Princip proizvoljnosti i neautonomna profesija

 Princip proizvoljnosti i neautonomna profesija – okvir urbanog razvoja Beograda i pristup planiranju projekta ’’’Beograd na vodi’’ 

CKZD 23. oktobar 2014

Dr Ksenija Petovar, sociolog

Profesor (u penziji) Arhitektonskog i Geografskog

fakulteta Univerziteta u Beogradu

Princip proizvoljnosti i neautonomna profesija– okvir urbanog razvoja Beograda i pristup planiranju projekta ’’’Beograd na vodi’’

Moj polazni stav je da projekat ’’Beograd na vodi’’ nije neka slučajnost ili izuzetak u beogradskom urbanizmu, nije nešto što do sada nije praktikovano u planiranju ovog grada. Ipak, velika razlika između ranijih politika i praksi je u (1) veličini/obimu projekta, (2) privatizaciji centralnog gradskog prostora koje je javno dobro i javni interes svih građana Beograda, i (3) gotovo izvesno ogromnim troškovima (tzv. aktivacija lokacije) koje će građani Beograda i Srbije uložiti u korist privatnog investitora.   Ranije su se ovakvi projekti radili na znatno manjim područjima, i konsekventno sa manjim troškovima, sa slabijim  negativnim učincima na urbanu strukturu i na socijalni, ekonomski, prostorni i kulturni razvoj grada, i na sreću građana Beograda, veliki broj ovih, mogu reči megalomanskih projekata,  nije realizovan. U ovom slučaju, radi se o centralnom gradskom području, bukvalno o jezgru grada, koje može imati integrativnu ulogu u gradskom prostoru samo ako bude planirano i građeno kao multifunkcionalno područje sa dominantnim namenama kulturnih, obrazovnih i drugih javnih aktivnosti koje uvećavaju javna dobra i unapređuju javnu dobrobit i kvalitet života većine građana Beograda.

Da bi se razumela teza zašto projekat Beograd na vodi nije izuzetak ili slučajnost u beogradskom urbanizmu, treba reči da su četiri obeležja dominirala u planerskoj praksi u našoj državi u poslednjih nekoliko decenija, praktično od Drugog svetskog rata, i sva četiri su ključni uzroci niskog nivoa urbaniteta u gradovima u Srbiji, uključiv i Beograd.

Prvo obeležje je dominacija principa proizvoljnosti, kojim su se rukovodili planeri i urbanisti, a još  više političari i interesne grupe koje su imale ili imaju njihovu podršku. Planeri/urbanisti su imali (imaju) pravo (koje je bilo potvrđivano od strane brojnih stručnih komisija za planove, skupština koje su te planove usvajale itd.) da utvrđuju planske propozicije koje su u mnogo pogledu ugrožavale kako imovinska prava građana, tako i tradicionalne urbanističke matrice, ambijentalne vrednosti prostora i stečena prava građana i lokalnih zajednica.

Paradigmatičan primer za ovakvu vrstu proizvoljnosti ili bahatosti jeste  redefinisanje (’’ispravljanje’’) regulacionih linija parcela i granica između privatnih parcela u regulacionom planu prostorne celine Dedinje – Topčidersko brdo – Senjak,  iz 1999. godine, kojim je preko hiljadu privatnih parcela izgubilo pravni status odnosno poništen im je legalni status  koji su imale decenijama unazad.

Drugi primer je praksa probijanja sobraćajnica i menjanja namene izgrađenih površina, čime su van legalnog statusa stavljana naselja i imovina koja je na tim prostorima postojala desetinama godina (primer brisanja sa urbanističke karte  Orlovskog naselja u Mirijevu, urbanističkim planom iz pedesetih godina, koje je delegalizovano i stavljeno van pravnog sistema zbog novoplanirane saobraćajnice (Mirijevski bulevar i javne zelene površine). Naselje je izgubilo pravni status, ali je ostalo da traje, a sve građevinske intervencije su dobile obeležje ’’bespravne izgradnje’’. I tako smo imali situaciju da , istovremeno dok je reprezentativni objekat ’’Sava centra’’  gradjen bez urbanističke i građevinske dozvole, u Orlovskom naselju u Mirijevu dvojica vlasnika su prekršajno kažnjenja novčanom kaznom zbog toga što su bez dozvole u sopstvenim kućicama izgradili kupatila. Pošto nisu imali novca da plate prekršajnu kaznu, obojica su odrobijala po 60 dana u Padinskoj skeli. Orlovskom naselju je, inače, posle 30 godina vraćen pravni status sredinom 90-tih godina.

Brojni primeri proizvoljnih i neobrazloženih izmena i dopuna generalnih i regulacionih planova mogu da potvrde iznetu tezu: od pomenute  izgradnje ’’Sava centra’’ bez urbanističke i građevinske dozvole, koji su uslovili naknadne promene saobraćajne mreže, planiranog ’’probijanja’’ Unutrašnjeg magistralnog poluprstena (čitaj: autoputa) kroz izgradjeno gradsko tkivo , izmene GUP-a i manipulacije tokom priprema i izrade projekta i izgradnje Mosta na Adi, pa sve do projekta o kome danas govorimo.

Drugo obeležje, koje je u direktnoj vezi sa principom proizvoljnosti jeste odnos prema troškovima realizacije projekta. Decenijama smo svedoci ustaljene  prakse prikazivanja fingiranih troškova i prikrivanja realnih troškova realizacije objekta ili projekta. Takva praksa je moguća zato što niko nikada u ovoj državi, nije odgovarao za probijene troškove, odnosno za višestruka prekoračenja prvobitno utvrđenih cena. Ta prekoračenja su, po pravilu, socijalizovana i prebacivana na budžet odnosno na javne fondove.  Za brojne (usvojene) projekte uopšte i nisu utvrđeni čak ni orijentacioni troškovi, kao na primer, za planirani  Unutrašnji magistralni poluprsten, kroz tri centralne gradske opštine, uključiv i izgradnju nekoliko tunela itd.

Kada su u Beogradu građeni objekti od gotovo 30 spratova, (Istočna i Zapadna kapija, soliteri na Banjici) niko od aktera nije ni mislio, a kamoli postavio pitanje koliko će takav objekat da košta (troškovi izgradnje plus troškovi održavanja računati na amortizacioni vek objekta ) –  ni projektant, ni urbanista, ni građevinsko preduzeće ni razne komisije koje su ove projekte odobravale.  Troškovi izgradnje objekata (u koje su bile uračunate čuvene klizne skale, odnosno pravo na višestruko povećanje proizvođačkih cena zbog navodnog  uticaja inflacije i drugih, tzv. nepredviđenih troškova, sve  dok se ne završi izgradnja), kvalitet izvedenih radova (garantni rok bio je utvrđen na čitave DVE godine, isto kao i danas), kao i troškovi održavanja (investicionog i tekućeg) su bili nečija druga briga. Drugim rečima, ti troškovi su bili ’’socijalizovani’’, odnosno plaćani iz zajedničkih fondova i budžeta, ili su, što je mnogo češće bio slučaj, zgrade prepuštane propadanju. Samo da podsetim da je pre nekoliko godina licitaciona ponuda za prodaju zgrade Geneksa (tzv. Zapadna kapija) bila oko 350 eura/m2, u zoni gde su se cene stanova kretale između 1400 i 1600 eura/m2.

Iako je Srbija napustila socijalističko planiranje i otisnula se u kapitalističke vode, zastupam tezu da je odnos prema planiranju i gradskom prostoru ostao isti. Postoji bezbroj primera proizvoljnosti kako u izradi planova tako i u njihovim izmenama, dopunama, tumačenju i samoj primeni.

Treće obeležje je višestruka sprega/povezanost  između političkih interesnih grupa i urbanista/planera kao profesije. Kako možemo objasniti čvrstinu,  trajanje i neupitanost te sprege. Po mom sudu suštinski razlog je što u našem društvu ne postoje autonomna profesionalna/strukovna udruženja, koja su uslov za delotvorno funkcionisanje profesije, zaštitu profesionalnih standarda i zaštitu članova profesije od pritisaka sa strane.  Osnovna misija profesionalnog / strukovnog udruženje je organizovanje i unapređenje profesije, zaštita interesa pripadnika profesije odnosno članova udruženja, kao i zaštita javnog interesa u sferi profesionalnog delanja. Profesionalna udruženja nastoje na  unapređenju standarda, profesionalnog delanja i etičkih principa struke, s jedne strane, i zaštite interesa, profesionalnog integriteta i egzistencijalnih potreba pripadnika profesije, s druge. Prvi i najvažniji uslov za kvalitetno funkcionisanje profesionalnog udruženja je autonomija u odnosu na državu, upravljačku strukturu i političke partije. Samo autonomno profesionalno udruženje može da se bavi pitanjima od suštinskog značaja za unapređenje profesije, njeno kvalitetno delanje, građenje i zaštitu integriteta i dostojanstva profesije. Profesionalna udruženja u demokratskim državama podržavaju javni stručni diskurs i inicijative građana u oblasti planiranja i korišćenja prostora i podstiću lokalne vlasti na aktivnu saradnju sa udruženjima  građana u gotovo svim pitanjima od važnosti za kvalitet  života u gradu. Komunikacija sa građanima je od posebnog značaja zato što je dužnost profesionalnih udruženja da stručno artikulišu inicijative građana i na taj način pomognu da se pokrenute ideje bolje obrazlože i razumeju.

Četvrto obeležje urbanističkog i prostornog planiranja u Srbiji je apsolutno i bezuslovno isključivanje javnosti i građana iz procesa izrade urbanističkih i drugih razvojnih projekata. Učešće građana je utvrđeno tz. javnim uvidom, odnosno ex-post prikazivanjem Nacrta projekta građanstvu i pravom građana da stavljaju komentare i daju predloge koje komisija razmatra. Prilikom donošenja Generalnog plana Novog Sada, sedamdesetih godina 20 veka, održano je oko 800 tribina i sastanaka u vezi plana. Naravno, ni jedna ključna primedba ili sugestija nije bila usvojena. Tako fingirano učešće građana kroz javni uvid održalo se do dan danas. Poslednjim  izmenama Zakona o planiranju i izgradnji, obaveza javnog uvida pomerena je u fazu Koncepta plana, ali nije promenjen neobavezujući karakter javnog uvida.

Da li u načinu odlučivanja o projektu ’’Beograd na vodi’’ i u samom planskom dokumentu postoje napred opisana obeležja planiranja i uređenja gradskog prostora – princip proizvoljnosti i neobrazložene propozicije,  visoki troškovi iz javnih fondova bez efekata na unapređenje javnih dobara i kvaliteta  života u gradu, istini za volju sa naznakom prikrivenih troškova nepoznatog iznosa, muk profesionalnih udruženja, i najzad, potpuno odsustvo javne rasprave i dijaloga o projektu.

Šta saznajemo iz nacrta Prostornog plana područja posebne namene uređenja dela priobalja grada Beograda – područje priobalja reke Save za projekat ’’Beograd na vodi’’ (Republička agencija za prostorno planiranje, www.rapp.gov.rs).

Projekat je zaključkom Vlade RS (01.05.2014. godine) utvrđen kao projekat od posebnog značaja za RS i grad Beograd. Iz Nacrta PP se ne može saznati u čemu je taj poseban značaj odnosno koji je to javni interes za realizaciju ovog projekta.

Šta je pretežna namena prostora u ovom projektu? Kada se izuzme akvatorij reke Save (33,96 ha) i zona na levoj obali Save (27 ha), pokazuje se da je pretežna namena područja na desnoj obali Save (116 ha) – stanovanje i komercijalne aktivnosti – 45%. (str. 3) Ukupna površina planskog područja je 177, 27 ha.

Iz tabele Bilansa površina  – bilans se odnosi na sve tri zone – (str. 85) saznajemo:

–         Površine javnih namena čine 125,52 ha, odnosno 71% (javne saobraćajne površine – 29%, vodno zemljište/ reka(?) – 22%, javne službe, javni objekti i kompleksi – 6%, javne zelene i slobodne površine – 14%. (tabela na str. 85).

–         Površine ostalih namena čine 51,75 ha, odnosno 29%. Od toga površina predviđena za stanovanje čini 30,69 ha ili 17% od ukupne površine planskog područja, a komercijalne zone i gradski centri 21,06ha ili 12%.

–         Kada površinu predviđenu za stanovanje (30,69 ha) dovedemo u odnos sa delom planskog područja na desnoj obali Save (gde će ta stambena izgradnja biti realizovana), onda vidimo da površina predviđena za stanovanje  učestvuje sa 26,5% u ukupnoj površni područja na desnoj obali.

Nešto više o planiranim stambenim kapacitetima nalazimo u poglavlju 3.2 : Uticaj posebne namene na demografske i socijalne procese i sisteme (str. 61), odnosno podpoglavlju 3.2.1. Demografski razvoj.

U tom podpoglavlju nalazimo sledeći iskaz: ’’Na planskom području je predviđena realizacija različitih namena i sadržaja, od čega oko 60% čini stambena izgradnja, koja je delimično prisutna na celom prostoru (str. 61). I dalje: Planom se ne precizira struktura stanova po veličini, ali se procenjuje da će znatno veće učešće imati veliki, luksuzni stanovi, što dovodi do prosečne veličine stambene jedinice od oko 170 m2 BGP (oko 135 m2 neto) (str. 61).

I dalje: ’’Na planskom području će biti izgrađeno 6.128 stanova za planiranih oko 17.700 novih stanovnika’’(str.62)

Prema navodima iz PPPPN,  tržišna/prodajna cena stanova se procenjuje na 2.480 miliona eura (2.480.000.000 eura).  Kada se broj stanova (6128) pomnoži sa projektovanom neto prosečnom površinom (135 m2), dobije se ukupna  neto stambena površina od 827.280 m2, odnosno  vrednost od oko 3000 eura/m2. (str . 62). Na stranu pitanje ko će kupovati stanove po prosečnoj ceni od 3000 eura, odnosno za stan prosečne veličine od 135 m2 oko 400.000 eura. Treba pomenuti da osnovni troškovi održavanja, naročito u zgradama visoke spratnosti iznose nekoliko stotina do više od hiljadu eura mesečno za stanove u zgradama visoke spratnosti i ovakve cene i površine.  Da li se iko od zagovornika ovog projekta kao i obrađivača Plana upitao  ko će biti kupci ovih stanova? Iz teksta PPPPN se, posredno, može zaključiti da će kupci biti građani Srbije, budući da se u ovoj zoni planiraju četiri nova obdaništa (sa po 270 dece, odnosno ukupno1080 dece) i dve nove osnovne škole, sa 1320 učenika.

Pitanje na koje treba odgovoriti jeste kakav je to poseban značaj odnosno javni interes Republike Srbije i grada Beograda da investira u izgradnju (troškovi aktiviranja lokacije, poklanjanje zemljišta???) tolikog broja skupih i velikih stanova (25% površine zone, odnosno 60% od planiranih različitih namena i sadržaja). Podsećam da je do 1991. godine, stambena izgradnja mogla biti osnovom za proglašenje javnog interesa, ali to od tada, kao i po važećem Zakonu o eksproprijaciji nije moguće. Pošto za to ne postoji pravni osnov, onda je nađeno rešenje o tzv. posebnom značaju projekta za Republiku odnosno Beograd.  U toj manipulaciji, Vlada Republike Srbije nije pokazala originalnost. Takvu istu odredbu primenila je i Vlada Republike Hrvatske, kada je privatnu investiciju izgradnje novog stambenog naselja sa golf terenima na visoravni Srđ, iznad Dubrovnika, proglasila projektom od posebnog značaja, i na ta način omogućila privatnim investitorima izgradnju iznad jednog od najverednijih prostora na Mediteranu, a lokalnu vlast i građane obavezala da iz gradskog budžeta izgrade pristupne saobraćajnice i komunalnu infrastrukturu.  Ukratko, iz PPPPN za projekat ’’Beograd na vodi’’nije jasno zašto je, na osnovu kojih kriterijuma i na osnovu kog pravnog dokumenta (zakon, ustav, neki propis ili uredba) ovaj projekat proglašen od posebnog značaja za Republiku Srbiju i grad Beograd?

Da vidimo koliko će ovaj poseban značaj koštati građane Beograda i Srbije. Na strani 63, PPPPN se daje  procena da će aktiviranje lokacije koštati oko 480 miliona eura,  ali se navodi da će postojati i dodatni infrastrukturni kapaciteti čiju visinu nije bilo moguće uključiti u obračun (na primer tunel ispod Save). Podsećam da je pre nekoliko meseci saopšten podatak da će aktiviranje lokacije ’’Beograda na vodi’’ koštati Republiku Srbiju odnosno grad Beograd oko 60 miliona eura. Sada je ta brojka uvećana osam puta, i sve to neodoljivo podseća na proizvoljno i neobavezujuće licitiranje troškova izgradnje Mosta na Adi (od početnih 90 na preko 500 miliona eura – sa pristupnim saobraćajnicama, kamatama i sl.) ali bez (za sada još uvek nepoznatih) troškova održavanja mosta a naročito kosih zatega,  izgradnje UMP, tunela ispod Topčiderskog brda, nekoliko tunela na opštini Vračar,  itd., itd.

Da zaključim: Matrica ostaje ista. Relevatni podaci se ili prikrivaju ili ne znaju. Planski iskazi i procene se fingiraju i neuspešno nastoje dovesti u nekakvu logičku vezu. O troškovima, ceni projekta i preuzetim obavezama se ne raspravlja kao da je to vojna tajna iz vremena hladnog rata. O tome ko je će biti vlasnik tog zemljišta, da li  je zemljište poklonjeno, prodato ili dato u zakup, po kojoj ceni, kakve  su implikacije  vlasničkog statusa zemljišta nema ni reči. Čiji propisi i pravni sistem će važiti na tom zemljištu? Kao i uvek do sada kada se nastojalo na javnoj raspravi o projektima važnim za razvoj grada, svaki pokušaj javne rasprave, iznošenja i sučeljavanja argumenata i postavljanja pitanja se odmah, od strane vlasti i gradskih stručnjaka,  diskvalifikuje ocenama da se radi o unutrašnjem neprijatelju, glasnogovorniku partija u opoziciji, nezadovoljnom kritizeru i sl. Toga smo se bar naslušali.

Ne treba posebno da podsećam da je ovakva praksa u potpunoj suprotnosti sa svim relevantnim dokumentima Evropske unije o razvoju gradova i pravu građana na informacije u oblasti životne sredine (Evropska gradska povelja, Arhuska konvencija).

Na kraju, mogući ishod  je da će i projekat Beograd na vodi  biti još jedna u nizu megalomanskih  zamisli koje je trebalo da menjaju sliku Beograda i na taj način ga učine svetskom metropolom. Da li se još neko seća projekata kao što su: kandidatura za Olimpijske igre, Savski amfitetar kao Središte kulture Treći milenijum, Savski amfiteatar kao centar nesvrstanih, EUROPOLIS u Savskom amfiteatru, itd. itd.?  Koliko nas je koštalo proglašavanje Beograda kao grada budućnosti Jugoistočne Evrope? Problem je što svaki projekat košta sve više i više, što su preuzete obaveze sve veće i veće, i što će građani  Srbije i Beograda, njihova deca, unuci i praunuci to sve uredno plaćati i otplaćivati, ili eventualno otići u dužničko ropstvo.  .