stav

Pravnik i umetnik

Autor: Borka Pavićević
18.05.2015.

Nije nikakvo čudo što su botovi izvršili agresiju upravo na tekst profesora Grubača. Zašto, u krajnjoj konsekvenci mnogi „botovi“ nasrću na Mona Lizu koja je do dana današnjeg, sudnjeg, sačuvana uprkos svemu, pa i svakoj profanosti. Zato što je savršena. I zato što „uzima meru“ čoveku i njegovim mogućnostima. Možda ga i poziva da bude bolji, očito to nije lako, ni naumiti, a još manje izvršiti, lakše su „izvinjavajuće zablude“ i „sitna dečica“
Dva su javna nastupa u proteklim danima. Prvi je bio tekst profesora Momčila Grubača „Greh i vrlina Saše Jankovića“ objavljen u rubrici „Pravo“ („Danas“, 11. maj), a drugi je Predavanje Roberta Vilsona u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, sinoć (13. maj).

U gornjem levom uglu „Prava“ nalazi se Justicija, boginja prava i pravde. Ovoga puta odmah se zapaža, a posebno je upečatljiva kada se pročita tekst profesora Grubača. Tu je i njegova fotografija. To je to. Red i poredak koji počiva na smislu, na logici, na znanju, na poštenju, nema autoriteta koji nije stvaran, nemoguće je biti ako nisi, Grubač vraća poverenje u zakonomernost sveta u kome živimo, uspostavlja ravnotežu, i mir. On nudi građaninu sigurnost, izvesnost, ravnotežu, dokida svaki voluntarizam i manipulaciju, ne, svet ne počiva na uzurpaciji, ni na sili, već na pravu i pravdi. I na istini koju treba hteti i znati pročitati.

Nije nikakvo čudo što su botovi izvršili agresiju upravo na tekst profesora Grubača. Zašto, u krajnjoj konsekvenci, mnogi „botovi“ nasrću na Mona Lizu, koja je do dana današnjeg, sudnjeg, sačuvana uprkos svemu, pa i svakoj profanosti. Zato što je savršena. I zato što „uzima meru“ čoveku i njegovim mogućnostima. Možda ga i poziva da bude bolji, očito to nije lako ni naumiti, a još manje izvršiti, lakše su „izvinjavajuće zablude“ i „sitna dečica“.

I još nešto, kada se pojavi takav tekst i takav čovek i takvi ljudi, a ima ih, i rekli su, i govore, onda se sasvim jasno postavlja pitanje u čemu je stvar. Ili, zašto oni nisu ti koji ureduju među nama, i gde su i zašto su izvan mogućnosti da nam pomognu da ne „dubimo na glavi“.

To pitanje izgleda jako nervira, ono je iritantno do bola, jer ima i mlađeg i starijeg sveta koji ume i zna, koji poseduje „kritičku moć suđenja“, ali mu je manjkavost u nekoj vrsti moralne osetljivosti („greh“) koja ne razoružava glupost i bahatost. Ali, na njih ukazuje, ili ih prokazuje… Tako se ta situacija „nacrtala“, projektovala na Justiciji, i tekstu Grubačevom. Udri i razori.

Stvoriti je već sasvim nešto drugo. Iako je i izrekao da je vreme to što od središta zemlje vodi ka nebu, Robert Vilson je i sobom vremenit, počeo je tišinom, nije to pauza, već tišina u kojoj se – ustanovljava. I danas se kreće kao kada je bio mlad, polako a teško, kao da upisuje stope, i daje interpunkciju vremenu. Na neki način, vremenom raspolaže. NJegovo predavanje je „studija (sopstvenog) slučaja“, neka vrsta samoanalize sopstvenog stvaralaštva u prilog životu i stvarnosti.

Na toj sceni, sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta igran je (Bitef, sedamdesetih, oprostite, ne mogu sada da listam kataloge i zbornike, što bi mi zamerio, žestoko, Jovan Ćirilov, a to je tako zato što mi je uvek bilo lakše da ga zovem i pitam) Vilsonov (i Glasov) „Ajnštajn na plaži“, mislim da i sada čujem taj zvuk i vidim ponavljanu kretnju, vremensku, trajalo je to „dugo“, kako je Vilsonu i rođena sestra rekla, te su mnoga braća i sestre izlazili i žamorirali u onom starom, pretpožarnom (Jugoslovenko dramsko gorelo je 1997) salonu u braonsivkaskom somotu. A dužinom zida bio je i šank. Onda se vraćalo u gledalište da se vidi da li se, u međuvremenu, „nešto dogodilo“.

Pre toga Robert Vilson je došao na Bitef, u Atelje 212, sa predlogom, danas bi rekli, „projekta“. Bila je to predstava „Planina K“. Prethodno je njegova predstava „Pogled gluvonemog“ imala veliki uspeh u Parizu, što je tadašnju štampu nagonilo da govori o njenom uporištu u Apoineru i Bretonu, dok je zapravo uporište bilo, u njegovoj alterniranosti sa gluvonemim Kristoferom, trinaestogodišnjim dečakom i njihovom uzajamnom učenju ekspresije. Bila je prisutna i mistifikacija da je Vilson, pre svog umetničkog života, i sam bio gluvonem, te se sećam novinarke koja je upravo to pitala. Nekako ga savatala u garderobi, u kojoj je retko bivao, jer je vreme gotovo dvadesetoročasno provodio sa čuvenim Ateljeovim električarom Perom Strujom, sledećeg puta postavljajući „Pismo za kraljicu Viktoriju“ (Viktorija je bila, to svi znamo, Zora Kolaković, čuvena Ateljeova „centrala“, portirka). Samo je Pera Struja znao gde je Vilson („svetlo osvetljava mrak“, reći će sinoć u predavanju). Kao svoj rad na trećoj godini arhitekture na zadatak da predstavi, nacrta grad, nacrtao je, kako je i pokazao, jabuku (celinu). Nije u tom času bilo mogućnosti da se u okviru „Bitefa“ uradi „Planina K“, te ga je Mira Trailović poslala ravno u Širas -Persepolis (festival, Teheran) kod Reze Pahlavija, gde je Atelje već bio sa predstavom „Hamlet u podrumu“ Slobodanke Aleksić (sa Brankom Milićevićem, kao jednim od učesnika, o čemu sam ovih dana mislila kada je Milićević Kockica rešio da se „povuče“), i gde je Piter Bruk stvorio, smislio jezik „orgast“. Mira je uvek znala da govori kako joj je u Iranu jedino nezgodno bilo stalno ustajanje i sedanje na pod. Valja napomenuti i da je u tadašnje vreme znamenite jugoslovenske diplomatije ambasador u Iranu bio Laslo Bala, tast Dragana Klaića, to je bilo u vreme kada je kulturna politika bila i diplomatska politika. Nije bilo potrebno ispisivati „Beograd je svet“, Beograd je bio svet. Dok Vilson govori o tišini i pokretu (Kejdž i Kaningam, i oni „Beograđani“ u ta vremena – Bitef), dok se niže ta vremenska ordinata, ili spušta vremenska sonda), odmeravaju se u odnosu na nju vremena, godine, ljudi. „Samo je promena stalna“ (Vilson).

U Teatru u podrumu izlagao je projekat „Planina K“, iza crne zavese ljušteći jedan luk, nismo ga videli, samo glas. Prevodio ga je Branko Vučićević, posle je Vilson pitao kako jedan Indus tako dobro govori srpskohrvatski. Čim je tada došao (sedamdesetih), Vilson je pitao za Dušana Makavejeva, i sinoć je govorio o tome kako je za Vilhelma Rajha i orgonsku energiju saznao iz „Misterija organizma“, i rekao da pozdravim Makavejeva, što ovim putem i činim. Valjalo bi, ako se može bez Ćirilova, objaviti tadašnje biltene Bitefa, to je prava istorija pozorišta (Ćirilov).

„Došao sam kući, hvala“, rekao je na sceni Robert Vilson, a onda u razgovoru posle predavanja „Bitef, Beograd i Tito, velikog su značaja. Nedostaje mi mnogo, Jovan Ćirilov“.

Pravo (Grubač) i umetnost (opera i tišina, Vilson) su sistemi koji svojom unutarnjom zakonomernošću čine uporišne tačke vrednosti koje život u kome je promena stalna čine mogućim.

Preuzeto sa Danas online.

Još članaka

  • O otvaranju ciklusa Nevermind 40
    Autor: Aleksandra Sekulić, CZKD

    O otvaranju ciklusa Nevermind 40

    Ciklus Nevermind 40: Punk u muzičkom bioskopu Jovana Bačkulje počeli smo opštim osvrtom na istoriju onoga što prepoznajemo kao punk, ali i na savremeni…

    09.11.2017.
  • Jovan Ćirilov, 1931/2014

    Jovan Ćirilov, 1931/2014

    Borka Pavićević: Misliti i delati Kada bismo govorili o smrti, Jovan bi uvek rekao da se ne plaši, samo ponekad u snu. Užasavao se…

    16.11.2017.
  • Studija slučaja: Čija je budućnost
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Studija slučaja: Čija je budućnost

    Znam porodičnu kuću Škeljzena Malićija, bila sam u njoj devedeset i prve godine, tada me je Alisa Malići na Korzou, podeljenom na dva dela,…

    01.11.2017.
Loading...