stav

Poziv

Autor: Borka Pavićević
31.12.2014.

Tačno u podne 1. januara 2015. obeležavamo dvadeset godina javnog rada Centra za kulturnu dekontaminaciju u „Paviljonu Veljković“ (nekadašnji „Museo“) izložbom „Živi, mrtvi, i ostali“.

Naša prva izložba otvorena je, možda anticipacijski, zvukom sirene za uzbunu i podizanjem – sa poda na zidove – dokumenata , fotografija, knjiga i drugih predmeta koji su preživeli višedecenijski diskontinuitet u kulturnoj nameni prostora u Birčaninovoj 21. Bio je to poziv na uspostavljanje kulturnog i javnog dobra i osvajanje polja za političku akciju u vremenu u kome nije bilo potrebno mnogo da se objasni naziv Centra za kulturnu dekontaminaciju. Tada nismo mislili da ćemo se sresti 1. januara 2015. Sirena, sasvim neobična mašina, stara, koja je proizvodila zvuk navijanjem, ručno, zatečena u Paviljonu, oglašavala se pred svaki od stotine programa pre zvuka stvarne, realne sirene marta 1999. – one pred početak Nato bombardovanja. Stigao je bio letak Civilne zaštite sa opisanim sirenama, za uzbunjivanje „Šizela“ i za prestanak opasnosti „Mirela“; i to je bilo tačno ono na šta je CZKD nastojao da upozori svojom prvom dekontaminacijom 1. januara 1995, i nadalje . Zadatak nam je bio da se sami sa sobom izborimo, i suočimo sa ratnim užasom i odgovornošću za sopstveni udeo u zločinu i razaranju, i to kritikom i kreacijom.

Nije namera Centra bila da se samo suprotstavi režimu Slobodana Miloševića; bio je to deo stava o kulturi protiv nacionalizma, ksenofobije, i interpretacije „drugih“ kao odgovornih i krivih za sve; o stvarnoj kulturi koja se može suprotstaviti onoj kulturi i propagandi što su do rata i etničkog čišćenja u „duhovnom“ smislu i dovele. Vojske, paravojske, policije, i paramilicije, radile su „svoj posao“. Tog trenutka, po oglašavanju „šizele“ nad gradom Beogradom i čitavom zemljom, marta 1999, u CZKD-u se postavlja izložba „Apel za mir“, skulpture Olge Jevrić; skulpture u prostoru, i mi svi koji smo tu. Pre Dejtonskog sporazuma 1995. u Centru je izložba „Živeti u Sarajevu“, stotine ljudi dolazi da se raspita o živima i mrtvima u Sarajevu pod opsadom. U garaži Centra i danas je poster „Opsada Sarajeva“, sarajevske „Fame“ i Suade Kapić. Zanimljivo bi bilo da se „pogleda“ u odnosu na današnju međunarodnu saradnju, prema „Zapadu“, ili zemljama članicama Nato pakta, kako je izgledao upad policije u CZKD, avgusta 1999, i pečaćenje
izložbe mladih ukrajinskih umetnika“, (u to vreme premijerka Ukrajine je Julija Timošenko), i odmah zatim skidanje pečata sa Centra u ime iste izložbe ukrajinske. (Nisu ukrajinski umetnici bili razlog za intervenciju policije. To je znao i Jirži Dinstbir, tadašnji izvestilac za ljudska prava UN, bez čije bi intervencije Centar tada bio teško otpečaćen. Ove prizore i njihove učesnike valja jednom opisati.) Šta bi bilo da je tadašnja izložba bila izložba mladih nemačkim umetnika? Šta bi bilo sa tim „majndsetom“? Evo kako o tome piše „Politika“ (Milivoje Pavlović, kulturni radnik i direktor Radio Beograda u tekstu „Peta kolona u kulturi“, maja 2000):
„Usred Beograda, koji nije samo glavni grad Srbije i Jugoslavije, već i prestonica slobodnog duha, sudi se celokupnoj duhovnosti srpskog naroda. Po principu, šta propusti Nato, dočekaće domaća peta kolona. Dok je na delu takav delikatan oblik savezništva sa agresorom, ne treba sasvim odložiti sistem za uzbunjivanje; još treba da budu na snazi mere pojačanog opreza i znaci opasnosti. Ili, možda, po istom ključu treba najpre dekontaminirati Centar za kulturnu dekontaminaciju?“
Od tada do Briselskog sporazumevanja i „promene majndseta“ prošlo je petnaest godina. Podsetimo: 11. aprila 1999. ubijen je Slavko Ćuruvija. (Politika Ekspres „Ćuruvija dočekao bombe“) Ivan Stambolić otet
je 25. avgusta 1999. i ubijen. Dobro je što je Centar otvoren dan nakon zatvaranja. U njemu je onda mogla biti komemoracija Slavku Ćuruviji, i početi rad Odbora za oslobađanje Ivana Stambolića. Iz tog Odbora
nisu više živi Radomir Konstatinović, Ljuba Tadić, Živorad Kovačević, Mirko Tepavac, Špiro Galović, Desanka Pešić… Nakon 5. oktobra 2000. na kapiju Birčaninove 21 ušao je Vojislav Koštunica, predsednik,
došao je na snimanje Press pretresa nezavisne produkcije „Vin“ i Gordane Suše. U bašti su ga čekali glavni i odgovorni urednici medija –Veselin Simonović, Veran Matić, Dragoljub Žarković, Grujica Spasović…(Nevolja sa ovom vrstom tekstova je u tome što teško da se ikada napišu kako valja od ogromnog straha da će se češće neko nego nešto zaboraviti.) Predsednik Koštunica tada je rekao da će „učiniti
sve“ da se „slučaj Stambolić pravno razreši“. Rekao je i da mu je žao Ivanove porodice, iako je Ivan bio „komunista“. (parafrazirano). Godine 2004. Gordana Suša postaje glavni i odgovorni urednik RTS, i tada emituje programe nezavisnih produkcija; odjednom postaje jasan i vidan učinak Centra, njegova produkcija, politika i poetika; u značajnom „dokaznom materijalu“ neprekidno su bile prisutne velike merdevine koje u Paviljonu omogućavaju rad između „neba“ i „zemlje“, teorije i prakse Centra za kulturnu dekontaminaciju. Rad i akcija, merdevine, sirene, tekstovi, alati, reči, telo, sprovođenja ideja u stvarnost, artikulacija, materijalizacija. „Dosta zločina“, „Zahtevamo odgovornost“, „Vukovar, Sarajevo, Srebrenica, Nemanjina 21“, bile su akcije građana i građanki Srbije, nakon ubistva Zorana Đinđića 12. marta 2003, gomile tih letaka i dalje su u Centru, kao i nešto plakata „Otpora“, kao i novine „27. februar“, „Radnika u kulturi“ nakon destrukcije izložbe kosovske likovne scene u galeriji Kontekst, tamo gde je danas Parobrod“, kao i…

U Centru za kulturnu dekontaminaciju čiji se naziv nikako nije rado izgovarao u vreme Slobodana Miloševića, Mirjane Marković i ostalih (pisalo se, kada se moralo zbog značaja ličnosti iz inostranstva koji bi posećivali CZKD, na primer, ovako: „Erland Jozefson, ili Liv Ulman, ili Jirži Mencl, ili Đerđ Konrad, sinoć u Beogradu“ ), bivale su i komemoracije; njihovo održavanje u Centru govori o društvenom
kontekstu i o vremenu, o svemu zapravo, i naravno, o pojedincu i društvu, o delima, o radu, o vrednostima, o moralu, državama u kojim smo živeli, institucijama društva i države, vrednostima ljudskog života.
Milovan Đilas, Miladin Životić, Ivan Đurić, Biljana Jovanović, Izet Kiko Sarajlić, Emir Dragulj, Stipe Šuvar, Novak Pribićević, Vladan Vasilijević Konstantin Obradović, Slobodan Inić, Neda Božinović, Srđan Rajković, Jelena Šantić, Žarana Papić, Ivan Stambolić, Olga Popović, Biljana Kovačević Vučo, Dragan Klaić, Mihajlo Mihajlov, Vojin Dimitrijević, Mirko Đorđević, Miljenko Dereta.

„Sačinjena od imena više hiljada ljudi koji su se odazvali inicijalnom ili nekom od naših kasnijih poziva, kao i od priziva novih, izložba „Živi, mrtvi i ostali“ vrši svesnu intervenciju u spomeničkoj tradiciji. Razumevajući napravljeni popis imena izvan granica memorijalnog obeležavanja, ona ga potpisuje, sa namerom da predloži kriterijum autorstva našeg dosadašnjeg rada.“ (Iz Poziva za 1. januar 2015, u podne, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21)
Autorka je dramaturškinja, kolumnistkinja u Nedelji Danas, direktorka CZKD

Preuzeto sa Danas online, PDF verzija.

Još članaka

  • Letter in Support of Osman Kavala

    Letter in Support of Osman Kavala

    To the attention of European media outlets November 7, 2017 We, the undersigned representatives of debate centers across Europe, members of the European Network…

    10.11.2017.
  • Jovan Ćirilov, 1931/2014

    Jovan Ćirilov, 1931/2014

    Borka Pavićević: Misliti i delati Kada bismo govorili o smrti, Jovan bi uvek rekao da se ne plaši, samo ponekad u snu. Užasavao se…

    16.11.2017.
  • Case Study Pertej i Put u Prištinu, 18 – 22. oktobar 2017.

    Case Study Pertej i Put u Prištinu, 18 – 22. oktobar 2017.

    Ove godine je XX godišnjica izložbe Pertej, organizovane u Centru za kulturnu dekontaminaciju 1997. godine. To je bila prva, a do sad i jedina,…

    13.11.2017.
Loading...