Koračanje kroz istoriju

Izložba „O stvarima: 25 legendi Centra za kulturnu dekontaminaciju” otvorena je 29. februara u 12 časova, na prestupni dan u podne.

O terminu koji se vezuje za CZKD od početaka rada, o čemu kao i o čitavom nizu omogućenih povezivanja i mogućih istorija, može da se (pro)čita u tekstovima, koji prate izlozenih 25 predmeta iz delovanja ove institucije.

„Ove su priče, zapravo proširene izlagačke legende okrenute u spomeničku vertikalu”, kako je to na otvaranju rekla Ana Miljanić, čime se, u postavci nastaloj u saradnji sa Brankom Pavićem, „otvara mogućnost jedne drugačije naracije čiji je cilj zajednički nastavak umetnosti i kulture otpora, kao i protivljenja svakom obliku nasilja”. Staša Babić, arheolog, saradnik na projektu, u katalogu izložbe piše: „CZKD nam prikazuje svojih prvih dvadeset pet godina kroz dvadeset pet stvari koje su učestvovale u događajima, omogućile ih, menjale, popravljale, kvarile, jogunile se ili sarađivale sa ljudima, čineći mrežu delanja i značenja. Slobodni smo da ove stvari vidimo, doživimo i uključimo ih u svoje mreže. Neke će se niti tih mreža presecati, neke će teći uporedo, a neke će ići u sasvim novim pravcima.“

Katalogiziranje:

Obeležavajuci  25. godina od osnivanja Centra, i početak projekta „Raznorodnost u kulturi i aktivizmu“ i pre svečanog otvaranja izložba je predstavljena u razlicitim formama od 1. januara 2020. i razvijena je tokom proteklih meseci u zajedničkoj akciji kroz otvoren poziv javnosti i pokrećući kolektivni napor ka reaktivaciji sećanja Centra za kulturnu dekontaminaciju, kao i resursa civilnog društva i nezavisne kulture na području Jugoslavije. Tokom priprema, sastanci i okupljanja su omogućili razvoj ideja i izloženih predmeta, i približili čitav proces široj javnosti uz pozorišnu predstavu „Autentična tumačenja“: ’68 – 25 godina CZKD.

Projekat „Raznorodnost u kulturi i aktivizmu“ podržan je od strane EU/IPA – Civil Society Facility. U periodu od dve godine (2020/2021) projekat će koristiti oblike kulture kao način da se proširi javni prostor u kom organizacije civilnog društva i građani mogu slobodno da učestvuju u javnom diskursu, zagovaranju, izgradnji zajednice, i odlučivanju o temama vezanim za demokratizaciju u Srbiji, odnose u regionu i integraciju u Evropsku uniju.

Izložba je otvorena do 8. marta kada je, opet u podne, zakazano i osmomartovsko vođenje u okviru izložbe i događaj „katalogiziranje“ uz predstavljanje likovnog programa CZKDa.

Poruke:

„Izložba posvećena 25-godišnjici osnivanja Centra za kulturnu dekontaminaciju predstavlja bazu na kojoj će se (iz)graditi istorija ove izuzetno značajne ustanove. To nije klasično koncipirana hronologija, to nije sentimentalno ili hladno istoriografsko podsećanje na svaki događaj i svaku ličnost koja je ostavila traga u njoj, već splet vrlo različitih, zanimljivih, često iz konteksta izvučenih trenutaka koji svi zajedno čine impresivnu mini-istoriju naših života tokom poslednje četvrtine veka. U žiži je, razume se, Borka Pavićević s metlom kojom je razvejavala naparloženi mrak devedesetih, okružena mladom, ornom ekipom koja danas uspešno, uz sve napore i logične  sumnje, i dalje nastavlja razvejavanje – potrebnije, čini se, nego ikada ranije…

Mislim da ova izložba spada u red najuspelijih vizuelnih manifestacija CZKD-u: estetski usavršena, čista, pregledna, minimalistička a puna nabijenih ideja, inteligentno naznačenih kao obećanje da iza svakog segmenta stoje važne poruke, dragocene ličnosti, široko shvaćen pojam kulture, dijaloga i prijateljstva, ali i podsećanja na naša porinuća kojima se CZKD opirao i opire  i danas svom snagom.“
– Irina Subotić, istoričarka umetnosti

„CZKD je postajao deo kulturne svakodnevice ne samo kroz umetničke ili diskurzivne programe, politku, dnevnu politiku i sve okolne tenzije, nego i kroz, kako jedna moja poznanica kaže, različite – dodajem čulne inpute: hladnoću ili toplotu, miris garaže, zvuk sirene koji je otvorio centar i kako se i šta jelo i pilo pre nego što je hrana postala ketering, o čemu piše u poglavlju Hrana i piće na ovoj izložbi. Neka sećanja nose objekti koji su deo izložbe – ne digitalna arhiva, nego podsetnik da je peć neko morao da naloži, telefonski broj upiše u imenik a neka druga sećanja nose performeri koji aktiviraju narative ili radnje, da tako kažem nematerijalne kolekcije CZKDa. Prolaskom kroz postavku palo mi je na pamet pitanje kako napraviti izložobu “o stvarima”, koje nemaju status umetničkih, u prostoru koji nije samo izlagački; ovako, kao prostor teksta, izvedbe i objekata koji se u svojim raznim fazama dopunjuju, menjaju i obogaćuju i podsećaju nas šta smo sve videli, gde smo bili, o čemu smo razmišljali, čega se u prvom trenu ne sećamo…“
– Siniša Ilić, likovni umetnik

„U sveske nestašnih đaka, kupusare, ne mogu da stanu samo domaći zadaci, diktati i elaborati. Nemaaa mestaaa, shvati/te. Pobunjene protiv sistema rigidnosti, one su pune unutrašnjeg nemira skica i škraba, tog neiscrpnog materijala za iščitavanja skrivenih pitanja i odgovora.
Evo – kada uđeš na izložbu „25 godina CZKD” – uš/l/a/o si u kupusaru o jedinsvenoj inicijativi, za čiju istorizaciju tek treba da se pobrinu nove brigade saradni/c/k/a. Ana Miljanić (zajedno sa Borkom Pavićević jedna od osnivačica), kupusarka izložbe, hrabro je podmetnula pojmove koji se sigurno ne bi našli ni na jednoj četvrtvekovnoj svečanosti: grejna tela, kablovi, putokazi, ruže, vatrogasni aparati, mokri čvorovi, sirene za uzbunu, hoklice…

Anti-ratni anti-fakti. Da!
Kupusara je oružje, uzmi je u ruke!
(i dopiši!!!)“
– Dragan Protić, ŠKART

Artefakti:

„Prolaskom kroz četvrti zid Paviljona Veljković, pogledom se obuhvataju papiri koji vise sa čuvenog krova a uz koje su postavljeni lanac sa ključem i katancem, ruža, metla od pruća itd. Pored papira sa napisanom pričom o ženi koja je čekala na vizu u konzulatu i njenom odlukom da svarti u dvorište, na postolju sedi glumica Marija Opsenica, koja posetiocima koji joj prilaze priča priče iz istorije Centra. Simbioza između predmeta i ljudi, veze između ljudi i ljudi, ljudi i životinja, ljudi i prostora,  predstavljena je na jedinstven, začudan i upečatljiv način. Peć za drva, poznatija pod nazivom “kraljica” stoji uz legendu o rešavanju pitanja grejanja i govori o jednoj zimi, onoj iz 2010-11. godine meni dobro poznatoj. Te zime, CZKD je ugostio Kontekst kolektiv, izbačen iz nekadašnjeg Centra za kulturu Stari grad koji je preimenovan u „Parobrod”. U hladnom Centru, održan je jedan od naših programa iz projekta „Autonomni prostori kulture”, nakon kojeg Borka Pavićević i Aleksandra Sekulić unutar Centra otvaraju prostor za realizaciju programa onih organizacija i pojedinaca koji nemaju prostor za produkciju događaja, poznat pod nazivom „Delegirani javni prostor”. Priča o drvima doniranim te zime, ilustrovana je fotografijom Borke Pavićević koja sedi na nagomilianim cepanicama. Motiv vatre, lomača Saše Markovića Mikroba iz performansa održnog tokom leta 1995.godine, u kontinuitetu je sa vatrom koju je zapalio Antonio Laurer (aka Tom Gotovac) u buretu sa starim novinama 2007.godine, ima svoj kontinuum danas, u našem mirazu – vatri koja nam je poverena da osvetili put ka horizontu budućnosti.“
– Dejan Vasić, istoričar umetnosti.

„Svojevremeno je Mark Ože napisao odličnu knjigu o biciklu, koji je ne samo znak i simbol, već artefakt koji menja naše vrednosti i razumevanje sveta oko nas. Dubravka Ugrešić je svoje „otkriće“ Amerike prepričala Američkim brevijarom, birajući artefakte koji otkrivaju vrednosti američkog sna. Na isti način ova izložba nas, kroz 25 „običnih“ artefakata, uvodi ne samo u svet CZKD-a, već u kulturu umetničke alternative SFRJ, od  drvenih pokretnih praktikabala Godo festa do stoličica simbola izolacije i izopštenja, sada već SRJ, iz svetskih tokova (stoličica na kojima provide noći građani Srbije ispred konzulata Nemačke, ambasada Švajcarske i Italije, svih situiranih u istoj, Birčaninovoj ulici).

Ali ipak – simbol svih simbola – brezova metla – jer Borka, ali i mnoge druge borkinje za mir, nosile su, i nose još uvek, ovu oznaku – jer ne pristaju na mržnju, svođenje čoveka na etnička samoodređenja, na naciju kao „herojski“, patrijarhalni kult. A pored metle – telefon, tj. telefonski imenik kao simbol komunikacije, mreže koju su Borka, ali i CZKD, uspostavljali sa akterima kulturne, umetničke, pacifističke, feminističke i svake druge kontrajavnosti sveta.

Od artefakta do artefakta, koračamo kroz istoriju, kroz nesreće i jad – ali vidimo ustanovu koja je očuvala ne samo svoj, već i dignitet Srbije i aktivističkog građanstva Srbije.“
– Milena Dragićević Šešić, kulturološkinja

Tekst je prenet iz 462. broja Novog Magazina (5.3.2020)