stav

Po ko zna koji put

Autor: Borka Pavićević, Danas
02.02.2016.

Prava je sreća biti tri dana u gradiću Berovo, hiljadu metara nadmorske visine, u Makedoniji. Nisam bila na skijanju, već u Školi „Kultura i politika“ u organizaciji Fonda za otvoreno društvo Makedonije, kojim je rukovodio do skora, i seminar koncipirao, zajedno sa Žarkom Trajanovskim, Slavicom Inđevskom, stručnjacima i drugovima, kolega mi još sa studija (on na režiji, ja na dramaturgiji, šezdeset i osma zajedno), reditelj Vladimir Milčin. Vlast u Makedoniji Vladu i druge koji nisu oduševljeni čudovišnim spomenicima makedonskog neoklasicizma naziva „sorosovlijama“, i mediji, svi skupa, i premijerski, tako ih krste.

Što veća pljačka i izdaja sopstvenog naroda, to veće prozivanje „izdajnika“, što veći stepen kolonijalizma, to veće udaranje u patriotske diple i sve ostale instrumente i spomenike.

Teme škole dobro su izabrane i fokusirane, odnos umetničke i političke avangarde spram ljutih časova čovečanstva. Otpor učvršćivanju autoritarnih režima, analiza svih „priredbi“, koje su dakako planirane i režirane da bi oboružale na borbu protiv „neprijatelja“. Između ostalog prikazan je snimak predstave „Božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću“ (CZKD), libretiste i reditelja Zlatka Pakovića, nakon čega su sledili razgovori, koji su, opet, bili smislom povezani sa predavanjima znalačkih i inspirisanih predavača Slavča Dimitrova i Filipa Jovanovskog, uz Katarinu Kolozovu. Od devedesete, dakle posle dvadeset i pet godina od „događaja“ – prekida predstave „Sveti Sava“ kojom je zapravo započeo rat, mogli smo o tome javno razgovarati sa rediteljem prekinute zeničke predstave, Vladimirom Milčinom. Nije znao Vladimir da je u CZKD-u uprizorena drama Tanje Simić „Srpski Faust“ (Bacači sjenki, Katarina Pejović, Boris Bakal), koja nije našla mesta na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i koja se upravo bavi ovim događajem – fašističkim prekidom predstave. Ovi će urlači/prekidači, jasno, kako to konsekventno postavlja Tanja Oručević u svojoj predstavi u Bosanskom narodnom pozorištu danas, postati subordinirani paramilitarci, „Škorpijoni“, dok će sveštenici koji su proklinjali zeničkog Rastka 1990. u Beogradu blagosiljati te iste zločince pred „borbu“, klanje „drugih“.

Zbilja, politike sećanja su nezaustavljive, pogotovo one koje čine drugu stranu istorije, i ma koliko truda novostvorene države uložile da zatru sećanje i da, istovremeno, falsifikuju razloge i rezultate Drugog svetskog rata i narodno-oslobodilačkog pokreta jugoslovenskih partizana, teško da neće izroniti traumatska mesta jer se u njima sadrži istorija i istorija umetnosti.

Teror državnih politika sećanja, transformacije kvislinga u heroje nacionalističkih politika, koje u krajnjoj konsekvenci proizvode žrtve od svih naroda te ih tako čine nemoćnim i predatim, do te mere je pogubna da zbilja trava ne raste, šume se seku, nema nigde ni krava, mleko se uvozi, nema ovaca, u ovim prekrasnim krajevima.

Makedonija je toliko bolja i lepša od onih koji njome vladaju, kao što su i ljudi koje slušamo u Školi, pametniji i hrabriji.

Baš kada su u Školi prikazivani primeri priredbi za razvijanje entuzijazma naroda u prilog svemoguće vlasti, a na ekranu televizora u hotelu, pored kamina, priredba u organizaciji lojalnih žena (direktna asocijacija: „Kolo srpskih sestara“, Zofka Kveder i zabijanje zlatnih čavla u hrvatsku lipu, beogradske čuvene „bundašice“, koje su se mahom razišle po ambasadama), a Nikola Gruevski drži zbor i kaže otprilike da će đavo doći po svakoga ko ne glasa za njega 24. marta. Dvojica starijih ljudi, videći me kako buljim u prizor na ekranu, rekoše mi: „Gledaj, gledaj budalu.“ Po ko zna koji put.

Da li je moguće da će ljudi i pored svih objavljenih „bombi“, pljački i ubistava, i pored sopstvenog iskustva svakodnevnog, ponovo glasati za istog.

I to se pitam ja iz glavnog grada Srbije, Beograda, a šta bih se tek pitala iz „ostatka Srbije“. Sve je dobro poznato, bez efekta „začudnosti“, dobro se vidi i zašto ono što izgleda nepromenjivo opstaje, ili ponavlja se. I evo šta kažu nevladine organizacije u Makedoniji u protestnom pismu Delegacije EU u Makedoniji, Johanesu Hanu i brižnoj međunarodnoj zajednici: nisu preduzeti koraci za depolitizaciju sudstva, nema konkretnijih mera za departizaciju administracije, nisu preduzete mere za razdvajanje državnih od partijskih aktivnosti…, nema mera za prevazilaženje ozbiljne medijske krize…

U Srbiji su vanredni izbori zakazani i to se smatra i prima za prirodno pravo. Po ko zna koji put. I zato je otpor kao jedna od tema Škole sasvim na mestu. „Estetika otpora“ Pitera Vajsa (o otporu razvijanom 1937. u Nemačkoj) – otporu je mesto u Školi. U obrazovanju, u kulturi, u pozorištu, na ulici.

„Stvari su, kako znamo, uskoro prestale biti smiješne“, kaže Boris Dežulović opisujući „smešnost“ svojevremene pojave i činodejstvovanje Vojislava Šešelja.

Po ko zna koji put stvari prestaju da budu smešne. „Nije smiješno“, govori glumica Nina Vijolić u povodu izbora Zlatka Hasanbegovića za Ministra kulture Hrvatske, čoveka čiju karijeru opisuje Snježana Banović, autorica knjige „Država i njezino kazalište“ – Hrvatsko narodno kazalište u vreme NDH.

„Ti portreti su već nacrtani“ (Bihner „Dantonova smrt“).

Gospon Hasanbegović kaže: „antifašizam je floskula“. Ovu su rečenicu naše kolege u Zagrebu projektovali na fasadu nove vlasti, kao ogoljenu suštinu, svetonazor nove vlasti.

Bojan Dimitrijević, istoričar uvek pun razumevanja za Dražu Mihajlovića i Milana Nedića, kaže da je to „Hasanbegovićevo naučno mišljenje“.

Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, rehabilituje eugeniku. To je njegov svetogled (svetonazor ili pogled na svet na makedonskom).

I eugenika je nauka.

Godine 1978, mislim, sedimo u hotelu „Merks“ u Celju. Dragan Klaić je u vojsci. Direktor Slovenskog narodnog gledališća u Celju je Igor Lampret. U toku su probe Pučinijeve „Toske“, u režiji Nade Kokotović i Ljubiše Ristića sa Milenom Zupančić u glavnoj ulozi, scenograf je Miodrag Tabački, a libertista Vjeran Zupa, koji na zahuktalu konstataciju i raspravu o buđenju nacionalizama veli: „Čujte ljudi, oni se uvek uspešno dogovaraju, uspešnije nego svi mi drugi, dogovoriće se i ovaj put“.

Dogovaraju se po ko zna koji put, i u Evropi. Danska je uvela paket mera, koji između ostalog dopušta oduzimanje vrednijih predmeta i novca izbeglicama kako bi se platili troškovi njihovog izdržavanja.

Hamlet: „Danska je tamnica“; Rozenkranc: „Onda je i ceo svet tamnica“.

Preuzeto sa Danas online.

Još članaka

  • SeeCult: Pismo svima
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    SeeCult: Pismo svima

    Kao osnivači portala za kulturu Jugoistočne Evrope SEEcult.org, koji već 15 godina predano prati i kulturu u Beogradu i celoj Srbiji, ravnopravno promovišući institucionalnu…

    22.06.2017.
  • Crveno i belo, telo
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Crveno i belo, telo

    Bili su to crteži načinjeni plavim mastilom, modrim mastilom, gustim, kao rimsko nebo u sumrak, velike fleke koje su u stvari bića, živi svet…

    01.10.2017.
  • Braćo Srbi, mi vas volimo
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Braćo Srbi, mi vas volimo

    Koliko se sećam 2013. i 2015. održani su zajednički sastanci makedonske i srpske vlade na zajedničkom evropskom putu. Onda smo slušali premijera Aleksandra Vučića…

    30.08.2017.
Loading...