stav

Lepo vaspitanje je da ne date na sebe

Autor: Borka Pavićević
18.12.2018.

Nije isto, jezik reporterke Studija B Barbare Životić i jezik Verana Matića i Ljiljane Smajlović nisu isto.

Isti ili sličan jezik je onaj kojim se oni difamiraju, neću reći ni blate, niti da im se „crta meta“, jer stvarnost već uveliko prevazilazi ove jezičke formulacije. Zašto nije isto, to što se njima, i drugima čini, i ono što se „događa“ sa novinarkom Barbarom. Nije isto. Zato. Ako ne razumete, ili ako ne razumeju zašto, onda nema razloga „da polemišemo“, kao što reče Valentina Milenković Zoranu Kesiću. Ona kaže da nema razloga da polemišu. Kaže ona, sa Studija B. „Sram vas bilo“, kaže Kesić. Eto tako.

Nije ni slično. Montaža čitanja vesti iz devedesetih Dušanke Kalanj i mlađane Barbare Životić, ta dva tona i slike nisu poredivi. Toliko o tome da sve liči na devedesete. Bednije je i gore, jer ima sve manje resursa i sve više pljačke i divlje gradnje. Dušanka Kalanj prvo govori javnije i korektnije, čita saopštenje i ono je u trećem licu, što, naravno stvara određenu distancu, koje u potpunosti nema u govoru Barbare Životić. Taj govor, njen, personalizovan je, i da kažem jezički ili književno beslovesan. Pokazuje privatnost, javno je neupotrebljiv govor. Kao što je privatan i ličan, spojeno, u govoru i načinu „obraćanja“ predsednika.

Nije isto. I to što je jasno da nije isto, a jasno je tako da je teško naći argument, mimo dovođenja u pitanje načela „demokratskog“ da svi kažu, da izjave, da kažu sve što im padne na pamet, da bi predsednik rekao da mu ne pada na pamet da odgovori na demonstracije protiv nasilja, i da su jedni ravnopravniji od drugih samim tim što ih on poredi, u izjavi, pravi ravnotežu, bez ostatka, pisanje i naslovnu stranu „Ilustrovane Politike“ i „sadržaj“ posvećen Veranu Matiću i LJiljani Smajlović, sa nastupom novinarke Studija B, te „osuđuje“ i osuđuje i jedne i druge, kako pisanje „Ilustrovane“, i napad na Matića i Smajlović sa napadom na Životić, koja „radi svoj posao“. I ima svoje mišljenje. Nije isto. Zašto.

Zato je zato što to govori predsednik, a predsednik ravna, i sa empatijom je uz mladu Barbaru, ne zato što je to politika, ni zato što je to njegova propaganda, već zato što je to njegov „pogled na svet“, zato što Studio B, i „Ilustrovana Politika“ jesu ne njegovi u smislu bezrezervne i tugaljive, navijačke i žalosne podrške, već su mu iz bića. Te kada je već o estetici reč, evo i jednog detalja iz devedesetih, slike i prilike, zvali smo ih „bundašice“, behu to važne žene, moćne kako bi to rekli anketari, i mitingovale su za Slobodana Miloševića u bundama, jedna od glavnih bila je i Buba Morina, šefica Crvenog krsta i svakolike pomoći „srpskom i nesrpskom stanovništvu.“ Bunde su bile jedan od simbola toga vremena, sa jedne strane bunde, a sa druge kanisteri sa benzinom. I mlada Barbara, shodno svojoj mladosti i novorođenosti je u bundi beloj. Ne znam da li je prava ili veštačka, dočim su one iz devedesetih bile prave, a recimo da je ova bela kopija, ako je tako, onda je to tačan podatak o vrednosti zemlje, imanja i zemaljskoga blaga, tada i sada.

Da vidimo gde da stavimo znak jednakosti. Gledajte (a ne „pogledajte“) crtež, gledajte u sliku na naslovnoj strani „Ilustrovane“, šta vidite, kakvo likovno ostvarenje. Bolesni pornos. Ona naslovna strana sa psom, „puštenim psima“ bila je kolaž, a u ovom slučaju umetnička obrada je, ni kič nije dobra reč. U skladu sa jezikom reporterke koju predsednik iz milošte po imenu oslovljava. Teško je to videti i čuti. Koji teoretičar i istoričar umetnosti može da uveri Aleksandra Martinovića da tu nešto nije u redu, i da to nije isto što i Koraks ili Petričić. Ko u tome uspe, taj će savladati teror većine nad manjinom u Parlamentu ove zemlje, pa dalje.

Parališuća mržnja, mržnja koja izaziva bes, nasilje nad etikom i estetikom, nad istinom i lepim, arogancija i inferiornost na istom mestu, zjapi nasilje, i to je mnogo gore i složenije od „crtanja mete“, nove formulacije nasilničkog splina u crtežu i u jeziku, u duhovnom i praktičnom zagađenju postavljaju iz dana u dan nove „standarde“ međuljudskog vladanja.

Kako izgleda kada ljudi imaju stvarni identitet i autoritet, kada je govor i mišljenje imalo se rašta i gledati u razgovoru Mirjane Karanović i Duška Vujoševića sa Jugoslavom Ćosićem u „Presingu“(N1).

„Proteklog vikenda održana su dva protesta i jedan stranački skup, koji su jasno postavili demarkacionu liniju između režimskog i opozicionog stanovišta. U pitanju je odnos prema genocidu u Srebrenici, a u sva tri slučaja presudna je bila uloga žena u javnom životu Srbije, bilo da je u pitanju politička, kulturna ili estradna scena. Reč je o protestu opozicije koji je održan 8. decembra u Beogradu, na kome je izostalo obraćanje glumice Mirjane Karanović, zatim protest Srba u organizaciji SNS-a i Srpske liste u severnoj Mitrovici, na kome je nastupala Svetlana Ražnatović u znak podrške ugroženom narodu, kao i prigodni tribinski skup koji je pod naslovom Jake žene za jaku Srbiju održan dan kasnije u Sava centru, takođe u organizaciji SNS-a. Ovom povlačenju granice između režimskog viđenja prošlosti, a u skladu s tim i rešavanja aktuelnih političkih problema s jedne strane, i opozicionog stava (koji opet jasno izražavaju samo žene) s druge, doprineo je i nedavni intervju premijerke Ane Brnabić za Deutsche Welle, kada je negiranjem genocida u Srebrenici potcrtala zvanični stav Srbije“, piše na „Peščaniku“ Saša Ilić.

Napeto i mirno, tačno i lepo, Mirjana Karanović je zaustavila svaki spin, i obustavila svaku špekulaciju koja bi mogla osporiti značaj i učinak demonstracija „Stop krvavim košuljama“. Retka emancipovanost, koja počiva na ostvarenosti i odgovornosti u prevazilaženju sopstvene povređenosti u odnosu na značaj događaja. Da, uz onako usput, vešto, diplomatski, pominjanje određenih grupa koje su osporile njen govor. Plus, što saznajemo iz emisije, ni Karanović ni Vujošević nisu „zalupili vrata“ i otišli, već su tamo, sa pregovaračima i „pregovaračima“ sedeći, i u demonstracijama učestvovali. Ova lekcija opoziciji i svakom građaninu zainteresovanom za društvo i svet u kome živimo je od velike vrednosti.

I evo sada smo na temi na koju nas upućuje Saša Ilić, a i drugi komentari. Šta je zapravo suština izostanka Karanović i Vujošević sa „javne scene“ demonstracija. To je ono isto pitanje koje se postavljalo i pred opoziciju devedesetih, a i posle petog oktobra, te možda i razlozi današnjeg političkog trpljenja i snašanja u ovoj zemlji. To je odnos prema ratu, nedovoljan, minus, antiratni stav i odnos prema ratu nakon dvehiljadite, vera da samo nacionalist i demokrata, to jeste demokratski nacionalist može da vodi Srbiju dalje. Gde. Dovde.

Bez ikakve rezerve, sa punim pokrićem, jedan na jedan, znanje, obrazovanje, talenat, sve ono što nije isto, Duško Vujošević to za danas formuliše kao kontejnirani nacionalizam, velika doza, veća nego devedesetih, kada je o nacionalizmu i „patriotizmu“, i njihovom prisvajanju reč. Ako se ima primedbi na predsednika ima se na Srbiju. I tu je znak jednakosti i terora nad svakim drugim mišljenjem.

U odnosu na to, Duško Vujošević izgovara, davno nisam čula tako dobru formulaciju jednog nezavisnog, autonomnog i slobodarskog stava „Lepo vaspitanje je ne dati na sebe“.

Dok se ne prestane sa „Srbima“ i „antisrbima“, dok se ne osude zločini, do se „pregovara“ je li u Srebrenici počinjen genocid, ili je to „strašan zločin“ teško će se rešavati stvarna i savremena politička pitanja. Mirjana Karanović i Duško Vujošević ne mogu da govore na demonstracijama, jer se političari ili „grupe“ plaše da zbog njihovih jasnih stavova o prošlosti i odgovornosti za tu prošlost, neće proći kod građanstva, i biće neprihvatljivi, to jeste ocenjeni kao antisrbi. I da im zbog toga neće prići svi. I to je pitanje svih pitanja u dugoj istoriji i sadašnjem trenutku opozicije. Karanović i Vujošević ne definišu to tako da ne bi odmogli, i zato Karanović pažljivo govori o nasilju, postojećem i potencijalnom. I demonstrira, odigrava, pokazuje lice straha. Te smo tu kod pitanja pred kojim smo se nalazili i devedesetih, i sudeći po svemu nalazimo se i danas. Samo nekako bljutavije, ili kao što bi Vujošević, nesumnjivi stručnjak za žanr igre rekao, farsičan.

(Kako je pustopašna, nasilna i zastrašujuća fotografija u današnjem NIN-u na kojoj u Lučanima na jednu ženu nailazi grupa muških političara u pohodu na glasove. Kada će ti muškarci koji stoje iza političara glavnih, i ministara kada ovi stoje i pričaju za staklenom govornicom, prestati da se hvataju za dugmad na mantilima i sakoima, da se prikopčavaju ili otkopčavaju, uvek mi se čini da imaju famozne „duge cevi“).

Još članaka

  • Uzemljenje
    Autor: Aleksandra Sekulić i Dejan Vasić

    Uzemljenje

    Dvestoti broj Betona svedoči o neočekivanom kontinuitetu nepredviđene kritičke prakse 2000ih u Srbiji. Prvi su brojevi Betona napravili šok i izazvali “uređenu”, odnosno predvidivu…

    17.10.2018.
  • „Teret“ – film od pet zvezdica
    Autor: Miško Bilbija

    „Teret“ – film od pet zvezdica

    Najznačajniji film ovogodišnjeg Festivala autorskog filma (FAF), „Teret“ Ognjena Glavonića, pre neko veče je premijerno prikazan uz ovacije prepune dvorane Doma sindikata. Okej, nije…

    29.11.2018.
  • Granice izvođenja: razgovori o umetnosti, prelazima, Evropi
    Autor: Alessandra Cianetti

    Granice izvođenja: razgovori o umetnosti, prelazima, Evropi

    Poslušajte odgovore i refleksije o projektu Granica povrede – smejući se u lice strahu i o radu Centra za kulturnu dekontaminaciju ovde. Autorka intervjua:…

    24.10.2018.
Loading...