Podvodne i podvođene prošlosti, i govor budućnosti – Oberhauzen 2019

U momentu kada pišem tekst, u Puli je proglašen Dan žalosti zbog zatvaranja brodogradilišta Uljanik.  Istovremeno, na Vencijanskom bijenalu u hrvatskom paviljonu traje izložba Igora Grubića „Tragovi nestajanja“, koja se bavi dokumentovanjem poprišta tranzicije, napuštenih fabrika i nekadašnjih mesta razvitka, a zapravo brisanjem budućnosti i obavezom umetnosti da na tim mestima traume budućnost ponovo raspaljuje, baš kao u filmu „Kako se kalio čelik“ koji je deo ove izložbe (o tom filmu smo pisali u specijalu Betona „Uzemljenje“ u oktobru 2018. godine). Jedan od filmova u takmičarskom programu Međunarodnog festivala kratkog filma u Oberhauzenu bio je rad Renate Poljak „Još jedan odlazak“, koji funkcioniše i kao zaokruženi dokument transformacije, preciznije „tranzicije“. Brod „Vis“, ponos jugoslovenske mornarice, jedan od nosilaca „istorijskih događaja“, kad već nije sam potonuo, potopljen je namerno 2016. godine kod Premanture na Brionima da bi postao podvodna turistička atrakcija. Čin potapanja, snimljen iz vazduha, deluje sudbinski, iznenadnim bučnim eksplozijama i tonućem, ali njegov podvodni život, prikazujući ga u svom porazu potopljene istorije, a podvođenog u funkciji turizma, daleko je brutalnija slika. Pored bukvalnih analogija sa Titanikom, koje su verovatno učestvovale u samoj zamisli ove transformacije, podvodni poredak tišinom i florom izmešta brod van vremena, u niz potopljenih i neidentifikovanih objekata propalih civilizacija, i time brod pretvoren u turističku atrakciju postaje idealni rezultat opsežnog procesa istorijskog revizionizma. U šta će biti „transformisan“ Uljanik, u šta će biti transformisano svih 1118 radnika, kad se već sami nisu potopili?

Kako to obično biva na festivalu u Oberhausenu, ospoljavaju se veze i odnosi među idejama, filmovima, umetničkim eksperimentima, koje tada nisu bile uočljive niti zamislive. U retrospektivi umetnice Kiri Dalena sa Filipina, uvid u njene radove od 2004. godine do danas osvetlio niz filmova: od rada u kojima se bavila refleksijom pobune, prikazivanjem crvenih zastava kao signala u borbi kojima mašu saborci jedni drugima, nastalih od belih zastava na pirinčanim poljima; preko filma u kojem pratimo kako jedno vreme živi sa malom decom koja su čudesno preživela tajfun plutajući na drvetu i bdi nad njihovim nemirnim snovima posle traumatičnog događaja; preko ispraćaja mrtvih i političkog konteksta smrti; do naknadnog brisanja slogana sa transparenata u snimcima demonstracija i protesta na Filipinima. Ovaj uvid omogućava da razumemo kombinaciju mnogih motiva, simbola i narativa iz prošlosti u  filmu „From the Dark Depths“ (2017), u kojem i pomenute crvene zastave lelujaju, ali sada u morskoj dubini.

Posle podvodnih zastava, videli smo još jednu podvođenu istoriju, u osvrtu na rad „Acropolis“ (2007) Eve Stefani iz Grčke, u kojoj je Akropolis dobio ženski glas, i personifikovan je  telom žene. Glas, posebno u odnosu na kino, bio je u fokusu dugoročnog ciklusa kustosa Mike Taanile iz Finske pod naslovom „Conditional Cinema“, u okviru kojeg je izveden i performans „Karaoke govor“, čime je posetiocima data priliku da izgovaraju tekstove, svađe i govore filmskih reditelja i rediteljki. Jedan govor budućnosti čuli smo u drugom programu, Re:selected, programu ponovo izabranih filmova iz arhiva festivala, i to od Želimira Žilnika. Manifest iz 1970ih godina, kojeg je pročitao bez naočara, dosledan u ponovnom izvođenju ovog gesta, osvojio je maldu publiku u Oberhauzenu i postao najinteresantniji govor zato što je napisan iz budućnosti, odnosno upravo ovog vremena, kritikujući buržoasku kulturu koja angažovanim filmovima smatra one koji privremeno daju vidljivost potlačenima, omogućavajući time ritualnu empatiju na privilegovanim festivalima, i to su  jugoslovenski reditelji kritikovali kao blokiranje političkog u filmu nasuprot pravljenju filma politički. Prikazani fimovi Želimira Žilnika bili su uvod, a možda i „trejler“ za bogatstvo jugoslovenskog filma u arhivu Oberhauzena. Upravo je „Trailer“ bila tema festivala, koju je ove godine pripremio kustoski tim Academy Film Archive iz Los Anđelesa, obrađujući na svoj način mogućnosti kojima trejler raspolaže kao sredstvo najave, maske, odlaganja, pretnje i sažimanja filma. Sve ove programe gledali smo zajedno sa polaznicima seminara kojeg svake godine organizuju Oberhauzen festival, Flaherty Seminar i Lux London, a ove godine smo ga vodile Branka Benčić i ja. I moj su najveći utisak upravo oni, polaznici, njih dvadeset pet iz svih krajeva sveta, koji razvijaju svoju umetničku i kritičku praksu uz i ispred samog Oberhauzena, sa hrabrošću, kritičnošću i imaginacijom kojoj će infrastruktura kulture iz koje dolazimo samo pomoći da je osmisle iznova i razviju dalje. Naravno, ako se mehanizmi kulture rizika i kritike poput Oberhauzena i ubuduće uz solidarnost izbore za svoju praksu i nastave da dokazuju promašenost strategije tržišne održivosti kulture koja se stalno oslanja na nejasne podatke o prometu karata, prodatim pravima i filmovima. „Kultura koja sebe ozbiljno shvata nikada nije ’uspešna’.“ – rekao je Lars Hernik Gass, na otvaranju 65. Međunarodnog festivala kratkog filma u Oberhauzenu.