stav

Otac i otadžbina

Autor: Borka Pavićević
29.05.2015.

U komentarima o nastanku „Hadrijanovih memoara“ Margaret Jursenar, pišući zašto se bavila Hadrijanom, a ne Hamletom, kaže kako se Hamlet nije osvetio jer nije dovoljno duboko osećao sudbinu svoga oca.

„Otadžbina“ je knjiga, „strip roman, grafički roman“ Nine Bunjevac (na sve strane prepoznata, nagrađivana, i hvaljena), posle svega. Posle svega, jer put Nine Bunjevac, neću reći do uspeha, već do širokog uvida u njeno stvaralaštvo, nije bio jednostavan. Privilegija da govori u stripu može biti i manom – da su njene teme i forma dostupne poznavaocima, a mukotrpan rad koji u sebi nosi čitavu, pa ako hoćete i najklasičniju (Gete) piramidu koja sadrži i zanat i veštinu, i, dakako, umetnost. Istovremeno, nisu svi radovi Nine Bunjevac „glatko prošli“, ova beskompromisna umetnica, koja kao da uz stilo drži i mač, bez oklevanja, upušta se u bitke sa „svetinjama“, predrasudama, opštim mestima bilo da su u pitanju Države, Crkve, i sopstvena porodica. I to na način koji bi se mogao označiti i kao „surovo pozorište“ (Arto), sa strogošću i prema sebi i prema drugima.

Ninu Bunjevac srela sam u CZKD-u pre više godina, a onda sam nastavila da sa njom bivam u Islamu Grčkom, a gde drugo do na ivici, gde je učestvovala u radu seminara i radionica što ih na različite, a opet srodne temate uređuju i organizuju Mirovne studije iz Zagreba u domu Vladana Desnice, u Kuli Stojana Jankovića. Dakle, okvir i kontekst u kome je bilo prirodno slušati izuzetne „obračune“ Nine Bunjevac. Dolazila bi iz Kanade i onako od dugog puta ošamućena, „iz pika“ počinjala da govori svoje stakato rečenice, kao crtane, koje se zabijaju u lepotu Mediterana između svih zala što ih je donela podela, a i spoj, istočnoga i zapadnoga sveta, carstva, Islama Grčkog i Islama Latinskog u pozadini grada Zadra gde su jedni palili naše knjige, a onda mi njihove (Jeton Neziraj), žarili i palili masline i kuće. Kamen i kameni zidovi svedoci su odolevanja nasilju i zlu, odoleli su i „događajima“ devedesetih. I danas se veća u Kuli sa pogledom na vrt, preživeo, i po sred centralne prostorije Nina Bunjevac priča o svom putovanju kroz vreme – zemlje putuju oko nje – i o svom ocu.

Ovih dana dobila sam pismo od Roberta Vilsona. Ono je nacrtano, u njemu stoji radost zbog dolaska kući, crtež toga pisma mi je poznat, neodoljivo podseća na rukopis Bogdana Bogdanovića, arhitekte su obojica, mislim: šta bi dala uporedna analiza, umetnička, naravno, ovih dvaju rukopisa. I to u znaku, ili u politici sećanja, na temu: na koju zemlju, zapravo, Vilson misli, gde se on vratio, i kako je ta zemlja iz koje govori o povratku danas ova koja je ostala, ili nastala, i ne samo ova, upravo, početak ratova, rušenjem spomenika Bogdana Bogdanovića („Partizansko groblje“, Mostar). Bio bi to pravi seminar o prostoru, vremenu, spomenicima i arhitekturi.

U tom prostoru kreće se Nina Bunjevac. „Otadžbina.“ Samo užarena znatiželja i golema potreba za saznanjem može tako taksativno da poređa, da baš nacrta hronologiju, mape, datume, karaktere dveju Jugoslavija, i dijaspore, odlazaka i povrataka, sisteme, ideologije, i pre svega prevashodni značaj, definitivno opredeljujući za život ljudi. Svaka slika Nine Bunjevac je umetnički tačna do dokumenta.

Nina Bunjevac ozbiljno je doživela sudbinu svoga oca, zemlje Jugoslavije, a tako je i sebe shvatila, da živeti ima smisla ako se sme i ume ispričati kontinuitet jednoga diskontinuiteta. Tako duhovita osoba, a tako strastveno istinita i dramatična. „Porodična priča Nine Bunjevac, očišćena od istorijskog konteksta, bila bi teška, ali relativno obična. Majka koja sa dve kćeri – Ninom i njenom sestrom – napušta muža, jugoslovenskog emigranta u Kanadi i vraća se u Otadžbinu da podiže decu – brat ostaje s ocem) u nečemu što je najviše nalik na normalne životne uslove što im je uopšte dostupno, majka koja zapravo nikada neće prestati da voli čoveka koga je napustila, kćeri koje će odrasti uz sliku oca kao daleke, nejasne uspomene koja bude protivrečna osećanja – sve to još negde unutar sigurne zone one Tolstojeve, toliko puta već zloupotrebljavane, rečenice kojim otvara Anu Karenjinu, one o srećnim porodicama koje da su tako nalik jedna drugoj, i nesrećne svaka na svoj način.“ (Teofil Pančić u pogovoru)

Na „ovim našim prostorima“.

Odakle je Nina Bunjevac nacrtala Dražu Mihailovića i Ante Pavelića sa istim položajem ruku u krilu prekrštenih (kako je primetio izdavač Vladimir Šagadin na promociji „Otadžbine“ u CZKD-u, prošle nedelje).

I, kako to beše hijerarhija u španskoj drami – Bog, Kralj, pa Otac; Nina počinje od oca, Petra. I suočava se, sa svim svojim darom, crtajući uporno sa verodostojnošću i imaginacijom od zloslutih vrana, mapa, enterijera, eksterijera, predmeta, gestova, tako uverljivih i prepoznatljivih, a istovremeno stvorenih. (Nina u „Otadžbini“: „Uvek me je izuzetno nervirala nesposobnost moje majke da zapamti bilo šta što je važno“.) A zašto. Zato što se na početku te nesposobnosti krije nemoć da se vidi, prepozna, da se suoči sa nekada napuštenom kućom. (Koja se danas i „na Guglu“ može videti.)

Kao što se mnoga opačina onoga što živimo i naše stvarnosti nalazi u nesposobnosti i ne-htenja za suočenjem sa „događanjima“ iz naše prošlosti, kojoj smo, pri tome, i svedocima bili.

Svaka čast Nini Bunjevac na knjizi „Otadžbina“, romanu u slikama, crtežima, stripu, nekoj vrsti crtane i pisane njene „Biblije“ za sve od „sedam do sedamdeset i sedam“, a pre svega na susretu i suočenju sa sopstvenim ocem, tako bolnim da je potka izuzetnosti Nininog umetničkog rada.

(A da smo se kao društvo u celini mogli, ili kada bismo mogli, da se suočimo sa samima sobom i svojom prošlošću, ne bismo bili u situaciji da nam se spočitava Konrad Adenauer, čemu, nesuočeni i neosvešćeni prisustvujemo.)

Preuzeto sa Danas online.

Još članaka

  • Seminar II projekta Pertej/Beyond/Preko 20 years
    Autor: CZKD

    Seminar II projekta Pertej/Beyond/Preko 20 years

    Od 1. do 3.  decembra 2017. u CZKD održan je Seminar II u okviru projekta „Pertej/Beyond/Preko 20 godina“. Program seminara oblikovali su kustosi Vida…

    05.12.2017.
  • Druga Srbija
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Druga Srbija

    Kada smo počeli da radimo na osnivanju Centra za kulturnu dekontaminaciju, iz Beogradskog kruga na Obilićevom vencu sastavljali smo spisak članova Kruga koje 1.…

    04.12.2017.
  • Case Study Pertej i Put u Prištinu, 18 – 22. oktobar 2017.

    Case Study Pertej i Put u Prištinu, 18 – 22. oktobar 2017.

    Ove godine je XX godišnjica izložbe Pertej, organizovane u Centru za kulturnu dekontaminaciju 1997. godine. To je bila prva, a do sad i jedina,…

    13.11.2017.
Loading...