stav

Mira (Trailović), sve što smo zaboravili i ovaj telefon – podsećanje

12.03.2019.

Jugoslavija je tada imala, posebno šezdesetih godina kada se otvorila, status jedne zemlje koja je bila zanimljiva za svet. Zanimljiva je bila za masu ljudi, ne samo za umetnike, za ljude iz pozorišta, nego i za ljude koji su se bavili politikom, koji su tražili tada neke alternative kapitalizmu i sovjetskom socijalizmu. Samoupravljanje je predstavljalo nešto, bez obzira šta se misli o tome sada, pa i tada, i naš kritički odnos, ali i za ljude iz inostranstva, koji su inklinirali političkim strujama koje su levo od centra ili socijaldemokratiji, ili socijalizmu tada na Zapadu, ili evrokomunizmu sa Berlinguerom u Italiji, ovde su nalazili neki izvor inspiracije, pa i Skandinavci. Mnogi Skandinavci, gosti iz socijaldemokratskih zemalja dolazili su ovde da izučavaju razne stvari, ne samo samoupravljanje, čak i naš sistem odbrane, teritorijalna odbrana pomalo modifikovana na neki švajcarski način u socijalističkoj oblandi…

Evocirali smo tri trenutka u toj hronologiji, u profesionalnom životu Mire Trailović. To bi, uslovno rečeno, bila tri početka, tri osnivanja. Osnivanje Ateljea 1956, osnivanje Bitefa 1967, i osnivanje Bitef teatra 1989, što na neki način koincidira i sa krajem njenog života i njene profesionalne karijere. Na neki način, u relaciji između te tri tačke, možda može da se nasluti i promena pozicije Jugoslavije, zapravo predstave o Jugoslaviji na međunarodnoj sceni. Da li biste se složili i kako gledate na to u odnosu na ono što se već dešava u Beogradu i što personifikuje Mira Trailović, odnosno njen rad?

Eventualno da počnemo od pedesetih godina. Sama istorija Jugoslavije i ono što se događalo za vreme Drugog svetskog rata – NOB, odnosno antifašistička, antinacistička borba koja je proizvela pobedu 1944. i 1945. dovela je na vlast jedan komunistički režim koji je bio samosvojan po tome što nisu Sovjeti oslobodili zemlju nego se zemlja oslobodila sopstvenim snagama. Pokušaj Staljina, odnosno Sovjetskog Saveza da sve, pa i Jugoslaviju, stavi pod svoju sferu uticaja, doveo je do zanimljivog razvoja događaja, utoliko što je samosvojna jugoslovenska komunistička vlast videla taj pokušaj sovjetske dominacije kao direktno suprotan njenim interesima i interesima, ako hoćete, i slobode i samosvojnosti zemlje. Mnogi strani autori i analitičari, zapadnoevropski i američki, uvideli su da je to prva ozbiljna pukotina u komunističkom sistemu posle 1945. godine, koja je ukazala na to da u njemu nema monolitnosti. Dakle, nastojanje da se soc. sistem uvede iz jednog centra, Moskve, kao jednosmeran, po jednom obrascu nije uspelo i videlo se da tu postoji nekakav pluralizam mogućnosti. On je zaista pokazao da ima različitih puteva u socijalizam i da svako to na svoj način može da radi.

Tad, zapravo, počinje političko otvaranje. Naravno, ono je zasnovano na tome da je Jugoslavija, i Srbija kao njen deo, deo Evrope – u svakom pogledu one Evrope pre prvog svetskog rata, pa između dva rata itd. Elite su išle i školovale se na Zapadu. Nisu išle na Istok, tako da je postojao ozbiljan zapadni kulturni i politički supstrat. Takođe znamo ulogu koju je deo ruske inteligencije, koja je bežala od revolucije, odigrao u našoj zemlji. Ima tu mnogostrukih slojeva i dimenzija i teško je to sažeti i simplifikovati. Ali, kako bih pojednostavljeno rekao, u pozitivnom, kulturno-intelektualno političkom smislu, taj zapadni pravac se stalno pomaljao i probijao. Ukoliko je komunizam bio poput nekog betonskog prekrivača onda se taj zapadni duh kroz njega probijao kao trava koja probije beton, on je ukazivao na tu tendenciju da jesmo Evropa i da idemo tamo. Naravno, mislim da je Mira Trailović zaista bila eksponent tog, u najširem i najdubljem i najpozitivnijem smislu, tog zapadnjačkog. Jedne otvorenosti, jedne komunikativnosti sa svim onim što predstavljaju fenomeni kulture, intelekta, ideja, pa i politike i neophodnost da jedna mala zemlja kao što je bila Jugoslavija ili Srbija u nekom prethodnom vremenu ili danas, ne može da opstane ukoliko ne komunicira sa svim tim. Odnosno, da je izolacija ili samoizolacija samo kratak put do iščezavanja. I otud tumačim njeno, danas bismo rekli, liderstvo ili smisao za vođenje, i tu ulogu individualnog vođe, kako bi se to u ženskom obliku reklo liderke, koja svojom energijom, svojom intelektualnom preduzetnošću otvara taj prostor uporedo sa otvaranjem zemlje. Odnosno, otvaranje zemlje omogućava njoj da prepozna, i da ide, da krene još dalje, mnogo dalje od onog gde se samo to društvo već otvara. I pedesete u tom smislu jesu početak otvaranja.

Ne zaboravimo, takođe, da u traženju tog alternativnog sistema socijalizma, naši teoretičari, jugoslovenski, počinju da čitaju jednu mnogo širu socijalističku litera­turu. Počinju da čitaju anarhiste, Prudona, Kropotkina, španske autore, socijalističke autore koji nisu bili mark­sisti i traže kod njih ideje. I tu nalaze, da skratim, kod Prudona na primer, ideje o federalizmu, o samoupravl­janju i crpe iz različitih izvora ideje koje će stvoriti to što je nastalo kao samoupravljanje, kako bi se demarkirali od sovjetskog rigidnog socijalizma.

Ako sad gledamo taj neki političko-kulturno-idejni pravac – to je traženje alternativnog modela koji se ustaljuje baš tad, negde 1955/56. sa Prvim kongresom radničkih save­ta, (to još uvek nije samoupravljanje koje se javlja nešto kasnije). Pored toga, 1956. godina je prelomni momenat i u Sovjetskom savezu, gde Hruseov osuđuje sve ono što je bilo pod Staljinom – kult ličnosti i sve ostalo, i dolazi u Beograd, da ponudi izvinjenje za ono što se dogodilo 1948. i posle. Obnavlja odnose sa Titom, ali sada sa socijalističkom Jugoslavijom na ravnoj nozi. Jugoslavija više nije neka vazalna zemlja, deo Varšavskog pakta, nego ravnopravan akter na svetskoj sceni. To je takođe i početak politike nesvrstanosti: Nehru, Tito i Naser osnovali su Pokret nesvrstanih prvom konferencijom koja je održana u Beogradu. Pedesete su, znači, to forma­tivno razdoblje, gde s jedne strane niče taj alternativni politički socijalistički sistem i dalje autoritaran, ne smemo to nipošto da zanemarimo – monopol jedne političke ideologije je i dalje sveprisutan, nema tu ni trunke plural­izma u političkom smislu. To je to ograničenje jugoslov­enskog socijalizma, zato je on komunizam, zato je on i propao sa svim drugim komunizmima u Evropi. Međutim, ono što razlikuje jugoslovenski komunizam tada jeste razumevanje Tita i rukovodstva da je moguće otvoriti razne druge sfere, a da to ne ugrozi monopol političke partije i države. I otprilike, počinje da cveta hiljadu cvetova: uz određenu samouverenost vlasti da imaju legitimnost kod stanovništva, što je naravno osnov svake vlasti da opstane i da traje.

Kako biste mesto kulture – već smo pomenuli mesto i značaj kulture u politici ka spolja, ali, uslovno rečeno, i u politici ka unutra, prepoznali u ovom kontekstu? Ono što je vezano za poziciju Mire Trailović u tom trenutku, jeste ideja o ubrzanoj komunikaciji sa Zapadom i da se nove važne umetničke pojave sa Zapada na neki način uvode u svakodnevicu kulture u Jugoslaviji tada. To je primer Ateljea 212 u tom periodu. Kasnije Bitef donosi nešto sasvim drugo, on korespondira i sa klasicima, ali sa idejom uspostavljanja novog horizonta. Ono što je zanimljivo za prvi period, do osnivanja Bitefa, jeste ta njena ideja da istražuje upravo tu liniju između onoga što su standardi produkcije na Zapadu, i da već naslućuje šta će biti mogućnosti Bitefa kao „festivala novih pozorišnih tendencija“.

Čini mi se da je dublji supstrat na našem kulturno-idejnom terenu prosto tražio svoje. Posleratni period ima te karakteristike soc-realizma, agitprop-a, nekakvih rigidnih modela, umetnosti u službi političkog socijalističkog razvoja, ali to istorijski gledano ipak kratko traje.

To je bilo naravno dugo u životima generacija pre naše, pa i umetnika koji su prošli tu fazu, i Mire samim tim, ali to vrlo brzo, zapravo već sa kongresom Saveza književnika 1952, sa čuvenom raspravom i obračunom sa soc-real­izmom prolazi… Setimo se Petra Lubarde koji u Brazilu dobija nagradu na Bijenalu u Sao Paolu sa svojim novim apstraktnim radovima. Na neki način, na svim fronto­vima, da upotrebim tu vojnu metaforu, se probija prava umetnost, umetnost bez političke definicije, bez političkih ograničenja. Umetnici prosto osećaju da ima prostora, iskoračuju, i čini mi se da Mira Trailović u tom smislu jeste deo te uspešne scene posleratnog modernizma. Naravno, sve je zasnovano na činjenici da ovde postoji tradicija avangarde i da su komunistički lideri pedesetih bili deo toga. Marko Ristić, Koča Popović, Dušan Matić, ali i Moša Pijade, o kome, ne zaboravimo, Elias Kaneti govori u svojoj autobiografiji. Znači, u pitanju su ljudi koji imaju tj. osećaju senzibilitet tog vremena. Oskar Davičo je takođe deo tog pokreta. Ima i iznutra, u samom antifašističkom pokretu, nečeg umetničkog… Vraćam  se opet na to, da je i geografski položaj Jugoslavije bio takav – u neposrednoj blizini zapadnih centara kulturnog, umetničkog i akademskog života. To jeste centralna Evropa,  mediteransko-centralna Evropa. Ne zaboravimo, mnogi od tih ljudi su bili u Španskom građanskom ratu 1936-39, gde su se, opet, susreli sa svojim kolegama iz Evrope i iz Amerike, gde je vladala jedna pluralistička, republikanska, napredna, leva  politička  idejna situacija, tako da su oni učili bivanje sa ljudima koji drugačije gledaju na stvari, imaju drugačije ideje i istovremeno se borili protiv zajedničkog neprijatelja – fašizma. Ali su učili tu širinu pogleda, i ako hoćete, jednu toleranciju, makar u okviru široko shvaćene levice. A neki, naravno, i šire. Zapravo, ono što je sistem nudio kao mogućnost oni su poneli mnogo dalje, čime su tom sistemu dali dodatnu legitmnost, i zato su bili prihvaćeni, čak i ako nisu, kao sto je to slučaj sa Mirom Trailović, bili deo političke elite.

Mislim da je u tom smislu Tito kao stvarni i simbolički vrh te države i tog sistema, u okviru hladno-ratovske Evrope, uz pomoć te generacije, stvorio situaciju u kojoj je jedna mala zemlja, Jugoslavija , sebe izdigla na tako istaknuto i ugledno mesto.

Naravno, trebalo bi otići u arhive pa pogledati sta je i kako je bila tačno definisana kulturna politika, ko je dobijao mogućnost da putuje, a ko nije, ali gledajući sire, čitav taj period je obeležen otvaranjem zemlje koje je šezdesetih godina uveliko dobilo ubrzanje, a neposredno je povezano sa otvaranjem granica sredinom šezdesetih, kad je zabeležena prva značajnija privredna kriza – Tito shvata da će se dogoditi velika nezaposlenost, otvaraju se granice i dešava se „fenomen gastarbajtera“. Idemo u svet da tražimo posao, i to dodatno otvara vrata, do­datno provetrava ceo prostor. Režim i dalje vidi da to ne ugrožava suštinu njihove vlasti – naprotiv, sistem se još više ojačava, jer ljudi odlaze da vide šta ima u Evropi, vraćaju se i shvataju da ovde i nije tako loše, naprotiv – sve je često čak i bolje zato što krediti Amerike i Evrope podupiru standard, pre svega zato što smo u poziciji tampon-zemlje prema Sovjetskom savezu. Sve to dovodi  do nastajanja jedne pozitivne dinamike, gde se stvari međusobno podupiru. Naravno, šezdesete nose i tu biološku smenu – dolazi nova generacija u celom svetu. To su i čuvene šezdesete sa pobunom studenata…

Sad smo kod 1967/68, dakle u vremenu osnivanja Bitef-a. Na koji način gledamo na to vreme iz današnje perspektive? Šta su moguće pouke i značenja čitavog kompleksa događaja vezanog za, uslovno rečeno, trenutak velikih pitanja i dilema, trenutak u kom smo pokušali da dokažemo da je u moguća ideja o zajedništvu socijalne pravde, političkih sloboda, ali istovremeno i zapadnog modela slobodnog trižista?

Živeli smo, ipak, u jednoj maloj zemlji u svetskim razmerama, a opet, da upotrebimo tu zloupotrebljenu floskulu, u zemlji na razmeđu puteva evropskog lstoka i Zapada, gde je da kažem i sasvim banalno, čak i kroz lektiru u gimnazijama, gde se čitala i ruska, i američka, i engleska, i francuska i italijanska književnost, znači čak i u tom kurikulumskom vidu školske lektire, insistiramo na tome da smo otvoreni prema različitostima i nastojimo da dobijemo jedan široki pogled. Dok je, naravno, to pojednostavljujem do krajnjih granica, u velikim kulturama poput Francuske, Nemačke ili Engleske, koncentracija na sopstvenim autorima i ako neko ne specijalizuje književnost ili pozorište, zapravo dobije samo taj uklon svoje velike kulture sa nekim primesama onoga što je u vezi sa njom. Mi smo, i na planu bazične edukacije i kulture imali to mnogo uravnoteženije, to je moj lični utisak, i mislim da to mozemo da prevedemo na ovu situaciju sad, sa osnivanjem Bitefa. To je upravo ta želja i ta potreba da vidimo to drugo, ne samo da budemo usmereni na američko pozorište, ili francusko, italijansko ili nemačko, već upravo da ih stavimo ravnopravne, jedne pored drugih.

Bitef je bio mnogo vise nego revija avangardnih pozorisnih predstava. To je bila alternativna politika, to je bila politička sloboda kroz drugi medijum. Tu se raspravljalo o ljudskim pravima, o represiji, o autorita­rizmu. To je, pre svega umetnost, ali i alternativni način komunikacije sa naprednim idejama. Ovde je alterna­tiva u javnosti, režim se stavlja pod etiketu pozorište – „svetske pozorišne tendencije“, tako je predstavljamo, a u stvari, iznutra, zna se šta radimo: tražimo slobodu reči, raspravljamo, najslobodnije, o tome kako se boriti protiv autoritarnosti svim sredstvima, a u ovom slučaju umetničkim i svim ostalim. Mislim da je to ono što je ljudima davalo ohrabrenje i osećanje da se ipak diše, bez obzira što je postojao ideološki politički monopol. Čini mi se da je taj širi kontekst, možda (ne)nameravana posledica cele ideje i otud i toliki uspeh i tolika privlačnost za ljude koji su dolazili iza tzv. „železne zavese“, a opet i za zapadnjake koji su tu imali mogućnost da se susretnu sa sjajnim kreativnim ljudima koje inače ne bi mogli da susretnu. Naravno, opet kontekstualizirano sa tim mnogo širim gibanjima, kretanjima gde jedna generacija 1960-ih u Nemačkoj pita svoje roditelje sta su radili u Drugom svetskom ratu. Počinje otvaranje cele te teške priče u Nemačkoj i tek danas vidimo koliko procesi suočavanja sa prošlošću ipak imaju tu vremensku dimenziju. Tada se javljaju i feministički, podsetio bih, i antipsihijatrijski pokret Enrika Bazalje, itd. U Beograd dolazi Žan-Fransoa Liotar u Studentski kulturni centar koji funkcionise kao paralela onoga što je Bitef započeo. Solidarnost sa Čileom posle obaranja Aljendeovog režima, solidarnost sa poljskim otporom komunizmu (Solidarnošć), Vijetnamski rat, oku­pacija Čehoslovacke – sve je to jedan širi kontekst koji nosi uz umetničke i kulturne, i političke dimenzije.

Traje određena klima promena u svetu, gde Jugoslavija ostaje taj svetionik nekakve alternativne mogućnosti. U Beograd dolaze francuski socijalisti Mišel Rokar i Žak Delor. Vidimo jednu otvorenost, jednu prijemčivost za primer i izgleda da je zemlja stabilna i otvorena i da može da pruži razne mogućnosti. Ali, znamo da dolazi i sukob sa liberalima u Srbiji. Ta otvorenost se, zapravo, završava zahtevom za daljim otvaranjem koje biva osujećeno i sprečeno političkom represijom. U Srbiji se taj zahtev za otvaranjem šireg prostora pod vođstvom Marka Nikezića i Latinke Perović završava porazom i represijom nad svim tim pokušajima liberalizacije. Posle svega, taj umetnički prostor zadržava delimičnu autonomiju – jer on se ne doživljava kao opasan za sistem. lzuzetak je naravno, filmska produkcija crnog talasa koja takođe biva zabran­jena, jer se smatra da je film jedno sredstvo koje može da dopre u šire slojeve, pa se samim tim zatvara. Postoje i drugi vidovi represije nad intelektualcima, univerzitetskim profesorima, knjigama, umetnicima – zabranjuju se knjige Nebojše Popova, Živojina Pavlovića i drugih, ali Bitef opstaje i, uprkos svim teškoćama, nosi to neko svetlo otvorenosti u budućim vremenima.

(Odlomci iz razgovora sa Ivanom Vejvodom. Razgovor vodili Borka Pavićević i Vladimir Tupanjac, septembar 2008)

Pogledajte ceo katalog izložbe „Mira (Trailović), sve što smo zaboravili i ovaj telefon“, CZKD 2008. godine.

Još članaka

  • Dan (konačne) pobede nad fašizmom
    Autor: Nebojša Milikić, Noa Treister i Dragomir Olujić Oluja iz Grupe Ne-rehabilitaciji

    Dan (konačne) pobede nad fašizmom

    Nakon dugogodišnjeg učešća u projektima, diskusijama, aktivističkim akcijama i uopšte u političkom životu usmerenom na borbu protiv starih i novih oblika fašistoidnosti i fašizama,…

    29.05.2019.
  • Put za povratak: Odlazak obrazovanih ljudi i prosperitet na zapadnom Balkanu
    Autor: Alida Vračić

    Put za povratak: Odlazak obrazovanih ljudi i prosperitet na zapadnom Balkanu

    Na dan 27. decembra 2017. godine, skopski Institut za strateška istraživanja i obrazovanje objavio je studiju koja pokazuje da bi 69 procenata predavača, asistenata…

    28.05.2019.
  • Borka Pavićević (1947-2019) – Sreća u celini
    Autor: Aleksandra Sekulić

    Borka Pavićević (1947-2019) – Sreća u celini

    30. juna 2019. godine preminula je Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju. Dramaturg, sa magistarskom tezom „Neorealistička drama u Srbiji između dva svetska…

    19.07.2019.
Loading...