stav

Okupacija u 26 slika

Autor: Borka Pavičević
27.09.2014.

Dubrovačka nezavisna scena prvi put u Beogradu.

„Grad je mrtav. Živeo Grad!“ izložba je otvorena u četvrtak, 25. septembra, u galeriji Poodrum Kulturnog centra Beograda. Nisam mogla biti svedokom zbog odlaska na prve „Dane Mirka Kovača“, koji se održavaju u Rovinju od 25. do 28. septembra, gde će biti prikazan i jugoslovenski film „Okupacija u 26 slika“ scenariste Mirka Kovača u režiji Lordana Zafranovića.

U jednom intervjuu povodom filma, na pitanje zašto ga je snimio baš u Dubrovniku, Lordan Zafranović je odgovorio da je to učinio zato, parafraziram, što se na lepoti Dubrovnika užas nasilja najpregnantnije očituje. Kao u Splitu ’91, sastanak Tuđman – Milošević… Sa pjacete ispred kuće, kroz otvorena vrata u osi sa prozorom, na suprotnoj strani vidi se more.

U jednoj fazi svoje istorije, na predlog Aljoše Mimice, profesora koga više nema, Beogradski krug je imao unutrašnje ustrojstvo po modelu Dubrovačke republike, Veliko i Malo veće.

Vane Ivanović, olimpijac, ratnik, brodovlasnik, ronilac, memoarista, Jugosloven, govorio mi je kako je tokom jedne od poseta Dubrovniku u vreme rata, poslednjeg, razgovarao sa oficirima Ujedinjenih nacija koji su u tom času bili „nadležni“ u Dubrovniku, kako je u Dubrovniku u petnaestom veku (27. januar 1416) ropstvo zabranjeno, prvi put u svetu.

Dubrovnik je najveća, najznačajnija i najdugovečnija tvorevina jugoslovenskih naroda.

Bogdan Bogdanović, profesor, arhitekta, teoretičar, graditelj, umeo je da kaže kako je bombardovanje Dubrovnika ono preko čega nije smela da pređe arhitektonska struka, i kako je, ukoliko se preko toga pređe, sve moguće.

„Nije mi jasna ta vojna doktrina koja nalaže da jedan od prvih ciljeva, možda i kao prvi – bude rušenje gradova. Civilizovani svet će, ranije ili kasnije, s ravnodušnošću slegnuti ramenima na naša međusobna klanja. Šta bi drugo? Ali rušenje gradova neće nam nikad zaboraviti. Bićemo – i to baš mi, srpska strana, bićemo upamćeni kao rušitelji gradova, novi Huni. Užas zapadnog čoveka je razumljiv. On već više stotina godina čak i etimološki ne razdvaja pojmove ‘grad’ i ‘civilizacija’. Besmisleno rušenje gradova on ne može, ne ume drukčije shvatiti do kao manifestno, siledžijsko suprotstavljanje najvišim vrednostima civilizacije.“(„Grad kenotaf“).

„Ako ima išta dobro u Miloševićevoj politici, onda je barem to što je srozao mnoge crnogorske i srpske mitove i doveo oba svoja naroda dotle da se srame vlastite povjesti“, piše Mirko Kovač u „Feral Tribjunu“(1996).

Međutim, nije moguće govoriti o rušenju Dubrovnika i o odnosu prema tom zastrašujućem činu bez pisma Mirjane Miočinović Dekanatu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, 7. oktobra 1991.

„Suočena sa užasnim razaranjem zemlje koju i dalje smatram svojom domovinom, sa divljačkim rušenjem najvećih spomenika kulture u čijim su okvirima nastale i one duhovne vrednosti o kojima predajem na ovoj školi, sa neizmernim ljudskim stradanjem, a svesna činjenice da u tome i kao žrtva i kao rušitelj ima krupnog udela i narod kome i sama pripadam, vođena dubokim osećanjem ogorčenosti i stida, ja Vas obaveštavam da u ovim okolnostima ne mogu i ne želim da držim nastavu na fakultetu koji nije našao načina da se svemu tome usprotivi. Sa današnjim danom, dakle, ja prestajem da držim nastavu iz predmeta Istorija jugoslovenskog pozorišta i drame u narednih mesec dana. Molim da mi se obustave sva novčana primanja za mesec oktobar, a ukoliko za to vreme u ovoj zemlji ne bude uspostavljen mir, ja ću napustiti ovu školu.“

Mirjana Miočinović, profesorka, i tada je držala čas.

Bogdan Bogdanović prilikom jednog odlaska u Grocku, u vreme rada postdiplomskih studija arhitekture u Popoviću (razoreno, oduzeto, suspendovano) umeo je i da skrene pažnju: „pogledajte Grocku i Kaluđericu, to je budućnost Beograda ukoliko se ne promeni odnos prema gradu“.

Dok slušam izlaganja o projektu „Kulturna Evropa“, i govor o „kulturnom turizmu“, i „kulturnim rutama“ od čijih će se prihoda učestvovati u „kulturnim produktima“, ili „implementaciji platformi za mobilnost“, sve vreme su mi pred očima kruzeri koji ulaze u Dubrovnik i Boku kotorsku. Na zidu, za turiste projektuju u svrhu „boljeg razumevanja teme“ ili njenog „popularisanja“, velika drvena maslinastozelena mediteranska vrata sa klavom. Umesto vrata – slajd. Šta se sve može izdržati.

„U poslednjih 25 godina Dubrovnik je prošao kroz ratna razaranja, postratnu izolaciju, procese privatizacije i denacionalizacije, stečajne postupke u rasprodaju nekad uspešnih tvrtki, gašenja svakog oblika proizvodnje, svođenje gospodarstva na monokulturu turizma, iskorišćavanje kulturnog nasleđa, i prostornih resursa, te agresiju špekulantskih nekretninskih „investicija“, usmerenu na sve javne prostore grada. Nesrazmjer medijske slike Dubrovnika i stvarne socijalne, ekonomske, političke i kulturne situacije u Gradu sve je veći.“(Autori izložbe „Grad je mrtav. Živeo grad!“ Žarka Radoja i Slaven Tolj)

Ponekad ne znam da li je strašnije to što je rušeno, rušilački čin, urbicid, ili je ono što se zida urbicid drugim sredstvima.(„Beograd na vodi“)

„Dubrovnik je paradigma svega što se događa u širem prostoru. To je priča o vremenu od devedesetih do danas kroz pogled suvremenih umjetnika koji djeluju, ili su na neki način vezani za Dubrovnik. To će biti zanimljiva izložba, ne u smislu prezentacije šta smo radili, nego čitanja uopće ovog prostora i vremena, govori kustos izložbe, dugogodišnji voditelj dubrovačke Art radionice Lazareti, aktuelni direktor Muzeja moderne i suvremene umjetnosti u Rijeci, Slaven Tolj.

Prvi panel izložbe zakazan je 26. septembra u zgradi Muzeja grada Beograda, u okviru Oktobarskog salona; sa Đurom Caporom iz inicijative „Srđ je naš“, Slavenom Toljom, beogradskim arhitektom Bojanom Kovačevićem i članom kolektiva „Ministarstvo prostora“ Markom Aksentijevićem, otvara temu politike upravljanja javnim prostorima koju je vlast Srbije aktuelizirala megalomanskim projektom „Beograd na vodi“.

Šta je važnije od upravljanja javnim prostorom? Javni prostor je „res publica“.

Vratimo se na početak, na 1991. U nedelju, 27. septembra, kada izlazi ovaj tekst, u galeriji Arget KCB-a druga je panel-diskusija posvećena „nasleđu pesnika Milana Milišića, jedne od prvih civilnih žrtava napada JNA na Dubrovnik, i bavi se odnosom politike i društva, kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji“.

Naslov izložbe „Grad je mrtav. Živeo Grad!“. Kako i dolikuje nezavisnoj sceni.

Još članaka

  • O otvaranju ciklusa Nevermind 40
    Autor: Aleksandra Sekulić, CZKD

    O otvaranju ciklusa Nevermind 40

    Ciklus Nevermind 40: Punk u muzičkom bioskopu Jovana Bačkulje počeli smo opštim osvrtom na istoriju onoga što prepoznajemo kao punk, ali i na savremeni…

    09.11.2017.
  • Case Study Pertej i Put u Prištinu, 18 – 22. oktobar 2017.

    Case Study Pertej i Put u Prištinu, 18 – 22. oktobar 2017.

    Ove godine je XX godišnjica izložbe Pertej, organizovane u Centru za kulturnu dekontaminaciju 1997. godine. To je bila prva, a do sad i jedina,…

    13.11.2017.
  • Bura u Rovinju
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Bura u Rovinju

    O ovogodišnjim „Danima Mirka Kovača“ u Rovinju („Gionate di Mirko Kovač“) iscrpno je „raportirala“ Marija Krtinić u ovim novinama u sredu, 11. oktobra, koja…

    15.10.2017.
Loading...