stav

Privatno je javno

Autor: Zlatko Paković
10.05.2019.

Ovu ćemo kolumnu posvetiti poeziji. Ozbiljnoj poeziji. Poeziji pesnikinje koja nam se tek otkriva, zrelo, u zrelom svom dobu.

„Bilo je dva i trideset a ne pet i dvadeset…./ tačno, tad sam bila krug…/ uvezao me svojim udom u kružnicu, od usta do šupka…/ samo je ulazilo…/ i nisam imala površinu, samo rupa omeđena krugom….// I onda iz obesti se nekako i neko ušunja u moj analni otvor/ a na njemu uranjaju jadni i nežni.// Ima ih, ima, ima… preko nekoliko, preko sve/ Tek kada su se ušunjali u sve moje rupe,/ Učinili me krugom, učinili me rupom// Ima ih, ima, ima… preko nekoliko, preko sve, svi// ja započinjem da levitiram iznad seksualnosti, / ludila, kontrole i kazne.// Nikada nisam mogla da shvatim kvadraturu kruga/ Dok nisam propala u rupu// Semene tečnosti su transformisana anatomija tela./ Zaptivaju otvore kao pur pena prozore“

Tako peva Ana Isaković o svom silovanju, a njena je pesma ne tek pesma o pojedinačnom slučaju zločina nego pesma o samoj toj vrsti zločina koji se u talasima niže otkad je na svetu ljudskog roda. Ono pojedinačno, partikularno, pesma prepoznaje kao ono univerzalno.

Jer svaki je zločin nad pojedinačnim čovekom univerzalan, hoću reći svetski. A silovana žena pretvorena je u privatni predmet nasilnog užitka, a privatno nije lično – jer u ličnom užitak ne može biti nasilan, nego hotimičan, zdušno željen – i stoga je privatno uvek javno. Naime, ono traži pažnju javnosti. Ako hoćete, oko traume privatizovanog subjekta u tuđem nasilnom užitku, poziva se javnost na sopstveno konstituisanje: „preko sve, svi!“

Ana Isaković silovana je u leto 2010. godine. U aprilu ove godine izašla je u javni prostor sa univerzalnom temom silovanja i njome oblikovala javno vreme u pozorišnoj predstavi koju je sačinila sa kolegom pesnikom i pravnikom Ramizom Huremagićem i rediteljem Ninoslavom Šćepanovićem: „Da li bi htela da se još ponekad nađemo?“ To pitanje, pošto ju je silovao – autorku budućeg dramskog komada u pesmama – postavio joj je nasilnik, tako naivno, tako nevino, gotovo tepajući, kao što ga postavljaju skoro svi nasilnici svojim žrtvama, u tom nam pitanju otkrivajući da za njih silovanje, u ovom svetu patrijarhata, nije nikakav zločin, nego dar koji silovana žena dobija ne protiv svoje volje, nego s voljom koju tek treba da otkrije u sebi. O tome, „Anina pesma ženama“:

„Stojim hrabro! Stojite hrabro!/ Idem ulicama godinama!/ Idete ulicama godinama!/ Nikada se ne bih sagla, niti kleknula!/ Nikada se ne biste sagle, niti kleknule!/ Kada me pitaju da li sam aktivistkinja…/ Kad vas pitaju da li ste aktivistkinje…/ Kažem obesno: Zauvek!/ Kažete obesno: Zauvek!/ Stojimo u strahu./ Nikada ne izlazimo./ Saginjemo se i klečimo./ Kada nas pitaju šta radimo./ Mi kažemo: Radimo./ Rađamo./ Izgovaramo./ Kliše volimo!/ Dajete glas nevidljivima./ Glasnogovorništvom osvešćujete/ Dok ja ne kleknem, i ne zavodim/ Državu analnim./ Dok ne kleknem, pa mahnem pičkom samo Tužilaštvu./ Kako vas volim!/ Kada vaginalne, analne i ostale rupe predajete!/ Kada vaginalne, analne i ostale rupe predajemo!/ Onda volite da ćutite./ Onda volimo da ćutimo./ Ćutanjem do odbrane./ Ćutanjem do sledeće mrtve.“

Jer kad je silovana jedna žena, silovane su sve žene. Kako to? Pitaju dobro situirane, dobro udate, dobro organizovane, dobro uhlebljene, dobro edukovane, dobro plaćene, dobre žene! Odgovor, dobre dame, potražite tamo gde ga nikad ne tražite – u poeziji! Žrtva u poeziji skida se sebe kostret statusa žrtve.

Žrtva u aktivizmu skida taj isti kostret, jer je aktivizam poezija drugim stihovima, jer je poezija aktivizam drugim stihovima. Silovana žena, aktivistkinja, pesnikinja, pozorišna radnica Ana Isaković u svojoj pozorišnoj predstavi stoga može da zaviri u još nekonstituisano biće ljudskosti svog silovatelja, u egzistenciju za koju njegovo postojanje i ne zna, jer silovana žena nije žrtva, nego je žrtva silovatelj. Taj duboki uvid, koji treba pretrpeti u sopstvenoj svesti do preobražaja te svesti, jeste moć poezije:

„Inspektorka kaže: Pozvana si./ Precizni ostaci emotivnog jednoumlja./ I ne ostavlja na miru duhove penetrirajućih subjekata/ Zoran Pantelić je 11. jula 2010. godine analnošću bez lica ušao u prostor stvaranja./ Oterala sam brata u pizdu materinu./ Bila u policijskoj stanici u 29. Novembra./ Otišla tamo gde su crvene gaće./ Kažu: Odlično. Imamo DNK!/ Ja kažem: Odlično./ I dobijem otkaz./ Posle sam bila na pozorišnom festivalu MESS u Sarajevu./ Pljuvala direktora nevladine organizacije./ Bila sam na obuci za rad sa ženama koje su doživele nasilje./ Susrela se sa bivšim zavisnicama, prostitutkama, obljubljenima od strane očeva./ Nisam ustala iz kreveta./ Ustala sam iz kreveta./ Odlučila da ako ne ustanem,/ Onda će me jebati ko god stigne./ Metaforički i bukvalno./ Lice Zorana Pantelića je otkriveno./ Inspektorka kaže: Uhvaćen je./ Ja kažem:…./ Inspektorka kaže: Pozvaće vas na sud./ Ja kažem: …/ Pozovu me na sud./ Kako ste bili obučeni?/ Majica na bretele./ Koje boje?/ Crne./ Pokažite dokle vam je bila suknja./ Ovako dovde. Malo iznad kolena./ Bili provokativno obučeni?/ Smatram. Ja smatram. Smatram. Ja smatram!/ Gola bih prošetala Ustaničkom, a da mi niko ne ušeta u analni otvor./ I ja kažem, gospođo./ Mislite, gospodine?/ Gospodine, gospodine…/ 15 devojaka – 6 se odazvalo – 4 se pojavile – 3 ćutale/ Prvi dolazak – drugi dolazak – treći dolazak/ Zoran Pantelić (31), raznosač peciva iz Grocke obraća se:/ TANJA; ANA; MARIJA; IZVINITEEEE!/ Ja odvrćem glave koje u tom trenutku ćute./ Odlazim da ustanem./ Odlazim da čujem/ 9 godina/ 9 godina šetnje/ 9 godina jela/ 9 godina sna/ 9 godina nemogućnosti šetnje kroz analne otvore/ 9 godina prezentacije ‘nadziranja i kažnjavanja’/ Samo da napomenem. Da napomenem. Važno je napomenuti./ ‘Zoran P je oženjen, nema dece i raznosač je peciva./ ‘Izvor Kurira iz policije kaže da je imao teško detinjstvo, da ga je otac maltretirao, kao njegovu majku i braću.’/ Prijatan dan vam želim!“

Preneto iz dnevnog lista Danas.

Još članaka

  • Dželati i žrtve: Može li narod biti odgovaran za nedjela režima?

    Dželati i žrtve: Može li narod biti odgovaran za nedjela režima?

    Polemika između Slavenke Drakulić i Borke Pavićević, „Dželati i žrtve“ o tome može li postojati kolektivna odgovornost za nedjela režima, uz moderaciju Omera Karabega…

    23.05.2019.
  • Ali
    Autor: Borka Pavićević

    Ali

    Svojevremeno je Boris Dežulović prokazao „ali“ za jednu od najkobnijih reči naših naroda i narodnosti, reči na zajedničkom jeziku, što neodoljivo ide uz monolog…

    29.04.2019.
  • Podvodne i podvođene prošlosti, i govor budućnosti – Oberhauzen 2019
    Autor: Aleksandra Sekulić

    Podvodne i podvođene prošlosti, i govor budućnosti – Oberhauzen 2019

    U momentu kada pišem tekst, u Puli je proglašen Dan žalosti zbog zatvaranja brodogradilišta Uljanik.  Istovremeno, na Vencijanskom bijenalu u hrvatskom paviljonu traje izložba…

    24.05.2019.
Loading...