stav

OPSADA

Autor: Borka Pavićević
05.04.2024.

Imao je dvadeset i tri godine kada je došao u Sarajevo na samom početku opsade i odlučio da ga ne napusti dok opsadi ne bude kraj.

Ne znam da li je mislio da će kraj opsadi biti brzo, da je nemoguće da će opsada trajati, „naočigled čitavog sveta“, kao što su to mislile i Sarajlije, pa i svi kojih se opsada duboko ticala, kojima je opsada bila i opsada njih samih (što je u egzistencijalnom i fizičkom smislu nemoguće osetiti kao što su to doživeli Sarajlije), ali je sebi obećao da će ostati u Sarajevu, to jest da će u Sarajevu biti dok se „to“, „ono“, opsada ne završi, pa makar to bilo i dvadeset godina.

Jedna od junakinja filma kaže kako je krenula iz Sarajeva, na samom početku opsade, ušla je nekako u autobus, da ode, a onda je nad Sarajevom rekla vozaču: „stani“, „to je moj grad“, „potrebna sam mom gradu“, i vratila se, pod opsadu, doktorka Vesna Čongić.

Makar to bilo i dvadeset godina, „ostaću u Sarajevu“, pod opsadom. Reč je o Remiju Urdenu (Remy Ourdan), novinaru i ratnom reporteru, danas jednom od velikih novinara na Bliskom istoku, novinaru Monda, nekada i sada.

Njegov film Opsada prikazan je 9. maja, na taj dan, u okviru Beldoksa u Kulturnom centru Beograda.

Film je rađen četiri godine nakon opsade Sarajeva.

I prikazan je na Filmskom festivalu u Sarajevu 26. avgusta prošle godine, istoga dana kada među živima više nije bilo Vojke Đikić, urednice Sarajevskih svezaka, koja mu je sve vreme opsade govorila „Sve, sve, ali i dalje nema vode. Voda!“

Tri ličnosti iz dokumentarnog dela Urdenovog filma nema više među živima – Srđana Dizdarevića, Alije Hodžića i Vojke Đikić.

Alija Hodžić je organizovao sahrane, starao se o mrtvima, i bio je dan u kome je otišao da prepozna i sahrani sina.

Mapa Suade Kapić „Opsada Sarajeva“ štampana je odmah posle Dejtona, a docnije deo „paketa“, knjige, dokumenata. Jedna mapa „Opsada Sarajeva“ nalazi se u „garaži“ u CZKD-u, a druga, „Pad Jugoslavije“, na spratu. Sve detalje i više od toga, o Otesu, delu Sarajeva, opštini, iz koga se moglo ući i izaći (na početku rata), i o kome je u filmu Opsada reč, vidi u „Dvadeset i pet godina laži“, tekstu Radeta Radovanovića, Danas od 2. maja, na godišnjicu pogibije mladih vojnika.

Lula Mikijelj mi pomaže da nekog ne zaboravim od osoba koje svedoče: Ademir Kenović, Dino Mustafić, Nermin Tulić, Aleksandar Seksan, Admir Glamočak, Haris Pašović, Dragan Vikić, Jovo Divjak, Bojan Hadžihalilović, Jakob Finci, Suada, Vojka, Srđan…

Autor filma Remi Urden nije u kadrovima svedočenja navodio imena i prezimena svedoka. Autor kaže da namerno nije hteo da ispisuje imena i prezimena, ili bilo koju drugu odrednicu o svedocima, hoteći da oni budu samo u jednoj odrednici – građani Sarajeva u opsednutom gradu.

Opsada Sarajeva, uprkos svim nadama i očekivanjima, trajala je 1.425 dana, zamalo četiri godine i tri zime, treća je bila najteža.

Vreme opsade, kao tema i kao istorijsko, civilizacijsko, ljudsko pitanje, urodila je plodom filmskog dokumenta. Mnogi dokumenti pokazani su prvi put tek u ovom filmu. Zato što su tek u ovom filmu ti dokumenti prvi put pokazani gledaocu, deluje kao da opsada sada traje, iako su fotografije „svedoči“ onoga što je bilo. Istovremeno, faktura kadrova u koloru biva slikom, prizorom. Urdenovi komentari u filmu jesu Urdenovi komentari iz vremena opsade, komentari iz Urdenovih izveštaja pod opsadom. U filmu nema ovovremenih naracija autora. Film bez teksta markira činjenicu da se i ratovi i fašizmi vraćaju. Sada je Urden na Bliskom istoku.

Druga posebnost Urdenovog filma Opsada jeste odsustvo svake patetike, i svake viktimizacije. Svedoci govore i o dostojanstvu. Film je asketičan, snimci užasa, iako su snimci užasa, deluju – kao što Dorfles uočava – kao osušena ruža na grobu, kao artefakt.

Ono što je kao novinarska reportaža ili vest trajalo nekoliko desetina sekundi, ili samo minut, minut i po, kada je svet obaveštavan o opsadi, isti ti kadrovi u Urdenovom filmu traju duže, onoliko koliko je kamera „curila“ i onoliko dugo koliko je reporter izveštavao. Urden je radio na osnovu svih dokumenata i svih zapisa u svim oblicima koji su se mogli naći u Sarajevu. To je ono što osvešćuje o dužini opsade i upisanosti opsade u ljudsko iskustvo i u istoriju. Četiri godine, tri zime, ljudi, svedoci slabe, stare, menjaju se, opsada traje.

U Opsadi ima jedna linija filma koja se bavi kriminalcima u Sarajevu, i to su trenuci koji izazivaju asocijacije na film Džošue Openhajmera Čin ubijanja, gde kriminalac, koji je kao operater prikazivao filmove o kriminalcima u bioskopima, posle smene Sukarna 1965. u Indoneziji ubija sve što stigne, a onda u filmu igra glavnog junaka, rienektment (reenactment) sopstvenog činodejstvovanja.

Ko je već povezan i ko će se odmah organizovati i snaći u opsadi Sarajeva do kriminalci. Civili ni ne znaju šta ih je snašlo. O organizovanosti i povezanosti među civilima nema ni pomena. Caco, Ćelo i Juka – organizovani, prvi put se vide u i izvan Sarajeva u ovom filmu – vide se dokumentarni kadrovi njihovih početaka i upotrebe rata kao polja „poslovnog“ delovanja.

Šta znači „suočiti se s prošlošću“? Zašto je to važno? Ima dvadeset i pet godina koliko traju napori da se suočavanje učini. Dok se suočavanje ne učini, prošlost je sadašnjost. To je valjda očigledno posle devedeset i prve.

Suočiti se znači suočiti se sa sobom i s drugim i s međusobnim odnosom. To se od država i od „državnika“ ovdašnjih teško može očekivati, ako se uopšte može očekivati, zato jeste markantan Vili Brant.

Urdenov film je poseban jer je autentičan, jer je iskustven. Nije utilitaran, ne raspravlja se, ne parniči, ne pregovara – svedoči. Svedoči, autor jednostavno svedoči gde je bio, kada je bio, šta je izveštavao i šta je nakon dvadeset godina još čuo od ljudi koji su bili u isto vreme na istom mestu, u opsednutom Sarajevu, zamalo četiri godine, tri zime, hiljadu četiri stotine i pedeset dana.

Istovremeno, on to čini sa stavom koji proizlazi iz opredeljenja da bi u opsednutom Sarajevu ostao do kraja, makar to bilo i dvadeset godina, te tako definiše šta znači biti profesionalni novinar. Film Opsada autora Remija Urdena prikazan je 9. maja na Dan pobede i na Dan Evrope.

Danas, 14–15. maj 2017.

Preuzeto iz knjige „Glava u torbi II“, CZKD, 2024.

Fotografije: Vesna Pavlović, izložba „Živjeti u Sarajevu“ CZKD,1995,

Još članaka

  • ZAUSTAVITI NASILJE POLICIJE NAD AKTIVISTIMA U MAJDANPEKU

    ZAUSTAVITI NASILJE POLICIJE NAD AKTIVISTIMA U MAJDANPEKU

    Beograd, 30.09.2022. Platforma Tri slobode ZAUSTAVITI NASILJE POLICIJE NAD AKTIVISTIMA U MAJDANPEKU Organizacije civilnog društva okupljene oko Platforme “Tri slobode” zahtevaju hitnu reakciju institucija…

    03.10.2022.
  • Support for the struggle against war and repression!

    Support for the struggle against war and repression!

    Support for the struggle against war and repression! For the collective Chto Delat, from the performance collective New People: Aleksandra Sekulić, Ana Isaković, Ana…

    23.03.2022.
  • In Memoriam: Bojan Tončić (1967-2024)

    In Memoriam: Bojan Tončić (1967-2024)

    Komemorativni skup u čast preminulog novinara, kolege i prijatelja Bojana Tončića  održan je u utorak 7. maja, u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Na skupu…

    07.05.2024.
Loading...