stav

Kula Janković Stojana

Autor: Borka Pavićević
11.07.2014.

Mora se doći u Kulu, želi se doći u Kulu, još jednom videti Kulu i biti u njoj, na granici Otomanskog, Habzburškog i Mletačkog carstva, a danas. „Kompleks je u kontinuiranom vlasništvu obitelji Janković-Desnica blizu tri i pol stoljeća. Već je pisac Vladan Desnica želio da vrijednosti i ljepota Kule budu dostupne svima, pa je 1950-ih otvorio za javnost najstariji dio zdanja … Današnji vlasnici, nasljednici pisca, teže istim ciljevima…“.

U Zagrebu čekaju Mirjana Mikić Zeiton i Petra Jurlina u Centru za mirovne Studije, i Bosanac i sav taj dragi svet, što i ove godine sa Sveučilištem u Zagrebu organizuju „Festival kulture i snova“, skup koji se ispostavlja dragocenim i retkim, po snazi dara i prijateljstva svih učenika.

Ali, valja nama do Zagreba stići. Sa Bojanom Krivokapićem, mladim piscem i grupom, marketinškom, „Degorijan“ putujemo „Gea tursom“, to su oni kombiji koji vas pokupe, može i u povratku, ali ne, ovoga puta ne. Kada smo se približili granici, vozač nam je predložio da se svi proglasimo za grupu koja ide na proslavu rođendana u Zagreb, vidim priprema se nekakva situacija koja me podseća na godine i godine traumatskog „prelaženja preko granica“, ali mislim: gužva je na Bajakovu Batrovcima, krenuli ljudi da more, na letovanje i kod svojih. Idemo preko Bosne, na Raču, kaže vozač. Tu se, pak, setim svih presudnosti granica, ali mislim, nije ovo ipak ratna situacija. Uskoro ću se setiti i onog vica kada „jedni“ upadaju u autobus i izgone „druge“, a razbojnik kaže „nije ovo etničko čišćenje, ovo je pljačka“. Bosanski graničar ne pušta, vozač se baš pravi blesav, ali zove gazdu u Beogradu, ne odolevam da i ja prozborim za gazdom, koji je kao iznenađen i nije to njegova odgovornost, nije ni vozačeva, ja na graničara praveći prestup u smislu tolerantnog, demokratskog i pristojnog govora prema vozaču koji se silno uvredio i potegao sve pi-si argumente koji bi zadovoljili organizovane komentatore evo baš i ovog teksta, a graničar mi lepo pokazuje dopis, poznat i vozaču i vlasniku da se dotičnom preduzeću (ne znam razlog) zabranjuje ulazak u Bosnu i Hercegovinu. Vraćamo se mi nazad, „da pokušam na Tovarniku, da pokušam, onaj drugi kombi Gea tursa je prošao“. Pušta nas u Hrvatsku graničarka, draga žena, hvala joj. Stadosmo mi negde usput, koliko da obavimo neke radnje, kad vozač, umesto da se izvini što nas je sve baš „navukao“ i što vara, zajedno sa gazdom, jedanaestoro ljudi, koji su – sem Bojana i mene – već platili karte, reče: „Ne vozim dalje ove bez karte“. Popuštam i platim. Šta je šibicarenje sa jedanaest putnika prema etničkom čišćenju.

Oko Kule Janković Stojana, do koje se prilazi kroz veliku ruševnu kapiju, mnoštvo je raznovrsnih i glasnih ptica. Skupovi počinju u pet po podne. „U pet sati predveče. Bijaše tačno pet sati predveče. Jedno dijete donese bijelu ponjavu u pet sati predveče. Košaru vapna već pripremljenu u pet sati predveče. Ostalo biješe smrt i samo smrt u pet sati predveče.“(Federiko Garsija Lorka „Tužaljka za Ignacijom Sanchez Mejiasom“)

Ptice su se vratile, čuju se kroz dvoje vratnica ka kamenoj terasi, u nutrini osvetljenoj zalaskom sunca, sede autori i čitaju šta su napisali „iz mesta traume kao mesta umetnosti“(Arent): Mira Furlan, Bojan Krivokapić, Natalija Miletić, Stanislava Nikolić Aras, Želimir Periš, Srđan Sandić, Olja Savićević Ivančević, Ivana Simić Bodrožić, Mima Simić. I svečano je, i tužno, i radosno od prepoznavanja, bolno i sretno od ogledanja jednih u drugima, katarzično od snage artikulacije i reči kao prevladavanja najtežeg što se čoveku može dogoditi. Unose se klupe, sedaju stariji i mlađi, ovo je neko poselo, jedna zajednica u žudnji za razumevanjem i u potrazi za smislom sopstvenog okupljanja.

Kada na zadnja vrata, ka vrtu, izađete iz Kule, pred vama je njen dugi kameni zid, obrastao u mahovinu sa balkonom na kraju, taj zid, kamen, složen, zidan, pita i kako i zašto, i zove vas da ga ili zagrlite, ili da o njega udarite glavu i razmislite, kada ste već u odnosu na njega konačni, šta to oko njega činite i koliko je graditi teže od razarati.

Ona je došla iz najudaljenije tačke, u Kulu Janković Stojana, došla je treći put, i iz Kule otišla u tu svoju najudaljeniju tačku, u „beli svet“, losanđeloski, o kome kritički misli, baš kao i o sukobljenim svetovima našim, unutar kojih se sukobila sa svim što je sukob tražilo, Mira Furlan. Svi su bili toliko dobri, izranjavani i svako na svoj način, a sposobni da to iskažu i onim što pišu i onim što govore, da bi se složili da Mira stoji u Kuli i da, ma koliko se lako kreće, svuda, čini Kulu čvršćom. Mira je savladala izgon i vraća se sa preciznom mišlju, osvojenom bolom. Otuda nežnost i ljubavno prijateljstvo sa drugima. Ima ih toliko koji su svih ovih strašnih godina i svuda postajali gori i gori, i onih koji su, kao Mira, postajali sve bolji i bolji.

I to je ono što se osećalo na skupu „Festival kulture i snova“ (Mirjana Mikić) u Kuli Janković Stojana, Islam Grčki, leta 2014.

Još članaka

  • Testera
    Autor: Borka Pavićević

    Testera

    Mnogo je vode proteklo Savom i Dunavom, nepročišćenim od devedesetih, Beograd, jedini grad u tom slivu koji ne pročišćava otpadne vode, sve zidajući Beograd…

    25.03.2019.
  • Blerta Neziraj: Voleli bismo da gostujemo u nekom od beogradskih pozorišta
    Autor: M. D. M.

    Blerta Neziraj: Voleli bismo da gostujemo u nekom od beogradskih pozorišta

    Jedino mesto koje je u Beogradu otvoreno za predstave politički angažovanog Kendra Multimedia je Centar za kulturnu dekontaminaciju. Prištinski centar pokušava da uspostavi saradnju…

    15.03.2019.
  • Biti Goran Vesić
    Autor: Ljubodrag Stojadinović

    Biti Goran Vesić

    Neće biti lako budućim biografima izvesnog Vesić Gorana, kad se budu prihvatili posla da ispišu njegov raskošni životopis. Ali, za takav poduhvat još ima…

    15.03.2019.
Loading...