stav

Milena Dravić, pobednica

Autor: Borka Pavičević
09.03.2015.

Veliku je čast ukazala Milena Dravić nagradi Beogradski pobednik za film. I ne samo nagradi, već jugoslovenskoj kinematografiji, pozorištu, diplomatiji, politici mira, prijateljstva, ljubavi, dostojanstvu stvaraoca i čoveka koji nikada nije povredio „bližnjeg svoga“, koji nikada nije ušao u napast potcenjivanja ili arogancije, već se svakog časa svoga rada i života borio da ga ne obuhvati duh provincije.

„Ovo veče je za mene je zaista veliki događaj. U ovom trenutku uspostavlja se jedna velika nova nagrada – Beogradski pobednik za filmsko stvaralaštvo. Ja sam kao dete sa roditeljima odlazila i gledala taj divni spomenik i želela sam da ga dotaknem, i evo želja mi se ispunila, on je dotakao mene. Ja sam zahvalna i velika mi je čast ukazana što sam dobila ovako veliko priznanje“ (Milena Dravić prilikom uručivanja nagrade Beogradski pobednik na otvaranju 43. Festa, 27. februara 2015).

Dogodi se tako da ugledaš prizor teomahijski, da herojstvo, baš to, proistekne iz „poučnog komada“ (B. B.). To se dogodilo u trenutku u kome je Milena Dravić, krenuvši u susret velikom aplauzu, i svetlu, padne, baš niz viši podest na koji naskaču političari, lideri, vođe na partijskim promocijama u Sava centru u Beogradu.

I da se digne, zadivljujućom snagom, i prvo, da bude duhovita, upoređujući svoj pad sa Madoninim, a onda održi govor koji artikuliše njen „Kavkaski krug kredom“ (B. B.), njeno vlasništvo, njeno autorstvo, njen rad i život.

Veliku čast je ukazala Milena Dravić nagradi Beogradski pobednik za film. I ne samo nagradi, već jugoslovenskoj kinematografiji, pozorištu, diplomatiji, politici mira, prijateljstva, ljubavi, dostojanstvu stvaraoca i čoveka koji nikada nije povredio „bližnjeg svoga“, koji nikada nije ušao u napast potcenjivanja ili arogancije, već se svakog časa svoga rada i života, borio da ga ne obuhvati duh provincije.

Njena biografija spisak je filmskih remek-dela iz godine u godinu, te onda dva u jednoj godini, stakato. I to sa rizikom; učestvovala je u svemu ključnom i prevratničkom, novom, daljem, smelijem, kakav anđeo od žene, a takav avanturist, tragač, revolucionar; gotovo sve što je odigrala bila je tačka promene u istoriji jugoslovenske kinematografije, tačka preloma, spora i novog dogovora. Ta konstanta, uvek novog i „diskutabilnog“, „kontroverznog“, kontinuitet unošenja novog u zlehudim promenama konteksta u zemlji spomenika pobednicima koji se ruše i zamenjuju, jeste snaga Mileninog ustajanja i penjanja na viši stepenik u dvorani Centra „Sava“.

Bilo je dosta naroda, gledalaca televizijskog prenosa otvaranja Festa, i svedoka Mileninog gesta, svima je zastao dah, trenutak koji sublimira veliko poštovanje prema Mileni Dravić, a onda navijanje, i oči pune suza. Katarzičan trenutak i veliko divljenje, identifikacija sa junakinjom. Onom koji to zaista jeste.

Ne da se to napraviti, Milenom Dravić se zaista mora biti. Nema propagande, ni scenarija, ni pi-ara koji može proizvesti junakinju bez pokrića, a nema ni udivljenja publike, za čitav život, ako autoritet nije stvaran. Empatija je upućena onima koji su je drugima uputili, onima koji su je izazvali svojim umećem da artikulišu emocionalne tačke kolektivnih trauma, da ih učine vidnim, prepoznatljivim i ujedno simboličnim. Dakle, upisom u sećanje publike, društva, građana. Milena Dravić, njene uloge i ona sama konstitutivni su stub jednoga sveta, i našeg, koji bi se inače, bez nje, sasvim raspao. Malo nam je toga još ostalo i to tako jasno nekompromitovano, i nedovedeno u pitanje.

Znate i sami, svašta su ljudi znali da počine, e da bi ostali na površini, da bi se oko njih „vrtelo“, da bi bili „u javnosti“, da bi se „obraćali“, da bi im se „obraćalo“, da ne bi „ispali iz igre“, da bi mogli da druge „puste niz vodu“, da bi se „ugradili“, ili „utalili“, da bi bili na naslovnim stranicama, i uopšte „u medijima“, da bi se osvetili, da bi „učestvovali“, da bi bili na „crvenom tepihu“ ili pored njega, da bi bili korisni u svrhu svog „benefita“.

Nikada se nije okliznula, Milena, te zato može da padne i da ustane. Častan, a ne častoljibiv život, umetnički i politički.

Prvi put sam srela Milenu Dravić u Ateljeu 212 i nisam bez doprinosa u kumstvu njene pozorišne sudbine. „Mlađi dramaturg“. Pripremala se „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bore Ćosića, režirao je Ljubomir Draškić. Jelisaveta Seka Sablić bila se razbolela, ne baš na kratko, i već po načinu na koji su u sobi Jovana Ćirilova i moju ušli Ljubomir Draškić i Borislav Miajlović Mihiz, videlo se da imaju neku posebnu nameru. „Dete kreten“ iz „Porodice“ očito je nalikovalo „mlađoj dramaturškinji“. Posebno „uvrnute“ replike. Nije to bilo moguće. Ali ko će i kako će. Zbilja se ne mogu setiti ko je prvi to izgovorio – Milena Dravić. Oduševljenje je zavladalo u „dramaturškom odeljenju“ (Velimir Lukić). I priprema za pregovore, bilo je negde rano popodne.

Sutradan u devet i trideset, a proba je u deset, dolazi Milena Dravić. „Odbor za doček“ u bifeu Ateljea 212, a onda konsternacija i uozbiljavanje. Ona je savladala čitav tekst „Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji“. Možete samo zamisliti Zorana Radmilovića, Boru Todorovića, Vlastimira Stojiljkovića, Milutina Butkovića, Miru Banjac, Baju Bačića, Taška Načića, Dragana Nikolića i sve druge iz komada i iz uobičajenog humorističkog komada paralelnog sa onim koji se proba. Deco, nema više zezanja, to je moglo da liči na Zorana Radmilovića. Tako je i bilo, a bilo je i posle ne samo urnebesne premijere, već i repriza u kojima se stvar razvijala; jedna je „konstruktivna“ odluka na nivou telefonskih i usmenih prinuda, te rada partijskih organizacija, u sinergiji, prinudila predstavu da se sama skine sa repertoara Ateljea 212. Taj sistem kojim se nešto zabranjuje „nikako nije bio cenzura“, već su se „okolnosti“ sastavile tako da baš i „nije trenutak“ da se „daje“ i nema više. Konstruktivna kritika da, ali kritizerstvo, to ne, nikako.

Dakle, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bore Ćosića u režiji Ljubomira Draškića i u izvođenju Ateljea 212 odigrana je na Sterijinom pozorju, jugoslovenskim pozorišnim igrama u Novom Sadu 1971, sa velikom uspehom.

Sutradan u deset ujutro bila je zatvorena projekcija filma „Misterije organizma“ Dušana Makavejeva, sa Milenom Dravić „kao razbarušenom revolucionarkom koja propoveda seksualnu revoluciju“ (iz biografije sa sajtova). Nije bilo jednostavno ući, a ni izaći. Cenzura?! Ko je to naredio, ko je telefonirao, šta je odluka. Tajac i tajna. Dobro se sećam kako su nam drmali stolice, sa leđa, cimali nas, pobornici konstruktivne kritike.

„Jutro“ (Puriša Đorđević). Jutro i Milena Dravić.

„Na voditeljkino pitanje (otvaranje ovogodišnjeg Festa) da li broji svoje nagrade, Milena je odgovorila da broji svoje godine života, godine odrastanja jedne voljene devojčice i sate kada će ovaj divni trenutak podeliti sa svojim suprugom Draganom Nikolićem.“ Milena Dravić ili o ponosu.

Preuzeto sa Danas online.

Još članaka

  • “Pobedniku” puca pod nogama
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    “Pobedniku” puca pod nogama

    “Simbolu Beograda ali i Srbije, spomeniku Pobednik, koji još od 1928. ponosno “gleda” sa Beogradske tvrđave, izgleda puca pod nogama. Oni koji na platou…

    25.09.2017.
  • Jovan Ćirilov, 1931/2014

    Jovan Ćirilov, 1931/2014

    Borka Pavićević: Misliti i delati Kada bismo govorili o smrti, Jovan bi uvek rekao da se ne plaši, samo ponekad u snu. Užasavao se…

    16.11.2017.
  • Crveno i belo, telo
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Crveno i belo, telo

    Bili su to crteži načinjeni plavim mastilom, modrim mastilom, gustim, kao rimsko nebo u sumrak, velike fleke koje su u stvari bića, živi svet…

    01.10.2017.
Loading...