stav

Otvoreno društvo

Autor: Borka Pavićević, Danas
28.05.2018.

„Ima li šanse otvoreno društvo u Makedoniji?“ tema je i naslov skupa kojeg je na dvadesetpetogodišnjicu rada priredila Fondacija za otvoreno društvo u Makedoniji, u Skoplju, u Muzeju savremene umetnosti, na uzvišici iznad stare čaršije sa pogledom na grad, na Skoplje, čiju je mnogostruku lepotu, i da upotrebim jedan toliko zlorabljen pojam, „identitet“, dugotrajna vlada Nikole Gruevskog nastojala da izobliči gradnjom čudovišnih čudesa, novoidentitetskih spomenika samoj sebi; proces izobličenja grada poznat kao Skoplje 2014, proces stvrdnut u gipsu i betonu za koji nam se samo činilo da je unikatan, ali nas ono što gledamo oko nas u Beogradu uverava da i nije tako.

Kada pogledate modernističku zgradu Makedonskog narodnog teatra u Skoplju, koju smo svojevremeno nazivali „skakaonica“ zbog kosine krova, rešenja nalik na slike Stojana Ćelića, a onda se nađete pred novim zdanjem Makedonskog narodnog teatra Nikole Gruevskog i njegove partije i vlade, sa pravom se možete upitati šta se zapravo dogodilo, u čemu je stvar i zašto to nešto novo izgleda toliko starije i zastarelije, baš kao što se začudite da mlad, ili sasvim mladi čovek može imati uverenja, ako su to uverenja, da je današnje udrobljavanje impostiranog identiteta, nešto što je sasvim prirodno i da nikada i nije bilo moguće bilo šta drugo. Da li je moguće da se za dvanaest godina može izvršiti pretvorba koja ništi tradiciju, istoriju i konačno vrednosti i lepotu zemlje u kojoj, u ime nacije, vlast uspostavlja svoju epohu bez ikakvog odnosa prema dotadašnjem nasleđu, prirodi i gradu?

Ipak, čini se da je kratak rok za realizaciju takvog propagandnog poduhvata težak posao, stvaranje novog identiteta iz duha Aleksandra Makedonskog oličenog u krucijalnom spomeniku od koga su se posle razmnožili i svi drugi, međutim i nije, jer ima mladog sveta koji misli da je baš to ono što im je dato i što nasleđuju. Istina, zato oni koji ne prihvataju takvu realnost i odlaze. Jer zasićena, velika i gluva paralelnost je gladna, neproduktivna i mrtvozorna.

„Ima li šanse otvoreno društvo u Makedoniji?“, ima li šanse za otvoreno društvo „regionalno“, kako se to danas kaže, i kakve su šanse za otvoreno društvo? Da ne nabrajam kako se i u kojoj meri društva u okviru nacionalnih, pa i nacionalističkih država zatvaraju. U ovom današnjem svetu. „Bolje Orban nego turban“ uzvikuje se u Mađarskoj, čija je kvota za izbeglice u okviru Evropske unije svega 1.200 duša.

Na dugom zidu Muzeja savremene umetnosti u Skoplju, gde se održava skup koji je iz svečanog prerastao u problemski, izložba predstavljenih ostvarenja – kulturnih, umetničkih i aktivističkih rezultata ostvarenih dvadesetpetogodišnjim radom Fondacije, veliki je posao. Nije lako institucijom postati i opstati u našim sveopštim prilikama i razaranjima postojećih institucija i „identiteta“, uspostavljanjem samo svoje vlasti i „najnovije istorije“, u državama stvaranja novih privatizacionih klasa, na temelju svoga „identiteta i suvereniteta. Gde su institucije država, gde identitet i gde je suverenitet?

Svojevremeno je Andrea Zlatar, sociološkinja kulture i nekadašnja ministarka kulture u Hrvatskoj, u „Politici“, bio je to veliki intervju, rekla kako je nezavisna scena u Hrvatskoj iznela i preko svega i uprkos svemu prevela kulturu do budućnosti i da je zahvaljujući nezavisnoj sceni i civilnom društvu kultura u Hrvatskoj bila zorna i značajnija od institucionalne. Ministar Zlatko Hasambegović uspeo je da je u kratkom roku razori i onemogući. Da uništi mogućnost svake kritike i otpora njegovom revizionizmu prošlosti u duhu najmračnijih snaga za koje je Evropa mislila da su, posle svih iskustava Dvadesetog veka kao vremena zlih, dva svetska rata (Kami), zanavek prevaziđene..

Dok gledam izložbu o dvadesetpetogodišnjem radu Fondacije za otvoreno društvo u Makedoniji, ne mogu a da se ne setim rečenice Slobodana Šnajdera da će jednom biti jasno da su „izdajnici“ bili najveće patriote.

Pa tako i „sorosoidi“, ili „sorosovlije“.

Nisam uspela u jednom danu da pročitam monografiju o radu Fondacije za otvoreno društvo u Makedoniji, „Dvadeset i pet godina posvećenosti“, studiju nekadašnjeg i dugogodišnjeg direktora ove institucije, reditelja i profesora Vladimira Milčina. Ovaj obiman rad, koliko mogu da ugledam, jeste tekst o kontinuitetu u odnosu na diskontinuitete konteksta, i uprkos svemu neprekidno zalaganje za mogućnosti otvorenog društva, za potencijale civilnih, kulturnih, i umetničkih snaga, sabijanih partijskom uzurpacijom volje građana. Kako se, u stvari, civilno društvo provlačilo između centara moći nacionalističkih i istovremeno korupcionaških i interesnih. Od velikog značaja su ovakvi poduhvati beleženja i sećanja, analize i autorefleksije: jedna od velikih slabosti celokupnog antiratnog i civilnog pokreta u Jugoslaviji i u državama stvorenim njenim razaranjem, novim državama, jeste nedostatak knjiga, dokumenata, zbornika, analiza, artikulisanja iskustva, jer upravo se na tom terenu, na nezavisnoj i autonomnoj sceni nalazi osnova odavno postojećih, sadašnjih i budućih saradnji. I konačno, red je da mlade generacije saznaju da su postojali i neki drugi činovi i ljudi do onih koje neumorna propaganda i pervertirano obrazovanje drže na vlasti, nekada i sada.

Konferenciju „Ima li šanse za otvoreno društvo“ otvorili su Maja Bojađevska, predsednica Upravnog odbora Fondacije za otvoreno društvo Makedonije, Patrih Gaspar, predsednik Fondacije otvoreno društvo, i Zoran Zaev, predsednik Vlade Republike Makedonije. I zalagali se za šanse otvorenog društva. Otvoreno i sa nadom.

Ne znam na šta bi ličilo da sam sa iskustvom nakon petooktobarskih promena u Beogradu i Srbiji, viknula mladom premijeru u svakom smislu „Ruši to Zaev, bar neke od spomenika, frizova od stiropora i gipsa po kućama i zgradama modernog Skoplja izgrađenog nakon zemljotresa 1963. godine, najveći arhitekti sveta (Kenzo Tange) su ih gradili, ruši to, nakon Šarene revolucije, imaš pravo.“ Jer kako je rekla smenjena suditeljka Arežina, smenjena nakon 5. oktobra: „Budući da ste lustrirali samo mene, doći će dan kada će oni lustrirati vas“.

Nedovoljno znam i držim se načela o „čišćenju u svom dvorištu“, ali ipak, na osnovu iskustva i svedočenja, subjektivnog, naravno, bitka za otvoreno društvo tek predstoji.

Ogromna administracija koju je zaposlio Gruevski da bi za njega glasala, gomile ljudi koji ne znaju šta da rade na teret građana Makedonije, na teret civila. Povezani, uigrani, jedan drugom pri ruci u svakoj prilici, a saveti uvek u prilog pre stabilnosti, nego pravdi, i miru pre nego slobodi. Stvar je poznata da poznatija biti ne može. A kapacitet u državi zaposlene kamarile srazmeran njenoj podobnosti, partijnosti i slugeranstvu. Kako kroz sve njih sprovesti do radnog stola stručne, kritične i produktivne ljude, talentovan svet? A ne biti revanšist. Prokrustova postelja, ali postoje simboličke radnje, ritualne i tačne koje naznačuju vrednosti i sistem za koji ćete se iz sve snage založiti.

Slušala sam drugi dan konferencije „Ima li šanse otvoreno društvo u Makedoniji?“ mladog ministra za informativno društvo Damjana Mančevskog. Posložili su pred njega sve ankete i analize, iskustva, Filip Stojanovski, programski direktor Fondacije Metamorfozis, i Darko Brakan „Zašto ne“ iz BiH, kako u transparentnost, objave, sajtove, pristup informacijama, angažovanje građana da traže informacije i da im se omogući da ih saznaju, da im se „prepričaju“ zakoni kako bi ih shvatili, kilometre nečega što postoji na papiru ili na sajtu, zakoni, zakoni … Logistika, tehnologija, aktivacija zainteresovanosti građana. Slušao je to Mančevski, a onda rekao da je problem i u tome što njegovo ministarstvo ima sedmoro-osmoro ljudi, manjak kompjutera i znanja rada na njima. Posred Skoplja 2014. slušam da nema para za rušenje, bilo bi skupo. Beskrajno je skuplje bez otvorenog društva, bez strganja imele koja ga je optočila, bez učešća svih onih koji se spremaju da odu. Jer ili je društvo otvoreno, ili ga nema.

Dok gledam izložbu o dvadesetpetogodišnjem radu Fondacije za otvoreno društvo u Makedoniji, ne mogu a da se ne setim rečenice Slobodana Šnajdera da će jednom biti jasno da su „izdajnici“ bili najveće patriote

Ne znam na šta bi ličilo da sam sa iskustvom nakon petooktobarskih promena u Beogradu i Srbiji, viknula mladom premijeru u svakom smislu „Ruši to, Zaev, bar neke od spomenika, frizova od stiropora i gipsa po kućama i zgradama modernog Skoplja izgrađenog nakon zemljotresa 1963. godine, najveći arhitekti sveta (Kenzo Tange) su ih gradili, ruši to, nakon Šarene revolucije, imaš pravo“.

Preuzeto sa Danas online. 

Još članaka

  • Halo, predsedniče
    Autor: Borka Pavičević, Danas

    Halo, predsedniče

    Halo, predsedniče – doziva Marko Đurić predsednika sa lica mesta, „Srpske liste“. Glas, halo mobilni, smiruje, i obećava, i dečja obdaništa obećava, u srpskim…

    13.08.2018.
  • Mostovi i ambisi

    Mostovi i ambisi

    Skup „Može li umetnost zidati mostove tamo gde politika ne može“, održan je u Briselu povodom dvadesetrogodišnjice genocida u Srebrenici. Otvorena je i izložba…

    01.07.2018.
  • Najveći festival
    Autor: Borka Pavićević

    Najveći festival

    Od kampa za treniranje mladeži u ratničkom duhu, patriotskom, „odbrambenom“ („preventivni i odbrambeni ratovi“ sa prezumpcijom nevinosti) u prirodi, na Zlatiboru, ruke su lako…

    02.09.2018.
Loading...