stav

O čemu je sanjao Aco Todorović?

Autor: Vlasta Jalušič
26.02.2014.

Primo Levi je do kraja svog života, koji je okončao samoubistvom, sanjao o svom iskustvu iz Aušvica. U noćnoj mori o logoru, mestu bez spoljašnjosti, koja se ponavljala iz noći u noć, njegov prethodni život, njegova porodica, sve što je postojalo izvan bodljikavih žica, predstavljali su tek kratak predah, prevaru čula, samo san, iz kojeg se svakog puta ponovno budio sa naredbom „ustani“, u sveprisutnu i jedinu realnost konc-logora. Uprkos toj strašnoj poziciji žrtve, koju su u nacističnom logoru eksterminacije potpuno dehumanizirali, Primo Levi se suprotstavljao samoubistvu, koje je, recimo, Jean Améry video kao jedini pristojan spas iz takve situacije. Iz ništavila, Primo Levi se dokopao egzistencije i dostojanstva uz pomoć dugogodišnjeg svedočenja o instituciji logora uništenja; pokušao da ga razume i da nama, koji srećom to nismo doživeli, ukaže na kao oštricu noža tanak prostor u kome pojedinac može sačuvati dostojanstvo u takvim okolnostima. Ipak, u knjizi „Potonuli i spaseni“, napisao je da su upravo oni najbolji potonuli u logoru i da, dakle, nisu ostali živi.

Posle skoro mesec dana, slovenačka javnost je saznala da je nestao Aleksandar Aco Todorović, a odmah zatim da je, očigledno, umro svojom odlukom, ili kako se to na nemačkom kaže, da je izabrao „Freitod“ (slobodnu smrt). Mi koji smo ga poznavali, nadali smo se da će biti pronađen živ, a istovremeno smo strahovali da je doneo svoju zadnju odluku.

Aco je bio jedan od 25.671 izbrisanih stanovnika Slovenije, ljudi koji su arbitrarno izbrisani iz registra stanovnika sa stalnim boravištem 1992. godine. Reći da je bio „jedan od“ je više nego premalo, iako je to postala njegova glavna odrednica poslednjih dvadeset i dve godine. Najpre je zaista bio „samo“ jedan od izbrisanih ljudi, kojima je grupa znanih počinilaca-vlastodržaca nekažnjeno oduzela ono osnovno što je neophodno ljudskim bićima da bi mogla da žive: status osobe, pojedinca koji poseduje pravo da uopšte ima prava. Izbrisani su izgubili osnove svoje egzistencije, vlasništvo, posao i primanja, stanove, zdravstveno i socijalno osiguranje, mogućnost školovanja, istovremeno gubeći i porodice, prijatelje, fizičko i mentalno zdravlje, i ono što je najgore, ujedno su im oduzimali dostojanstvo. Oni koji su najzaslužniji za brisanje uporno su odbijali sopstvenu odgovornost: za sve što se dogodilo su krivili same izbrisane, predstavljajući ih kao zločince, otpadnike, lenjivce, lažljivce, prevarante… Uprkos merama odštete i posrednom priznanju brisanja, nisu pomogle presude ni ustavnog ni evropskog suda za ljudska prava, kao ni surove činjenice o zločinu brisanja koje smo mi, istraživači i aktivisti, iskopali ispod naslaga sistematskih laži širenih od strane odgovornih. Izbrisanima se odgovorni nisu izvinili, niko nije priznao zločin, a sveopšte poricanje događaja i prenošenje odgovornosti samo su se nastavili.

Aco je bio jedan od hrabrih, a ujedno jedan od najboljih. S tim ne mislim samo na hrabre među izbrisanima, nego u Sloveniji uopšte. Izašao je iz anonimnosti i, uprkos činjenici da je bio bez dokumenata, istakao se u javnosti, počeo da govori o brisanju, da organizuje druge izbrisane, da se bori. Prvi put sam sa njim razgovarala telefonom povodom osnivanja Društva izbrisanih, u vreme kada većina nije želela ni da veruje ni da čuje o tome da se brisanje dogodilo. Na početku je bio nesiguran, ali tvrdoglav, odlučan i nepopustljiv. Oko sebe je okupio šačicu ljudi koji su bili spremni da javno istupe i tako je prividno nepostojeće uveo direktno u stvarnost. Čovek, koji se sopstvenim snagama iskopao iz ponora nepostojanja, vratio je dostojanstvo sebi i drugima, postao ličnost i odgovorno političko biće.

U poslednja dva meseca smo se videli dva puta. Sreli smo se na predstavi o izbrisanima u Kranju,[1] gde sam došla sa komšinicom, koja je i sama bila izbrisana. Činio mi se stabilan i nekako zadovoljan: deo ljudi je shvatio šta se zapravo dogodilo, rasprava o odštetama se nastavlja, dogodile su se stvari koje ne bismo ranije mogli ni da zamislimo, da nije bilo njegovog aktivizma. Zadnji put sam ga videla kada je sa Mirjanom Učakar[2] došao na film i diskusiju o Hani Arent u Ptuju. Tada smo razgovarali o ajhmanovskom mentalitetu i slovenačkim birokratama koji su sproveli brisanje. Aco je bio humanistički obrazovan. Dobro je razumeo širu povezanost brisanja i zločina protiv čovečnosti. Bio je svestan značaja svedočenja o brisanju, neophodnosti da se učinjeno prepozna kao zločin, kao i činjenice da su poricanje brisanja i nekažnjavanje počinilaca otvorili vrata i nekažnjavanju drugih tranzicionih krivičnih dela i zločina.

Neću se upuštati ni u kakve spekulacije o neposrednim razlozima za njegovu smrt jer je nemoguće proniknuti u ljudsku dušu. Međutim, ne mogu zanemariti činjenicu da je zbog brisanja, zbog svedočenja o toj nepravdi, zbog bitke da se brisanje prizna i žrtve obeštete, on lično platio visoku cenu. Nikada nećemo saznati šta je sanjao Aco Todorović, kakve snove o ispravljanju nepravde, kakve noćne more o brisanju. Sa sigurnošću možemo tvrditi da je u pitanju još jedna smrtna žrtva brisanja. Ipak to nije anonimna smrt. To je urličuća izjava za javnost koja Sloveniji poručuje da guranje glave u pesak pred zločinima i kršenjima prava manjine (ili čak podrška tome) samo otvaraju vrata patnji, ne samo te manjine već i kršenju prava većine. Nažalost, to nije predmet opšte spoznaje. Povodom obaveštenja o Todorovićevom nestanku, neki anonimni čitaoci nisu mogli da se suzdrže od svojih rasističkih i šovinističkih komentara. Neka ih je stid!

Klanjam se hrabrosti koju je pokazao Aco Todorović. Slava mu!

Vlasta Jalušič, Mirovni inštitut, Ljubljana

Prevela Jovana Mihajlović Trbovc

Post scriptum: 26. februara 2014 se obeležava dvadeset i druga godišnjica brisanja.

Originalno objavljeno 17. februara 2014 u dnevnom časopisu Večer

Peščanik.net, 20.02.2014.

Još članaka

  • Oblikovanje, Matjaž Vipotnik
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Oblikovanje, Matjaž Vipotnik

    Pre neki dan javila se Dunja Blažević, istoričarka umetnosti i direktorica Studentskog kulturnog centra osamdesetih u vreme inauguracije prodorne likovne scene Jugoslavije, a potom…

    05.06.2017.
  • Crveno i belo, telo
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Crveno i belo, telo

    Bili su to crteži načinjeni plavim mastilom, modrim mastilom, gustim, kao rimsko nebo u sumrak, velike fleke koje su u stvari bića, živi svet…

    01.10.2017.
  • Gondola
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Gondola

    Subota, dvadeset i deveti april, Ibarskom do Čačka, pa za Užice, pada kiša, ali da je ne znam šta padalo sa neba, i da…

    10.05.2017.
Loading...