Kurs Branka Vučićevića

U Uvodu u knjizi „Avangardni film 1895-1939.“[1] Branko Vučićević je napomenuo:

Naravno, bilo bi lepo kada bi skup komentara obrazovao kratak kurs istorije avangardnog filma. Ako neki sud ili spoj činjenica zazvuči ekscentrično, čitalac ne treba da se uznemirava. To znači samo da je pisac komentara sebi dozvolio da bude ekscentričan.

Naravno, svi putnici po komentarima, fusnotama  i ostalim ekscentričnim privilegijama arhitekture tekstova Branka Vučićevića imali su priliku da ovaj i druge kurseve dobiju. Instrukcija „čitalac ne treba da se uznemirava“ posebno je zanimljiva budući da dolazi od nekoga ko je prenosio znanje upravo o velikom uznemirenju umetnosti, i umetnosti uznemirenja, i takvi ekscentrični sudovi i spojevi činjenica proizašli su iz slobode koju ova umetnost prenosi. Pisati sa horizonta slobodne umetnosti čini pisca ekscentričnim, sebi to „dozvoljava“. I čitaoce navikava na tu ekscentričnost, slobodu.

Kursevi

Poveren mi je prvi zadatak na mom novom poslu u Akademskom filmskom centru Doma kulture „Studentski grad“ u martu 2005. godine: da administriram predavanje Branka Vučićevića o Maji Deren. U kancelariji strpljivo sedi predavač Vučićević, a ja napeto ispravljam slovne greske u najavi događaja, upisujem naziv predavanja… pomislim: to je sigurno zanimljivo za neke studente, ali šta ja još novoga mogu čuti o Maji Deren… nema veze, to je program ionako namenjen njima. I te je večeri, na moje zaprepašćenje, Branko sljuštio sa Maje Deren dosadne naslage atributa „jedne od najvećih umentica avangardnog filma“, britkim rezovima otvorio vrata njene sobe, uveo nas u njen svet nerazjašnjenih okolnosti i otključao njena dela iz sarkofaga istorije umetnosti i filma. Epifanija! Čitave pučine nedostajućih studija biće povod za predavanja Branka Vučićevića.

Uznemiravanje

Tom Gotovac je imao tremu pred Vučićevićem. Nije lako zamisliti tremu Tomislava Gotovca. Ali, stiže iz arhive: maj 2007. godine, premijera „Salt Peanuts Hot klab of Frans“.

Tom Gotovac: „Ne daj mi govoriti duže od 6 minuta, ne želim ugušit’, sjedi napred, daj mi znak da moram prekinuti.“
Ušao je Branko Vučićević i seo ispred mene. Gotovac počinje svoj uvod, gleda u Branka, ističe peti minut, ja mašem, ništa, i dalje gleda u Branka, i dalje govori, ja mašem, odustajem, Branko prekrsti noge, Gotovac povisi intenzitet govora, pozove se na ljubav koja je povezivala sve njih, govori o važnim filmovima, o Houksu, i tako četrdesetak minuta… Osobe pozadi, u majicama „Krv i čast“ ili nešto u tom žanru, morali su baš da se načekaju i naslušaju ovog govora pre nego što su uleteli u kino kabinu i pokušali da prekinu ovu projekciju filma koji je „ustaška pornografija“ u „srpskoj prestonici“ (u kratkom potezu opisano u Brankovoj knjizi „Srpske lepe umetnosti“[2]). Kada su isterani iz sale na ulazna vrata Doma kulture, stariji čovek stajao je pred ovom krvlju i čašću i upitao najglasnijeg: „Mladiću, šta vi studirate?“ „Poljoprivredu“ tiho će on. „Teologiju!“ glasno će drugi. „Aha, pa vidim da vam smeta golo telo mog prijatelja Toma u filmu. Kakav je vaš stav prema golom Hristu na krstu, da li vas i to jednako uznemirava?“ Zaprepašćenost i konfuzija u redovima krviičasti. Dada 1, krvičast 0.

Položeni ispiti (ono kad se Branku Vučićeviću sviđa ono što se i tebi sviđa)

Časopis Reč je 2006. godine omogućio grupi Kosmoplovci da se raširi po jesenjem izdanju, i meni je povereno da napišem tekst koji će omogućiti i drugim ljudima da se u kosmoplovaštvu snađu.  Par nedelja kasnije u AFC-u: „Aleksandro, šta rade oni vaši umetnici Kosmoplovci? Jako zanimljivo…“ „Molim vas nemojte to „umetnici“, da čuju da je neko zbog mog teksta pomislio da su „umetnici“ izbacili bi me!“  „Oooo, oprostite, naravno, razumem u potpunosti.“

U CZKD Bioskopu 2013. prikazujemo filmove o snimanju filmova: „Letnji film“ Sabolča Tolnaija i „Život i smrt porno bande“ Mladena Đorđevića. Zovem Branka Vučićevića da učestvuje u razogovoru, iako nemam mnogo razloga da verujem da će moći da učestvuje. „Aleksandro, pa vi znate da sam ja na njih slab! Doći ću.“

Profesor na letnjem raspustu

Moji prijatelji Tanja i Ivan već godinama žive u gradu Palma de Majorka, tamo su stigli svojim morskim poslovima i odlučili da im deca budu srećna kao ti ljudi što hodaju sa neobjašnjivim smeškom na licu i govore maljorkin, taj zanimljivi katalonski dijalekt. Moja sestra Ana je organizovala da se tamo jednog leta svi nađemo, i ja sam u torbu spakovala „Neobične doživljaje gospodina Benjamina u zemlji boljševika“[3]. Ne zato što je knjiga lagana i lako se pakuje. Valtera Benjamina je pozvao 1932. prijatelj Feliks da mu se pridruži na putu na neka zabačena južna ostrva, gde Feliksov sin proučava neke ostrvske jezike i običaje. I eto ih u brodiću, kurs ka Ibici. Tamo se mesecima opijen nepoznatim ostrvom bavio mimezisom, pripovedačem, pisao eseje. Brankov Benjamin se ponovo u mojim rukama mešao sa maljorkinskim žamorom, i zbunjivao naše turiste koji bi sa izrazom neverice gledali u korice ove knjige – uljeza u poštenom raspustu. Ali odlično se povezivao sa dvorištem starog univerziteta Palma de Majorke, šarenog od crvenih grafita i petokraka, te 2010. godine.

1. “Crveno nasleđe”: http://livetv.rs/Video/7607/Crveno-nasledje.shtml

[1] Avangardni film 1895-1939, priredio Branko Vučićević, Radionica SIC, Studentski izdavački centar UK SSO Beograda, 1984.

[2] Branko Vučićević: Srpske lepe umetnosti“, Fabrika knjiga, Beograd, 2007.

[3] Branko Vučićević: „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“, Fabrika knjiga, Beograd, 2009.