg jutra u deset, da će doći po mene da me voze na Brdo kod Kranja, Josip Vidmar želi sa mnom da razgovara. Jedan dramaturg više u Drami, nisam mislila da je to važno.

Pokazao mi je baštu, pričao, ne bez žaljenja i zavisti istovremeno kako ga Miroslav Krleža često u toj kući pobeđuje u šahu, ručak, sve. A onda mi je rekao šta misli o mojim prijateljima da tako kažem „sa druge strane“ i o tome kako Edvard Kardelj „ni masovik“ kao Tito, i sve sasvim iskreno.

Naravno da sam uveče svojim prijateljima, Ladu Kralju i Dušanu Jovanoviću, ispričala, bolje rečeno, pitala sam ih, kako to da Vidmar, tako otvoreno razgovara sa jednom dramaturškinjom koju, recimo, prvi put vidi. Rekli su mi da je to jasno, jednostavno vidi da se može i sa mnom širiti uticaj, a drugo – što sve to ne bi rekao, kada je on taj koji donosi odluke? To je bilo sedamdesetih.

A onda je, prema pripovestima, jedne večeri na Vidmarova vrata zakucao Dragan Živadinov (Neue Slovenicshe Kunst) i rekao mu da je njegovog bilo dosta.

I još mnogo toga prisećam se dok gledam „Kralja Betajnove“ Ivana Cankara u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, jer sam nekako i svakako kod kuće. Ovde i tamo, ako tako šta postoji, ali dok se predstava odvija, ne postoji.

Nisam sada čitala kritike ili reakcije na „Kralja Betajnove“ Cankarevog, onog velikog pre sedamdeset godina. „Kralj Betajnove“, „Kralj na Betajnovi“, režija Bojan Stupica. Prevela: Roksanda NJeguš, scenografija: Bojan Stupica, kostim: Mira Glišić. Igraju: Milivoje Živanović, Nada Riznić, Marija Crnobori, Dubravka Perić, Strahinja Petrović, Branko Pleša, Jozo Rutić, Boža Drnić, Ivo Jakšić, Carka Jovanović, Kapitalina Apostolović, D. Krstić, M. Šerment, i Kantorovi gosti i seljaci: Aleksandar Đorđević, Žarko Mitrović , Karlo Bulić, Nada Gregurić, V.Hreščak, LJubica Janićijević i seljaci: Salko Repak, Jurica Dijaković, Aleksandar Stojković, Mlađa Veselinović, Zoran Ristanović, Jovan Milićević, Bert Sotlar, Danilo Srećković, Mihailo Farkić.

To su bili oni i tako je otvoreno Jugoslovensko dramsko pozorište, 1947.

Recimo da je Cankareva drama „socijalna literatura“ sa početka dvadesetog veka sagledavana, a moguće i primljena kao velika predstava, naravno, i kao problemski i kritički govor o vremenima koja su 1947. bila za nama.

U Cankarevom „Kralju Betajnove“ reditelja Milana Neškovića u današnjem izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta nema seljaka, već smo u gradiću, u feudu u kome volja za moć Jožefa Kantora (Nenad Jezdić) i rast njegove uzurpirane privrede, novca, uspostavlja strah za sve, pa i njegovu porodicu.

Tome, strahu i teroru će se suprotstaviti student, mladi levičar, Maks (Nikola Rakočević). Ništa nije crno belo, i ovi likovi složeni su biografski, tipološki, motivaciono, uzrocima i posledicama radnji, Župnik i ženski likovi usloženi i „preko Cankara“. Složenost, dilematičnost i prostor junakinja i junaka, ponekad je i prevelik, možda se moglo i rezati. Treba imati strpljenja za kompleksnost, i taj izazov publici važan je i iskušenički.

Jaka, ne samo po intenzitetu, muzika Anje Đorđević, fragmentarizira kauzalni sistem drame, što otvara predstavu („začudnost“ B. B.), otvara polemiku, problematiku i politiku.

Baš danas, ovde i u ovom svetu.

„Neprijatno je kad čovek nema hleba, ja to vrlo dobro znam… I već je duh otpora osenčio izgladnele obraze i stežu se okrvavljene pesnice. Doći će vreme kada će se zaljuljati beli zamkovi u osvit krvave zore… A što se mene tiče moram reći da me uznemirava to strašno duhovno siromaštvo koje se kao krvavo more razlilo po celoj našoj dragoj domovini. Ne govorim o ljudima koji imaju slamu u glavi; na njih smo se vremenom navikli i nekima od njih stavljamo čak i lovorove vence na čelo. No, kod nas nema nigde ni duše, ni srca: čitav javni i privatni život guše spoljašnje konvencionalnosti, smešne sitnice i obziri.“ (Ivan Cankar)

Junaci „Kralja Betajnove“ Milana Neškovića kreću se, i plešu, u rezovima, ali i u scenama gotovo u nekom vojničkom hodu, maršu, egzerciru.

U sivom plastificiranom dvorcu, kući, „modernom“ ili „postmodernom“ (scenografkinja: Vesna Popović).

Zbilja ne znaš da li je svadba, žurka ili sahrana, kako već to danas biva, prigodom kremacije ili raznih inscenacija.

Petak, subota, nedelja, ponedeljak. U nedelju će Jožef Kantor ubiti, udaviti pobunjenika Krenca.

Na sceni je po sred sivog doma, zamka, akvarijum, Kantor će baciti Kranca u akvarujum koji će se intenzivno crveniti od Krancove krvi. I pored svih lomova i dilema , obrazloženja i analiza prirode volje za moć, ubistvo i tako odigrano ubistvo, je klimaks predstave i označava gotovo sve drugo.

U ponedeljak porodična drama igra se sa svetlećim krstovima u pozadini. Fluorescentnim, na crkvi Svetog Marka u Beogradu bio je takav krst, od pozorišnih žarulja, crven. Podignut je nad Skopljem, ispred Kragujevca, krstovi i svetleći krstovi, svojevrsno osvetljen krst na plafonu kuće, zdanja, kasarne, sale za kremaciju, ma bravo!

Na pitanje u programu predstave „Ovo je socijalna drama sa početka XX veka, kada su se iskristalisali klasni sukobi, kako ti gledaš na sve to?“ Reditelj Milan Nešković odgovara: „To je bilo pre sto godina. Mislim da je pre sto godina Maks Krnec možda i bio Dimitrije Tucović. To je zaista priča o revoluciji, o želji za promenama u sistemu, svi su oni čitali Kropotkina. Iz anarhizma se rodila ideja: da budemo protiv nečega. Takav je Maks Krnec, ali on nema ideju za šta je. A šta onda? Sećaš se kako se završava Diplomac: Dastin Hofman ukrade mladu, oni pobegnu, uđu u autobus, sednu u šarage, a onda on očima kaže da nije smislio dalje od ovoga. Gde ćemo dalje?“

I danas mlada levica čita Kropotkina, i Rozu Luksemburg i Karla Marksa.

Gde ćemo i kako ćemo dalje, u idejama i organizovanju?

Ozbiljna predstava i od komada. Od volumena i celovita. „Kralj Betajnove“ Ivana Cankara u režiji Milana Neškovića. Uzbudljivo i dobro, bilo je kao kod kuće, u kući svih nas. Igraju Nenad Jezdić, Vojin Ćetković, Milena Živanović, Anđelka Simić, Nebojša Milovanović, Nikola Rakočević, Mihailo Janketić, Jasmina Avramović, Mina Obradović, Vučić Perović, Stefan Timotej Kalezić i Đorđe Teodosić.

 

Preuzeto sa Danas online. 

Još članaka

  • Mostovi i ambisi

    Mostovi i ambisi

    Skup „Može li umetnost zidati mostove tamo gde politika ne može“, održan je u Briselu povodom dvadesetrogodišnjice genocida u Srebrenici. Otvorena je i izložba…

    01.07.2018.
  • Otkazana promocija knjige „Studija Slučaja Përtej“ zbog sprečavanja Škeljzena Malićija da učestvuje u programu CZKD

    Otkazana promocija knjige „Studija Slučaja Përtej“ zbog sprečavanja Škeljzena Malićija da učestvuje u programu CZKD

    Obavešteni smo da je istoričar umetnosti i filozof Škeljzen Malići na putu iz Prištine za Beograd sprečen da uđe u Srbiju, bez obrazloženja. Škeljzen…

    19.06.2018.
  • Historija koju pišu svjedočanstva
    Autor: Nisad Selimović, "Oslobođenje"

    Historija koju pišu svjedočanstva

    U Historijskom muzeju BiH već neko vrijeme traje izložba “Svjedočanstvo – istina ili politika”, koja je dio projekta “Svjedočanstvo – istina ili politika: Koncept…

    06.04.2018.
Loading...