stav

Kula Janković Stojana

Autor: Borka Pavićević
11.07.2014.

Mora se doći u Kulu, želi se doći u Kulu, još jednom videti Kulu i biti u njoj, na granici Otomanskog, Habzburškog i Mletačkog carstva, a danas. „Kompleks je u kontinuiranom vlasništvu obitelji Janković-Desnica blizu tri i pol stoljeća. Već je pisac Vladan Desnica želio da vrijednosti i ljepota Kule budu dostupne svima, pa je 1950-ih otvorio za javnost najstariji dio zdanja … Današnji vlasnici, nasljednici pisca, teže istim ciljevima…“.

U Zagrebu čekaju Mirjana Mikić Zeiton i Petra Jurlina u Centru za mirovne Studije, i Bosanac i sav taj dragi svet, što i ove godine sa Sveučilištem u Zagrebu organizuju „Festival kulture i snova“, skup koji se ispostavlja dragocenim i retkim, po snazi dara i prijateljstva svih učenika.

Ali, valja nama do Zagreba stići. Sa Bojanom Krivokapićem, mladim piscem i grupom, marketinškom, „Degorijan“ putujemo „Gea tursom“, to su oni kombiji koji vas pokupe, može i u povratku, ali ne, ovoga puta ne. Kada smo se približili granici, vozač nam je predložio da se svi proglasimo za grupu koja ide na proslavu rođendana u Zagreb, vidim priprema se nekakva situacija koja me podseća na godine i godine traumatskog „prelaženja preko granica“, ali mislim: gužva je na Bajakovu Batrovcima, krenuli ljudi da more, na letovanje i kod svojih. Idemo preko Bosne, na Raču, kaže vozač. Tu se, pak, setim svih presudnosti granica, ali mislim, nije ovo ipak ratna situacija. Uskoro ću se setiti i onog vica kada „jedni“ upadaju u autobus i izgone „druge“, a razbojnik kaže „nije ovo etničko čišćenje, ovo je pljačka“. Bosanski graničar ne pušta, vozač se baš pravi blesav, ali zove gazdu u Beogradu, ne odolevam da i ja prozborim za gazdom, koji je kao iznenađen i nije to njegova odgovornost, nije ni vozačeva, ja na graničara praveći prestup u smislu tolerantnog, demokratskog i pristojnog govora prema vozaču koji se silno uvredio i potegao sve pi-si argumente koji bi zadovoljili organizovane komentatore evo baš i ovog teksta, a graničar mi lepo pokazuje dopis, poznat i vozaču i vlasniku da se dotičnom preduzeću (ne znam razlog) zabranjuje ulazak u Bosnu i Hercegovinu. Vraćamo se mi nazad, „da pokušam na Tovarniku, da pokušam, onaj drugi kombi Gea tursa je prošao“. Pušta nas u Hrvatsku graničarka, draga žena, hvala joj. Stadosmo mi negde usput, koliko da obavimo neke radnje, kad vozač, umesto da se izvini što nas je sve baš „navukao“ i što vara, zajedno sa gazdom, jedanaestoro ljudi, koji su – sem Bojana i mene – već platili karte, reče: „Ne vozim dalje ove bez karte“. Popuštam i platim. Šta je šibicarenje sa jedanaest putnika prema etničkom čišćenju.

Oko Kule Janković Stojana, do koje se prilazi kroz veliku ruševnu kapiju, mnoštvo je raznovrsnih i glasnih ptica. Skupovi počinju u pet po podne. „U pet sati predveče. Bijaše tačno pet sati predveče. Jedno dijete donese bijelu ponjavu u pet sati predveče. Košaru vapna već pripremljenu u pet sati predveče. Ostalo biješe smrt i samo smrt u pet sati predveče.“(Federiko Garsija Lorka „Tužaljka za Ignacijom Sanchez Mejiasom“)

Ptice su se vratile, čuju se kroz dvoje vratnica ka kamenoj terasi, u nutrini osvetljenoj zalaskom sunca, sede autori i čitaju šta su napisali „iz mesta traume kao mesta umetnosti“(Arent): Mira Furlan, Bojan Krivokapić, Natalija Miletić, Stanislava Nikolić Aras, Želimir Periš, Srđan Sandić, Olja Savićević Ivančević, Ivana Simić Bodrožić, Mima Simić. I svečano je, i tužno, i radosno od prepoznavanja, bolno i sretno od ogledanja jednih u drugima, katarzično od snage artikulacije i reči kao prevladavanja najtežeg što se čoveku može dogoditi. Unose se klupe, sedaju stariji i mlađi, ovo je neko poselo, jedna zajednica u žudnji za razumevanjem i u potrazi za smislom sopstvenog okupljanja.

Kada na zadnja vrata, ka vrtu, izađete iz Kule, pred vama je njen dugi kameni zid, obrastao u mahovinu sa balkonom na kraju, taj zid, kamen, složen, zidan, pita i kako i zašto, i zove vas da ga ili zagrlite, ili da o njega udarite glavu i razmislite, kada ste već u odnosu na njega konačni, šta to oko njega činite i koliko je graditi teže od razarati.

Ona je došla iz najudaljenije tačke, u Kulu Janković Stojana, došla je treći put, i iz Kule otišla u tu svoju najudaljeniju tačku, u „beli svet“, losanđeloski, o kome kritički misli, baš kao i o sukobljenim svetovima našim, unutar kojih se sukobila sa svim što je sukob tražilo, Mira Furlan. Svi su bili toliko dobri, izranjavani i svako na svoj način, a sposobni da to iskažu i onim što pišu i onim što govore, da bi se složili da Mira stoji u Kuli i da, ma koliko se lako kreće, svuda, čini Kulu čvršćom. Mira je savladala izgon i vraća se sa preciznom mišlju, osvojenom bolom. Otuda nežnost i ljubavno prijateljstvo sa drugima. Ima ih toliko koji su svih ovih strašnih godina i svuda postajali gori i gori, i onih koji su, kao Mira, postajali sve bolji i bolji.

I to je ono što se osećalo na skupu „Festival kulture i snova“ (Mirjana Mikić) u Kuli Janković Stojana, Islam Grčki, leta 2014.

Još članaka

  • Druga Srbija
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Druga Srbija

    Kada smo počeli da radimo na osnivanju Centra za kulturnu dekontaminaciju, iz Beogradskog kruga na Obilićevom vencu sastavljali smo spisak članova Kruga koje 1.…

    04.12.2017.
  • Kazališne priče o ratu, ranjenoj ljudskoj duši, sjećanju i onome neizrecivom
    Autor:  Mladen  Bićanić, časopis DANI

    Kazališne priče o ratu, ranjenoj ljudskoj duši, sjećanju i onome neizrecivom

    Pravi mali kazališni dragulj stigao je iz riznice teatarskih dragocjenosti Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice. Tamo je na sam dan otvaranja Mess-a, trećega listopada, praizveden „Balkanski …

    08.11.2017.
  • Case Study Pertej i Put u Prištinu, 18 – 22. oktobar 2017.

    Case Study Pertej i Put u Prištinu, 18 – 22. oktobar 2017.

    Ove godine je XX godišnjica izložbe Pertej, organizovane u Centru za kulturnu dekontaminaciju 1997. godine. To je bila prva, a do sad i jedina,…

    13.11.2017.
Loading...