Laslo Vegel: Džambasi i demokratija

Naklon u Košicama

U Košicama dreždim na trgu nazvanom po Šandoru Maraiju, ispred spomenika piscu koji je 1900. godine rođen u ovom gradu i koji ga je u svojim delima ovekovečio. Prisećam se nekih redova autora U patroli ulicama Košica – po povratku u rodni grad piše o tome da su zvona najavila početak jednog teškog časa. Od pre nekoliko godina iskušava me ista misao. Današnji vlastodršci nemaju ideale, zanima ih isključivo kako da sačuvaju svoju vlast, prema tome, ne treba se čuditi tome što raste uticaj ekstremista. Čujem od više ljudi, naročito od mladih, da je nestala jasno povučena granica između vlastodržaca i ekstremista. Dobrom delu mladih je dojadila ova „džambaska demokratija”, te pomireni s geslom „neka bude šta bude” daće svoj glas ekstremistima. Pretpostavljaju, ili se bar nadaju, da ekstremisti kriju neku tajnu. Uznemirava me i često i zapanjuje sve ekspanzivniji fatalizam, premda moram uvideti da ga je teško bilo čim zauzdati. Pa šta hoćeš? Zar nisi hteo baš takvu demokratiju? – prebacuju mi sa puno vere, samopouzdanja, ubeđenja. Šta bih drugo mogao na to da kažem nego da ponavljam svoja uverenja i svoja shvatanja, mada znam da me stvarnost iz časa u čas demantuje. Nova gospoda – ili novi gospodari – sve su iz temelja razbucali, uništili. Mogu samo da gledam, bespomoćan, kako su se preko noći potkožili novobogataši zloupotrebom gromkih nacionalističkih fraza. Kad prohuja pored mene neki audi sa zatamnjenim staklima, uvek se upitam, kad će da zablješti nekakav znak? Ponekad samo zasvetluca, ali čim se pojavi, u sledećem trenutku isto tako i nestaje. Da li sanjam, ili umišljam? Još je Marai upozorio da evropski sistem vrednosti leži u ruševinama. Pre dvadeset godina sam pokušao da ga ponovo prosanjam, ali sam bio grubo prenut iz sna. Bojim se da je zaista usledilo vreme, kad na Evropu ne pomišljam u horizontalnom, nego u vertikalnom smeru. S puno poštovanja pognem na trenutak glavu pred Maraijevim kipom, i – kao pas prebijene kičme – odšunjam se sa trga.

Konsultanti i nezavisni

Sterijino pozorje. Više me i ne privlači ova ili ona predstava, nego društvo. Za ovih deset dana mogu da se sretnem s mnoštvom starih poznanika, prijatelja. U kulturu spada i negovanje prijateljskih veza. U međuvremenu stižem i u Pančevo, na književno veče. I ovde susrećem mnoge pisce, aktiviste civilnog sektora. Povede se i razgovor o konsultacijama premijera Aleksandra Vučića sa predstavnicima civilnih organizacija, na koje – naravno – nisu pozvani drugomisleći, naročito kritički drugomisleći ljudi, tek nekoliko onih koji neguju tzv. mlako-toplu kritiku. Ili one koji samo simuliraju kritički ton. Pozvani su i mladi, ovo poslednje nije se pokazalo kao dobra ideja, naime, mladi su iskoristili tu prvu priliku i bez dlake na jeziku izneli premijeru svoja kritička zapažanja. Nažalost, zbog izleta u Pančevo propustio sam na Pozorju predstavu Zlatka Pakovića – već i naslov njegove predstave govori mnogo toga: “Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad”. Prema mišljenju mojih prijatelja, reč je o najsmelijoj predstavi ovogodišnjeg Pozorja. Po mišljenju kritičara: reč je o neprijatnoj predstavi neprijatnog autora. Breht nikad nije bio toliko aktuelan među nama kao što je danas. I baš zbog toga sam sutradan i otišao na okrugli sto kritike, da bar čujem reakciju publike. Predstava – pravoreka, jasna, aktuelna – o izopačenosti vlasti dobila je najvišu ocenu publike. Filozof Vojislav Bekvalac je citirao rečenicu Karla Smita. Kod nas, onaj ko ne razmišlja onako kako razmišlja vlast, taj je neprijatelj. Predstava je nastala u produkciji beogrdskog Centra za kulturnu dekontaminaciju – pa sam pitao Borku Pavićević, direktoricu Centra, da li je bila prisutna na konsultacijama s predsednikom vlade? Borka se samo nasmejala. Pitanje je bilo izlišno, a ova predstava je bila najbolji odgovor. Ovako bi trebalo da se ponaša, „da učestvuje” nezavisni stvaralac na „konsultacijama s vlastima”. Treba samo ponavljati rečenice koje su izgovarali neobuzdani vlastodršci, da uvek iznova čuju svoje vlastite stupidne rečenice, treba ih postavljati pred ogledalo, da se dive svojim brukama i glupostima. To je kritičko pozorište današnjice. Do sličnih zaključaka sam došao i nakon što sam video predstavu Zagrebačkog kazališta mladih – Kristifor Kolumbo Miroslava Krleže. Da li je zbilja Krleža naš najaktuelniji pisac? Samozadovoljni realpolitičari su predstavljeni s ubitačnom ironijom. Ta predstava je odgovor na ona pitanja na koja danas većina intelektualaca, pokunjena i većinskoj vlasti naklonjena – ne ume, niti hoće da odgovori.

Sudbina moje Medeje
Posle razgovora za okruglim stolom kritike, na terasi Srpskog narodnog pozorišta presreće me reditelj Gorčin Stojanović. Davno smo se poslednji put videli. Kaže mi da je video i sarajevsku i novosadsku postavku moje drameMedejino ogledalo. Hteo je da je postavi na scenu na osnovu mog teksta, već je i našao odgovarajuće mesto, ali su se pojavile poslovične materijalne teškoće. Ali, nije odustao. Čvrsto je odlučio da je postavi na scenu po svom viđenju.

maj 2015.
Preveo Arpad Vicko

Preuzeto sa http://www.autonomija.info/laslo-vegel-dzambasi-i-demokrate.html