stav

Otpor, pokret, promena

Autor: Borka Pavićević, Danas
24.04.2017.

Povodom 20. obljetnice delovanja organizacije „Gong“, u četvrtak 13. travnja 2017. u Studentskom centru u Zagrebu održana je regionalna konferencija „U potrazi za Građankom/Građaninom – vremeplov aktivističkih i umjetničkih praksi“.

Održana je i izložba „Otpor, Pokret, Promjena – fragmenti aktivističkih i umjetničkih praksi u regiji od 1980-ih naovamo“ komplementarna sa temama konferencije.

Otvaranje čitavog događaja u kulturno-istorijski znakovitom Studentskom centru u Zagrebu (Teatar ITD, IFSK, „Prolog“…), a u novija vremena svođenog na pitanje studentskog standarda ishrane i bonova, bilo je svečano kako i dolikuje dvadesetogodišnjici udruge, no netom su se pojavili prijatelji i saradnici „Gonga“: Zoran Pusić, Vesna Teršelić, te i drugi učesnici protestnog skupa povodom dočeka Viktora Orbana u Zagrebu i njegove domaćice, predsednice Republike Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović. Ovaj protest protiv Orbanove politike i terora nad pravom izbeglica na slobodno kretanje, protiv terora nad građanima bio je pravi prilog otporu, pokretu i promeni.

„Svrha je ovog regionalnog vremeplova afirmirati ali i propitati tradiciju progresivnog aktivizma i umjetničkog stvaralaštva u osporavanju i preoblikovanju dominantnih političkih, kulturnih i društvenih matrica u postjugoslovenskom prostoru, obeleženom sukobima, siromaštvom, devastacijom javnih dobara i okoliša, nepovjerenjem i dubokim podjelama. Ipak, taj je prostor i dalje višestruko povezan – svojim starim i novim granicama, nepravdama i traumama, ali i kreativnim iskoracima prema otporu, isceljenju i inovacijama“, tako stoji u najavi događaja koji je bio mnogo više od „pristojnog“, „tolerantnog“ i svakog drugog pregovaranja, nagovaranja i „demokratskog dijaloga“, mnogo više od konsenzusa, apstraktnog pacifizma i „izvinjavajućih zabluda“ u pogledu delovanja i učinaka.

Rečju, obesmišljen je pojam „region“, kao i „bivša Jugoslavija“, obesmišljeni su eufemizmi, dogovorne floskule, rečnik koji falsifikuje stvarnost. U skladu sa protestom protiv Orbana i Grabar Kitarović, stvarnost je provalila i nametnula potrebu za novim imenovanjima zajedničkih okolnosti, ili zajedništva u otporu. To je naišlo na odgovarajuće uzbuđenje kod mnogobrojne publike u Studentskom centru u Zagrebu, u skladu sa njegovom tradicijom, pre nego što je uzapćen od vlasti kao mesto na kome se studenti neće baviti politikom, već „svojim problemima“, eksproprisanim u ime „reda“ i „stabilnosti“.

„Sve vas razumem na tim jugoslovenskim jezicima“, rekla je Jasminka Golubovska iz Skoplja, pre nego što će opisati tužnu sliku zagađivanja Makedonije izgradnjom novog identiteta na kome počiva dugogodišnja vlast u Makedoniji, na gipsu i stiroporu koji prekriva, kako tradiciju i kulturno nasleđe, tako i pitanjima bremenitu stvarnost.

I drugi prekid „pregovaranja i dogovaranja“, „pristojnosti“ i „demokratskog dijaloga“ načinila je Lana Zdravković. Bez pardona izjasnila se kao filozofkinja i anarhistkinja koja ne pristaje na tendenciju pitanja iz publike – šta može biti ako pokreti, revolucije, i otpor dovedu do destabilizacije i anarhije. Ona ne pristaje na ucenu očuvanja postojećeg nenormalnog stanja („Protiv nenormalnog“ – parola u „Protestu protiv diktature“ u Beogradu) i pretnje izazivanja nasilja svakome ko se suprotstavlja nasilju nasilnih vlasti.

Međutim, dva su „okrugla stola“ posebno bitna, naime, njihova uzajamna povezanost, te uspostavljanje kontinuiteta u otporu, otvaranje novog puta i emanacije delovanja na uzajamnoj inspiraciji i uvažavanju logike, razuma i sećanja.

„U potrazi za građankom/građaninom u Skopja, ratu i poraću 1980-ih i 1990-ih: Kako smo preživljavali/e i podržavali preko granica autoritarnih režima“ i „U potrazi za građankom/građaninom u zamahu populizma i postdemokracije: osvrt na aktivističke i umetničke prakse posle 2000.“

U prvom su sagovornice Eugena Jakovčevića bile: Nena Golubović, Vesna Kesić, Esad Kočan, Ermina Dabižinović, Lepa Mlađenović i Veronika Orešković. Prirodu ovih izlaganja mogla bih najbolje da opišem predlogom da se i kada je reč o otporu devedesetih i u okviru izložbi koje se time bavi, obavezno uvrsti progon, denuncijacija i difamacija „hrvatskih veštica“ – Vesne Kesić, Dubravke Ugrešić, Slavenke Drakulić, Rade Iveković i Jelene Lovrić. Bilo je to zastrašujuće i upozoravajuće, ali istovremeno i njihov primer otpora ratnom i etnički-čistačkom režimu i inspiracija antiratnom pokretu u državama koje su se stvarale na nepoželjnom stanovništvu, na progonu „veštica“. Odlične su žene bile i jasno je bilo da možeš biti šta god hoćeš, samo moraš biti njihova, inače si kako je to rekla Dubravka Ugrešić: „Nitko“.

Ko je taj „Nitko“ („a može biti sve“) danas, govorila je ekipa mlađih – Damir Arsenijević, Ana Brakus, Jasmina Golubovska, Paula Petričević, Lana Zdravković i Dobrica Veselinović. Dok je Arsenijević govorio o obrazovnom sadejstvu profesora i radnika u štrajkovima u Tuzli i Sarajevu (pre četiri godine o čijem je izveštavanju vlast u Beogradu reagovala sa – nećete u Srbiji, stabilnoj zemlji izazivati pobune kao u Bosni), setila sam se Plenuma na Univerzitetu u Tuzli, Plenuma studenata na Univerzitetu u Zagrebu, a kojima je usledio i Plenum studenata Filozofskog i Filološkog Fakulteta u Beogradu. Ana (Split), tačna i nadahnuta, Paula (Kotor), anamneza stanja grada, Jasmina i „Šarena revolucija“… Da vam ne prepričavam, znate, jasno je da ovi mladi ljudi jesu u pobuni, jesu pametni, jesu istiniti.

Istina i stvarnost se upravo oslobađaju i na „Protestima protiv diktature“ na ulicama u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Zaječaru, Pančevu, Subotici, Požarevcu….

Pa su se tako spojili u kontinuitetu oni koji su bili u otporu protiv politika devedesetih sa onima koji su u otporu prema „rezultatima“ tih politika u kojima se urušavaju vrednosti i životi, u kojima se ili biva u otporu ili se iz takvog stanja u „regionu“ odlazi. Dakle, po njima nema „regiona“, već zajedničke traume i borbe od propasti i protiv propasti, protiv „rezultata“.

Vraćali smo se iz Zagreba, dan nakon susreta u Zagrebu, auto-putem „Bratstvo – jedinstvo“, sa granicama na kojima su kolone sa pravom na kretanje, putovanje, hodanje (šetanje), koliko trud ulažu države da izmore ljude, da im ogade i onemoguće pokret. Rešili smo kod Bajakovo-Batrovci da idemo na Ilok, kažu – tamo je manji red, ali smo pogrešili pa smo otišli da čekamo u red kod Šida, pa je jedan od nas hteo da izađe kod Sremskih Karlovaca, tako smo obišli čitav Srem, i vozili uz Dunav, i videli prelepu zemlju. Dok smo na Fruškoj gori bili, kroz šumu, mislila sam kako je bilo Ivanu Stamboliću 25. avgusta 2000. kada su ga oteli vodili vezanih očiju da ga ubiju i bace u kreč.

I pitanje se samo postavlja. Kako je moguće i zašto da ovako lepom zemljom vladaju ljudi koji hoće da samo njih volimo. Kao u španskim serijama u kojima se glavni junaci stalno prenemažu, duboko uzdahuju, prave melodramske pauze, plaču i nariču, u skladu sa sopstvenom prirodom. I istovremeno isisavaju prirodne i ljudske resurse.

Preuzeto sa Danas online. 

Još članaka

  • Braćo Srbi, mi vas volimo
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Braćo Srbi, mi vas volimo

    Koliko se sećam 2013. i 2015. održani su zajednički sastanci makedonske i srpske vlade na zajedničkom evropskom putu. Onda smo slušali premijera Aleksandra Vučića…

    30.08.2017.
  • Pertej, preko ili dijalog
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Pertej, preko ili dijalog

    Posle emisija o „Kolubari“, onog raskolnog bluda pljačkanja „crnog blaga, između ostalog i podmetanjem izveštaja o mašinama koje su radile dvadeset i četiri časa,…

    01.08.2017.
  • Trezor
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Trezor

    Pa ipak, ima stvari koje imaju snagu da odjeknu „kao grom iz vedra neba“. Emisija „Trezor“ Bojane Andrić na RTSu je kulturno i javno…

    18.06.2017.
Loading...