stav

Najveći festival

Autor: Borka Pavićević
02.09.2018.

Od kampa za treniranje mladeži u ratničkom duhu, patriotskom, „odbrambenom“ („preventivni i odbrambeni ratovi“ sa prezumpcijom nevinosti) u prirodi, na Zlatiboru, ruke su lako oprane.

Tako šta se neće tolerisati, jer to je „ekstremno“, ekstremizam. Niko „iz države“ i iz vojske nije znao za organizovanje i delatnost toga kampa; svako zlo i sve ekstremno nasilno počinili su „paramilitarci“ bez ikakve subordinacije. I bez znanja države i vojske.

Međutim, evo sada nešto što nije ekstremno, već je meko, blago i zabavno, pitko. Može se „uživati“, da upotrebim termin koji je na veliko u modi kada su u pitanju „kulturna dešavanja“, koja treba „pogledati“ (umesto gledati) i „poslušati“ (umesto čuti). “Da pogledamo kako se ta priča završava.“

Da nije bilo fotografa Srđana Veljovića, ne bih znala, (što je ogroman propust), za svetkovine, za „najveći festival“ koji se uz pomoć opštine Despotovac i Ministarstva trgovine i turizma, te podršku ostalih sponzora, banaka i preduzeća, održava u čast Stefana Lazarevića i podno Smederevske tvrđave pred hiljadama ljudi koji uživaju u srednjovekovnim turnirima i natječajima vitezova iz „država u regionu“, kao i viteških pridošlica, takmičara iz mnogih evropskih i neevropskih zemalja, svi će oni, muškarci, učestvovati u borbama, turnirima, dok će žene kuvati i plesti. I pojati.

„Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju 1389. godine, kao maloletan je došao na vlast i uz pomoć majke Milice Hrebeljanović je vladao do svog punoletstva 1393. godine. Kao osmanski vazal, mladi Stefan je predvodio srpske pomoćne odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore. Posle bitke kod Angore je od Vizantinaca u Carigradu dobio zvanje despota (1402), a krajem 1403. ili početkom 1404. godine stupio je u vazalne odnose i sa ugarskim kraljem Žigmundom, od koga je dobio Mačvu, Beograd, Golubac i druge posede.“ Tako piše na sajtu organizacije „Just out“, na engleskom i latinicom, a onda sledi „Najveći festival“ ćirilicom. To bude nešto kao reklama za pivo „Lav“, „Svetsko, a naše“. I istovremeno govori kako se sve, i dobro i loše, i nasilno, i mirotvorno započinje u jeziku. Zavisno od pripremanog konteksta o od „edukacije“ biračkog tela, tako da znate šta ćete da popijete.

„Borimo se za poštovanje moralnih vrednosti. Učestvujemo i pomažemo u beskompromisnoj borbi protiv nasilja nad ženama, decom i slabima.

Ovo je naša misija, naš zavet!“

„Manastir (Manasija) tvrđava i dan-danas sa vladikama, igumanijom, monahinjama i svima nama ovde i sad ponosno odoleva dramatičnom porastu nasilja, narkomanije, huliganstva, kiča, šunda. Kao branu postavljamo ovaj festival, inspirisan istorijom i čašću da na ovom svetom mestu izbrišemo granice, boje i različitosti i da svi udahnemo ono što savremen svet u žurbi zaboravlja… LJubav!“

Kada na internet uđete (kako se samo mislilo i misli da će elektronska revolucija značiti demokratizaciju i modernizaciju) i ukucate „Just out“, videćete impresivan spot (kao da ga je radila „Metaklinika“ („Gorski vijenac“), samo u obrnutom smeru, pre svega estetskom i simboličnom, a ne doslovnom i narativnom, što je dobar primer eksproprijacije u ideološke svrhe. Vitezovi i njihove dame, sneg veliki, gaze, likovi muški sa dugim kosama i brkovima, sve sama snaga, i dame što ih gledaju sa balustrada i ognjišta, oklopi, mačevi, srednjovekovni kostimi (sic!), bitke „hajlendera“, nema pušaka, ali zato ima mačeva i bodeža, kopalja i lukova i strela. Pročitala sam izjavu jednog od oficira vojske Srbije kako već deset godina nisu imali propisnu vojnu obuku. Zato im se nudi ovaj predložak za budući vojni trening. Impresivan sajt slede informacije o programu, kampovanju, dodatnim zabavama, od kojih jedna, na nekoj vodi, od 24. do 26. avgusta, deluje kao ranohrišćanski prizor, zamišljen, „rekonstruisan“ i tako doslovno igran.

Međutim ovaj „Najveći festival“ nije i jedini. LJubitelji srednjeg veka i istorije moći će, mogli su u maju da uživaju u „Maglič festivalu“ podno Maglič tvrđave, dvadesetak kilometara od Kraljeva, spomenika od izuzetnog kulturnog značaja. Bile su to borbe sa originalnim srednjovekovnim oružjem, odećom, i nakitom, i sa jednim „renesansnim“ „tačom“, ispred i iza „stejdža“.

„Povratak u doba Nemanjića.“ Drugog puta nema, kada je izbrisana sva dvadesetovekovna prošlost, uključujući i ratove devedesetih u diskontinuitetu sa pobedom u Drugom svetskom ratu. Ako kanal „History“ emituje kako su se u Drugom svetskom ratu ustaše, četnici i partizani nešto uzajamno tukli, onda „boga nema, iako bi ga trebalo izmisliti“. Definiciju ovog istorijskog procesa, povratka u srednji vek dobiće i Beograd sa spomenikom „dobu Nemanjića“ ispred raseljene Železničke stanice.

A hotel „Bristol“ u kome je u devet kvadrata umro „general žive vojske“ Bogdan Trifunović i u kome je žena generala Hočevara, koji je odbio da izda domovinu, i „izbrisan“ u Sloveniji, izgnan bez igde ikoga i igde ičega, a nije jedini, u rastrojstvu, iz puške ubila vlastitog sina, taj hotel biće raseljen od istorije jednog neprevaziđenog rata i njegovih žrtava, biće predat „Beogradu na vodi“. Bez imena i prezimena svi njegovi stanari, došli da umru sa svojim principima. Ma, bravo. Sve je tačno da tačnije ne može biti. To smo mi danas. Bez poštovanja za stvarni život i za svoje mrtve. I za simbolična mesta, umesto kojih eto festivala „uživanja“ u srednjovekovnom viteštvu. Mora doći do kiča, tamo gde se odsustvuje iz stvarnosti. I ono što dovodi do upozoravajućeg pitanja jeste koliko doslovne rekonstrukcije i kič otvaraju puteve nasilja, bez obzira na zakletvu koja nastoji da meki oblik nacionalizma (koji nije šovinizam) i patriotizam iskazan u borbama u pratnji ruske muzike učine mobilizatorskim za značajno veliku publiku.

Pored toga što nema pozorišta koje bi moglo utrošiti toliko novca na izradu sve gvožđurije i svih kostima, oruđa i oružja, nije to bilo dostupno ni Luki Ronkoniju („Orlando Furiozo“) ili Žerom Savariju („Veliki magični cirkus“), a sve na Bitefu koji počinje za koji dan i u znaku odlaska Linzi Kempa, čije su slobodarske fantazije krasile Beograd, smelost potrage za novim načinima života savremene tadašnje civilizacije, a sa distancom prema „kulturi spektakla“, pored upotrebe svih sredstava za rekonstrukciju srednjovekovlja, ipak su spomenici i tvrđave oko kojih se plete ovo kolo rekonstrukcije u žalosnom stanju raspadanja.

Možda će ovaj „rezultat“ igranja oko ruševina krajnji domet „kreativnih industrija“, biti još razvijeniji i uspešniji u „mobilitiju“, „netvorkovanju“, „platformama“ i „edukacijama“ ukoliko za koji dan u Evropskom parlamentu bude pobedila desnica sve nacionalnije i protekcionaškije „raspoloženih“ država, u ratu sa izbeglicama, ili „Turcima“, ili „Saracenima“ baš kao u vremenima formiranja Evrope kao „bele i hrišćanske“, beše to kada je Kolumbo otkrio Ameriku.

Kako bi bilo da Ministarstvo turizma, trgovine i svega toga, zajedno sa učesnicima festivala, popravi tvrđave, obnovi spomenike oko kojih se kostimirano kolo vije, da obnova tradicije i kulturnog nasleđa bude stvarna, temeljna i sa poštovanjem. Bilo bi viteški da stručnjaci, izvođači viteških igara i publika zasuču rukave, to bi bilo dostojno zidara Nemanjića. Da nije bilo njihovog graditeljskog kapaciteta ne bi imali oko čega igrati.

I ruševine osvetljavati. Osvetljenje je zamena za „enlajtment“, ilustracija za original, sentiment za romantizam, osvetljavanje svega i svačega za nemanje i nedostatak. Prava je pošast preokupacija osvetljavanjem, svetiljkama, i ukrasima, to najbolje govori o mraku, ne o „srednjovekovnom mraku“, već o današnjem. I to je, takođe, stalno i zakonomerno.

„Sluškinjina priča“, tako je kod nas prevedena knjiga Margaret Atvud, ima mnogo elemenata „1984“ DŽordža Orvela, ali je njena „distopija“ (koliko čitam nije ljubitelj takvog označavanja), da tako kažem nadtehnološka u načinu kontrole i porobljavanja ljudi, u službi teonomije, na religiji zasnovane muške države, u kojoj žene služe za oplod i porod budućih sluga, vojnika, stražara i čuvara strogo hijerarhizovane države, buduće?

Problem svih velikih distopija („Mi“ Zamjatina, „1984“ Orvela i „Vrli novi svet“ Hakslija) jeste što su one predstavljale diktaturu razuma, sterilni svet racionalnosti. I svi su pogrešili (iako jesu mnoge elemente predvideli) na širem planu. Margaret Atvud je, pak, napisala distopiju gde je pobedilo divljaštvo i varvarstvo po srednjovekovnim principima. Konzervativni filozofi već nekoliko decenija tvrde da – nakon postmoderne stiže kraj istorije po Fukou. Nakon toga desiće se konzervativna revolucija i povratak u premodernu. Toliko o vitezovima.

Preuzeto sa: Danas Online

Još članaka

  • Otvoreno društvo
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Otvoreno društvo

    „Ima li šanse otvoreno društvo u Makedoniji?“ tema je i naslov skupa kojeg je na dvadesetpetogodišnjicu rada priredila Fondacija za otvoreno društvo u Makedoniji,…

    28.05.2018.
  • Izjava Kosovo 2.0: Škeljzenu Malićiju onemogućen ulazak u Srbiju

    Izjava Kosovo 2.0: Škeljzenu Malićiju onemogućen ulazak u Srbiju

    Putovao je da učestvuje u diskusiji o kulturnoj saradnji Danas je filozofu i istoričaru umetnosti Škeljzenu Malićiju onemogućen ulazak u Srbiju na graničnom prelazu…

    19.06.2018.
  • FORA: Nemiri i krize – nova „normalnost“
    Autor: Lola Joksimović, voditeljka projekta

    FORA: Nemiri i krize – nova „normalnost“

    FORA (reč Lola Joksimović, Voditeljka projekta) Nemiri i krize – nova „normalnost“. Nesgurnost, neizvesnost i nasilje u svim vidovima. Protok novca umesto protoka ideja.…

    14.05.2018.
Loading...