stav

Po ko zna koji put

Autor: Borka Pavićević, Danas
02.02.2016.

Prava je sreća biti tri dana u gradiću Berovo, hiljadu metara nadmorske visine, u Makedoniji. Nisam bila na skijanju, već u Školi „Kultura i politika“ u organizaciji Fonda za otvoreno društvo Makedonije, kojim je rukovodio do skora, i seminar koncipirao, zajedno sa Žarkom Trajanovskim, Slavicom Inđevskom, stručnjacima i drugovima, kolega mi još sa studija (on na režiji, ja na dramaturgiji, šezdeset i osma zajedno), reditelj Vladimir Milčin. Vlast u Makedoniji Vladu i druge koji nisu oduševljeni čudovišnim spomenicima makedonskog neoklasicizma naziva „sorosovlijama“, i mediji, svi skupa, i premijerski, tako ih krste.

Što veća pljačka i izdaja sopstvenog naroda, to veće prozivanje „izdajnika“, što veći stepen kolonijalizma, to veće udaranje u patriotske diple i sve ostale instrumente i spomenike.

Teme škole dobro su izabrane i fokusirane, odnos umetničke i političke avangarde spram ljutih časova čovečanstva. Otpor učvršćivanju autoritarnih režima, analiza svih „priredbi“, koje su dakako planirane i režirane da bi oboružale na borbu protiv „neprijatelja“. Između ostalog prikazan je snimak predstave „Božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću“ (CZKD), libretiste i reditelja Zlatka Pakovića, nakon čega su sledili razgovori, koji su, opet, bili smislom povezani sa predavanjima znalačkih i inspirisanih predavača Slavča Dimitrova i Filipa Jovanovskog, uz Katarinu Kolozovu. Od devedesete, dakle posle dvadeset i pet godina od „događaja“ – prekida predstave „Sveti Sava“ kojom je zapravo započeo rat, mogli smo o tome javno razgovarati sa rediteljem prekinute zeničke predstave, Vladimirom Milčinom. Nije znao Vladimir da je u CZKD-u uprizorena drama Tanje Simić „Srpski Faust“ (Bacači sjenki, Katarina Pejović, Boris Bakal), koja nije našla mesta na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i koja se upravo bavi ovim događajem – fašističkim prekidom predstave. Ovi će urlači/prekidači, jasno, kako to konsekventno postavlja Tanja Oručević u svojoj predstavi u Bosanskom narodnom pozorištu danas, postati subordinirani paramilitarci, „Škorpijoni“, dok će sveštenici koji su proklinjali zeničkog Rastka 1990. u Beogradu blagosiljati te iste zločince pred „borbu“, klanje „drugih“.

Zbilja, politike sećanja su nezaustavljive, pogotovo one koje čine drugu stranu istorije, i ma koliko truda novostvorene države uložile da zatru sećanje i da, istovremeno, falsifikuju razloge i rezultate Drugog svetskog rata i narodno-oslobodilačkog pokreta jugoslovenskih partizana, teško da neće izroniti traumatska mesta jer se u njima sadrži istorija i istorija umetnosti.

Teror državnih politika sećanja, transformacije kvislinga u heroje nacionalističkih politika, koje u krajnjoj konsekvenci proizvode žrtve od svih naroda te ih tako čine nemoćnim i predatim, do te mere je pogubna da zbilja trava ne raste, šume se seku, nema nigde ni krava, mleko se uvozi, nema ovaca, u ovim prekrasnim krajevima.

Makedonija je toliko bolja i lepša od onih koji njome vladaju, kao što su i ljudi koje slušamo u Školi, pametniji i hrabriji.

Baš kada su u Školi prikazivani primeri priredbi za razvijanje entuzijazma naroda u prilog svemoguće vlasti, a na ekranu televizora u hotelu, pored kamina, priredba u organizaciji lojalnih žena (direktna asocijacija: „Kolo srpskih sestara“, Zofka Kveder i zabijanje zlatnih čavla u hrvatsku lipu, beogradske čuvene „bundašice“, koje su se mahom razišle po ambasadama), a Nikola Gruevski drži zbor i kaže otprilike da će đavo doći po svakoga ko ne glasa za njega 24. marta. Dvojica starijih ljudi, videći me kako buljim u prizor na ekranu, rekoše mi: „Gledaj, gledaj budalu.“ Po ko zna koji put.

Da li je moguće da će ljudi i pored svih objavljenih „bombi“, pljački i ubistava, i pored sopstvenog iskustva svakodnevnog, ponovo glasati za istog.

I to se pitam ja iz glavnog grada Srbije, Beograda, a šta bih se tek pitala iz „ostatka Srbije“. Sve je dobro poznato, bez efekta „začudnosti“, dobro se vidi i zašto ono što izgleda nepromenjivo opstaje, ili ponavlja se. I evo šta kažu nevladine organizacije u Makedoniji u protestnom pismu Delegacije EU u Makedoniji, Johanesu Hanu i brižnoj međunarodnoj zajednici: nisu preduzeti koraci za depolitizaciju sudstva, nema konkretnijih mera za departizaciju administracije, nisu preduzete mere za razdvajanje državnih od partijskih aktivnosti…, nema mera za prevazilaženje ozbiljne medijske krize…

U Srbiji su vanredni izbori zakazani i to se smatra i prima za prirodno pravo. Po ko zna koji put. I zato je otpor kao jedna od tema Škole sasvim na mestu. „Estetika otpora“ Pitera Vajsa (o otporu razvijanom 1937. u Nemačkoj) – otporu je mesto u Školi. U obrazovanju, u kulturi, u pozorištu, na ulici.

„Stvari su, kako znamo, uskoro prestale biti smiješne“, kaže Boris Dežulović opisujući „smešnost“ svojevremene pojave i činodejstvovanje Vojislava Šešelja.

Po ko zna koji put stvari prestaju da budu smešne. „Nije smiješno“, govori glumica Nina Vijolić u povodu izbora Zlatka Hasanbegovića za Ministra kulture Hrvatske, čoveka čiju karijeru opisuje Snježana Banović, autorica knjige „Država i njezino kazalište“ – Hrvatsko narodno kazalište u vreme NDH.

„Ti portreti su već nacrtani“ (Bihner „Dantonova smrt“).

Gospon Hasanbegović kaže: „antifašizam je floskula“. Ovu su rečenicu naše kolege u Zagrebu projektovali na fasadu nove vlasti, kao ogoljenu suštinu, svetonazor nove vlasti.

Bojan Dimitrijević, istoričar uvek pun razumevanja za Dražu Mihajlovića i Milana Nedića, kaže da je to „Hasanbegovićevo naučno mišljenje“.

Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, rehabilituje eugeniku. To je njegov svetogled (svetonazor ili pogled na svet na makedonskom).

I eugenika je nauka.

Godine 1978, mislim, sedimo u hotelu „Merks“ u Celju. Dragan Klaić je u vojsci. Direktor Slovenskog narodnog gledališća u Celju je Igor Lampret. U toku su probe Pučinijeve „Toske“, u režiji Nade Kokotović i Ljubiše Ristića sa Milenom Zupančić u glavnoj ulozi, scenograf je Miodrag Tabački, a libertista Vjeran Zupa, koji na zahuktalu konstataciju i raspravu o buđenju nacionalizama veli: „Čujte ljudi, oni se uvek uspešno dogovaraju, uspešnije nego svi mi drugi, dogovoriće se i ovaj put“.

Dogovaraju se po ko zna koji put, i u Evropi. Danska je uvela paket mera, koji između ostalog dopušta oduzimanje vrednijih predmeta i novca izbeglicama kako bi se platili troškovi njihovog izdržavanja.

Hamlet: „Danska je tamnica“; Rozenkranc: „Onda je i ceo svet tamnica“.

Preuzeto sa Danas online.

Još članaka

  • STOP neovlašćenom deljenju intimnih fotografija

    STOP neovlašćenom deljenju intimnih fotografija

    CZKD se priključuje inicijativi  Autonomnog ženskog centra za pokretanjem peticije da neovlašćeno deljenje intimnih fotografija (tzv. osvetnička pornografija) postane krivično delo. „Bar jednom nedeljno…

    08.03.2024.
  • ZAUSTAVITI NASILJE POLICIJE NAD AKTIVISTIMA U MAJDANPEKU

    ZAUSTAVITI NASILJE POLICIJE NAD AKTIVISTIMA U MAJDANPEKU

    Beograd, 30.09.2022. Platforma Tri slobode ZAUSTAVITI NASILJE POLICIJE NAD AKTIVISTIMA U MAJDANPEKU Organizacije civilnog društva okupljene oko Platforme “Tri slobode” zahtevaju hitnu reakciju institucija…

    03.10.2022.
  • SAOPŠTENJE ZA JAVNOST ekoloških aktivista koji brane zaštićeno prirodno dobro Šodroš – Dunavac

    SAOPŠTENJE ZA JAVNOST ekoloških aktivista koji brane zaštićeno prirodno dobro Šodroš – Dunavac

    SAOPŠTENJE ZA JAVNOST ekoloških aktivista koji brane zaštićeno prirodno dobro Šodroš – Dunavac 19.10.2022. Od nadležnih institucija Republike Srbije zahtevamo da hitno deeskaliraju bespotrebne…

    20.10.2022.
Loading...