stav

Osvajanje slobode

Autor: Peščanik
26.09.2018.

Obrazloženje predsednice žirija i prošlogodišnje dobitnice nagrade Tamare Skrozza, kratka obraćanja dobitnica i fotogalerije.

Tamara Skrozza: I ove godine, kao i toliko prethodnih, žene su branile čast građanske Srbije. One Srbije koja još, i uprkos svemu, tvrdoglavo insistira na poštovanju ljudskih prava, odgovornosti za ratne zločine, na demokratskim tradicijama, na slobodi, pravu na normalan život.

Žene su – pre svih – branile nezavisnost pravosuđa, ono malo autonomije parlamenta, slobodu govora i izražavanja, slobodu medija, umetničkog izraza, aktivističkog delovanja.

U trenutku kada je teško biti slobodno ljudsko biće, a daleko teže slobodno ljudsko biće ženskog pola – kada se za svaki glas “protiv” plaća previsoka cena – čitav niz žena odbio je da ćuti.

Bile su fizički i verbalno napadane, razvlačene po tabloidima, sudski gonjene, na trenutke nadglasavane i nadjačavane pukom silom; i nisu stale, ni posustale. Naprotiv.

Stvoren je jedan pravi, iako formalno nevidljivi front žena koje su svojom hrabrošću i istrajnošću branile ne samo svoju profesiju i svoje usko polje delovanja – već ono i onakvo društvo za koje se svi ovde zalažemo. Taj front, između ostalih, izgradile su:

– Političarke Dragana Rakić i Marinika Tepić – koje su otvarale važne teme, branile svoje principe i čast parlamenta uprkos pretnjama i pritiscima koje bi malo ko uspeo da izdrži.

– Bivša direktorka Kulturnog centra Požega Slađana Varagić Petrović čiji je slučaj najbolja ilustracija jednog apsurdnog društva, do krajnosti opterećenog političkim interesima, korupcijom i nepotizmom, društva koje se do poslednjeg daha odupire novom, modernom ili na bilo koji način drugačijem.

– Nezaobilazne su u tom ženskom frontu i novinarka Tanja Lazarević i Rada Trajković – koje su u vreme ubistva Olivera Ivanovića i u mesecima posle toga jasno i glasno govorile ono što mnogi nisu smeli ni da prošapuću. Svesno stavljajući na kocku čak i sopstveni život, zaslužne su što se o ovom slučaju čulo mnogo više nego što su to planirali oni koji se ovde o svemu pitaju.

Upravo zbog tako velikog broja žena – ovde nabrojanih, ali i onih koje to nisu, baš kao i onih koje su anonimne i koje se za slobodu bore daleko od javnosti, u svojim sredinama i uskom okruženju – logično je da baš ove godine nagradu dobiju dve žene koje su isto tako mogle da je dobiju i pre osamnaest godina, i pre deset, praktično svake godine od tada.

Jer, one su na neki način među rodonačelnicama te “ženske” borbe – simboli snage, istrajnosti i nepokolebljivosti.

Svetlana Lukić na radiju je od 1987, a Svetlana Vuković Mesarović od 1990. Od 1994. postaju simboli radija B92, a od 2007. samostalno uređuju sajt Peščanika.

Ali, to je samo delić zvanične istorije. A Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, Peščanik, dve Svetlane ili – što je već postao i svojevrsni brend – DVE CECE, mnogo su više od toga.

Jer, Cece već decenijama pokazuju šta je borba i kako borba zapravo izgleda – kako se i po koju cenu osvaja sloboda. I ne samo sloboda, već i ono što je trenutno još deficitarnije, a bez čega slobode nema – istrajnost i nepokolebljivost, uporno insistiranje na principima – bez obzira na cenu, na kontroverze, na čaršiju, na onu uvek problematičnu podelu na “naše” i “njihove”.

I ove godine, direktno suočene s pravosuđem podređenim državno-političkoj volji, Cece nisu poklekle. Baš kao što u poslednje tri decenije nisu poklekle pred pretnjama, netrpeljivošću, okretanjem leđa, preprekama koje su morale da savladaju kako bi održale svoju emisiju.

Zbog svega toga, meni je velika čast što im predajem ovu nagradu, a verujem da je isto takva čast i vama što ste ovde, i svima onima koji se uporedo s Cecama i zajedno s njima bore i opstaju.

Što se svih ostalih tiče – Ako vam je dobro, onda ništa.

Svetlana Lukić: Ovo nije prva nagrada koju dobijamo (živimo dovoljno dugo), ali je prva koju dobijamo kao žene, nagradu ustanovljenu u znak sećanja na jednu hrabru ženu, Maju Maršićević Tasić, i od žirija sastavljenog od 17 žena – i to kakvih. Jedna od njih, Dubravka Stojanović, nam je govorila kako su u srpskom građanskom zakoniku koji je važio 101 godinu (do kraja Drugog svetskog rata), žene svoju pravnu kategoriju delile sa dečacima do 7-8 godina, psihički obolelim ljudima, raspikućama i sitnim kriminalcima. Kada su počele pripreme za ratove devedesetih, žene koje su se istakle u otporu prema Miloševiću i njegovoj zločinačkoj politici ponovo su postale psihički obolela lica i kriminalci u službi neprijatelja srpstva. Među njima su i sve žene koje su odlučile da ove godine nas dve iz Peščanika zaslužujemo ovu nagradu i hvala vam na tome.

U jednoj od špica za našu radijsku emisiju je jedan od najpotresnijih snimaka koje smo napravile. To je snimak iz novembra 1991, gde gazimo po srušenom Vukovaru i nailazimo na psa koji neprestano laje – na vojsku Šljivančanina, na Šešeljeve i Vučićeve četnike, na ljude koji izlaze iz podruma i na nas dve. I onda ga Svetlana plačući pita – A šta ti braniš?

27 godina posle toga mi smo kao taj izbezumljeni pas koji laje i brani ruševine i nemamo dobar odgovor na pitanje – šta to branimo?

18 godina posle izbora 24. septembra 2000. izgubili smo tekovinu za koju smo mislili da je zauvek osvojena – pravo da slobodno biramo svoje političke predstavnike. Umesto države dobili smo hordu koju povezuje slepa odanost vođi. U Srbiji je uspostavljen bolesni dvopartijski sistem, pa imamo partiju onih koji su ushićeni Vučićem i partiju onih koji su njime paralisani.

Problem nije samo u tome što je vlast organizovana kao mafije kada brani nekog člana svoje familije, pa se tako sve državne institucije uključuju u odbranu kafane na vrhu Kopaonika, ili u izbore za članove mesne zajednice u nekom selu, ili u satiranje nekog malog nezavisnog medija. Problem je i to što je stvorena konzistentna i organizovana fiktivna realnost, koja će jednoga dana neminovno propasti. Pitanje je šta ćemo onda ugledati, da li će ostati makar nešto na čemu ćemo moći da gradimo. Ma kako to neskromno zvučalo, ali mi to svakoga dana pokušavamo sa Peščanikom – da ostavimo neki trag koji će jednoga dana nekome možda pomoći da Srbiju izvede iz ovog košmarnog lavirinta.

Često nam se prebacuje da je Peščanik depresivan, katastrofičan, destruktivan… Idu nam na živce optimisti iz načela – taj optimizam nije podsticajan ili lekovit, to je bekstvo od stvarnosti. A stvarnost je varvarska, što znači da nema nikakvih normi s kojima se možeš slagati ili ne, one se menjaju iz dana u dan, od slučaja do slučaja. Milioni ljudi su se prepustili kotrljanju ka dnu, to je lako, dovoljno je prepustiti se gravitaciji. Onaj ko na to ne pristaje, ko se trudi da bude slobodan, da koristi slobodu govora i slobodu misli mora da se zadovolji malim, da diše na škrge, kao riba u tegli. Takva sloboda je frustrirajuća, neprestano se udaraš i povređuješ, ali se nadaš da će jednom zidovi nestati. Do tada, treba verovati u Kamijevu definiciju slobode – Sloboda je samo šansa da budeš bolji. I u reči Bendžamina Frenklina: “Gde je sloboda – tamo je moja zemlja”. Ovo mesto je naša zemlja, a vi ste naši sugrađani i sunarodnice.

Svetlana Vuković: Devojke, hvala vam na ovoj nagradi. Od nje će mi ove zime biti toplije oko srca u Vučićevoj Srbiji.

Ja sam danas zadužena za kulturno-umetnički deo programa. Pročitaću vam jednu pesmu Šimborske u prevodu Biserke Rajačić.

KRAJ I POČETAK

Posle svakog rata
neko mora da pospremi.
Kakav-takav red
neće se uspostaviti sam.

Neko mora odgurnuti ruševine
na ivice puta,
da bi mogla proći
vozila puna leševa.

Neko mora utonuti
u žabokrečinu i pepeo,
federe kanabea,
krhotine stakla
i krvave krpe.

Neko mora dovući gredu
za podupiranje zida,
neko zastakliti prozor
i postaviti vrata na šarke.

To nije fotogenično
i zahteva godine i godine.
Sve kamere već su otišle
na druga ratišta.

Mostove i stanice
treba obnoviti.
Rukavi će biti u dronjcima
od zasukivanja.

Neko s metlom u ruci
još se seća kako je bilo.
Neko sluša
klimajući neotkinutom glavom.
Ali u njihovoj blizini već će
početi da se vrzmaju neki
kojima će to biti dosadno.

Neko će još vremenom
ispod žbuna iskopati
argumente nagrižene rđom
i preneti na gomilu otpadaka.

Oni što su znali
o čemu se ovde radilo,
moraju ustupiti mesto onima
što znaju malo.
I manje od malo.
Odnosno, isto što i ništa.

U travi, koja je nadrasla
uzroke i posledice,
neko mora ležati
s klasom u zubima
i zevati u oblake.

Preuzeto sa Peščanik sajta

Još članaka

  • Podrži život i Nacionalna avangarda
    Autor: Borka Pavićević

    Podrži život i Nacionalna avangarda

    Da li bi bio izložen i pored svega šikanoznog što se dnevno sprovodi protiv neistomišljenika proglašavanih za „neprijatelje“, takvoj šikani koja se nad ovim…

    15.10.2018.
  • Aktivizam kao liderski stil: Nezavisna kulturna organizacija u turbulentnom kontekstu
    Autor: Milena Dragićević Šešić, Milena Stefanović

    Aktivizam kao liderski stil: Nezavisna kulturna organizacija u turbulentnom kontekstu

    U naučnom časopisu Forum Scientiae Oeconomia, 5. publikacija (2017), Posebno izdanje Br.1, objavljen je rad Milene Dragićević Šešić i Milene Stefanović zasnovan na njihovom…

    11.10.2018.
  • Vesna Krmpotić: Sto devet, puta sto devet
    Autor: Borka Pavićević

    Vesna Krmpotić: Sto devet, puta sto devet

    Nije zabluda što mi se činilo da će ona uvek biti ovde, tu, i da će biti vremena, da ga ima, da još jednom…

    26.08.2018.
Loading...