Proleća 2016

Razna „proleća“ proleću, rekonfiguracija se ubrzava, ubrzanje raspaljuje analitičare, i javnosti se ispostavlja neki niz mutnih fotografija tela u kretanju. Kao i obično, fašizam je prizvan da zavara nezadovoljne i spreči ozbiljnu mobilizaciju oko društvenih promena, da zamuti javno polje strahom i mržnjom, da lako objasni ’krizu’ kapitalističkog sistema zaverom stranaca i smisli neku novu ’čistotu’ za odbranu. Ubrzanje kojom fašizam u Evropi osvaja javni prostor, falsifikuje antikolonijalne ili antiimperijalne ideje često zavara, čini se da je nastupio odjednom, da je antiimigrantska plima nanela, a kriza EU pojačala njegovo prisustvo. On je samo vulgarnije vidljiv, korišćen i izložen, isturen.  Ovog proleća, sticajem okolnosti, kretala sam se brzo Evropom, te sam možda uspela da uhvatim i poneku jasniju fotografiju, kao što se vozovi u kretanju istim pravcem međusobno jasnije vide.  I sa tim slikama radim egzegetičku analizu, tumačim njihova predskazanja, anticipacije i najave iz davne prošlosti, one od pre par godina.

Muzej tehnike

Pre par godina mi je u Berlinu kolega iz časopisa Kritika Politična iz Varšave opisivao neke crne noći ultradesničarskih marševa kada bi se ljudi sklanjali u njihovu redakciju. Ovog marta bila sam u toj redakciji u Varšavi, na konferenciji o budućnosti Evrope, i primetila da se iz opšteg tona straha, spekulacija i strepnje izdvajaju glasovi sa Balkana, da nam je tamo zapravo i uloga bila otkočiti taj šok i ograničenja (nedavno je donet zakon o „zabrani propagiranja komunizma ili bilo kog totalitarizma“ u Poljskoj. O ulozi ’antitotalitarizma’ u našoj liberalnoj stvarnosti i njenoj legitimaciji pisao je Miklavž Komelj, kao i Krešimir Zovak u tekstu „Svi smo mi antitotalitaristi“). Za svoj lični uvod u Varšavu izabrala sam da posetim Muzej tehnike u ikoničkoj zgradi koju je Sovjetski savez poklonio Poljskoj, sada nadgornjavanoj staklenim neboderima preko puta i zasenjivane modernim tržnim centrima. Posle pozdrava sa kipom Madam Kiri, čudnih izuma i naprava iz prošlih vekova, razvoja geodetske prakse, fizike, hemije, gomile filmskih kamera iz raznih perioda, videla sam deo decenijama stare postavke o istoriji rudarske tehnologije, autmobilske industrije, starih aviona, sve u društvu nekoliko grupa dece iz različitih škola i vrtića. Na izložbi kompjuterske tehnike gledala sam zapanjene klince kako slikaju Spectrum dok im nastavnik objašnjava čemu je služio, a pomaže mu i sama postavka jer je i sad izložen na čoji i parketu iz prošlog veka. Arheologija. U susednoj prostoriji je sponzorisana izložba/reklama 3D animacijskog softvera u potpuno drugačijem, spektakularnijem setingu.  Građani Varšave ipak, kako sam čula, nisu spremni da dozvole rušenje ove zgrade, i zanima me kako će se meriti propagandni doseg ovog simbola, i da li će se i Muzej tehnike po svom naučnom i tehničkom optimizmu naći na listi, da li će se ovaj horizont otpisati u korist sponzorisanih displeja korporacijskih softvera.

Oni dolaze

Pre par godina belgijska desnica je u predizbornoj kampanji delila po poštanskim sandučićima flajere na kojima je bila slika natovarene stare škode sa natpisom „Oni dolaze!“, aludirajući na istek roka od sedam godina od ulaska Rumunije u EU, koji omogućava radnicima iz Rumunije da sada rade u zemljama EU. Podsećao je taj moto na trejlere horor filmova iz vremena Hladnog rata, zazivajući neko vanredno stanje protiv vanzemaljaca, Godzile, ljudi-mrava. Ovog aprila, ubrzo posle terorističkog napada u Briselu, na graničnim prelazu iz Holandije posmatram zastoj pred kontrolnim punktom, a u podzemnom prolazu na trgu u Antverpenu specijalne jedinice koje, kako ću otkriti, obezbeđuju skup protiv terorizma u organizaciji muslimanske zajednice u Antverpenu, blizu Gradske kuće ispred koje su sveće, cveće i natpisi Ankara, Sirija, itd. Briž i Ostende bili su poprište ’demonstrativnog evropskog turizma’ sunčanog vikenda, kada su evropski turisti namerno pohrlili baš u belgijske gradove da pokažu da je stanje normalno i da se ne boje.

Rizik i pravo

Pre par godina u Oberhauzenu je otvoren jubilarni 60. festival kratkog filma neobičnim performansom o čemu sam pisala (link), a koji je završen čitanjem pisma jednog hotela festivalu o tome kako treba da obrati pažnju na korisnike smeštaja, jer oni „ne nude smeštaj umetnicima i manjiinama“. Pismo je bilo napisano 1983. godine. Ovim je velika institucija kritičke svesti i umetnosti Evrope i sveta upozorila šta može biti posledica odustajanja od rizika, kritičke javnosti. Ove godine je uvodnik festivala Larsa Gasa posvećen delegitimizaciji institucija kulture, a u korist ’participacije publike’, koja populističkim prividom zapravo uniformiše i sužava polje kulture: „Publika ne polaže pravo da je činimo srećnom. Ali polaže pravo na to da je ne smatramo budalom.“ Gas je iskoristio primer radija koji su identičnih programa i plej lista „najtraženijih“ sadržaja. Radio aparat iz 1930ih sa koga je išao savremeni program nemačkog radija bio je u centru izložbe kineskog umetnika Sun Ćuna (Sun Xun), a  koju je stvarao prethodnih nekoliko nedelja u Oberhauzenu. Njegovi crteži, kolaži, slike i instalacije nastale u ovom gradu i inspirisani Evropom već su u pokretu, anticipiraju film (paper movie) koji se odvija po složenoj logici njegovog impresivnog filmskog opusa i upozoravaju na stvarnost i materijalnost novih odnosa koje upravo oni u njih uronjeni često ne vide u sopstvenom društvu.

Muzeji, suvereni, zveri, duhovi, i naš slučaj

Pre par godina u Muzeju savremene umetnosti na Ibici raspitivala sam se kako se taj impresivni muzej finansira, i rekli su mi da je na gradskom budžetu. Ibica ima četrdeset hiljada stanovnika i impresivni Muzej, dok je u Beogradu obnova Muzeja savremene umetnosti toliki problem da je kao trauma prenošen godinama na razne ministre, vlasti, nivoe rešavanja, bez rezultata. Pogledala sam sa tvrđave jahte ukotvljene nedaleko odatle i shvatila da slavni fudbaleri koji plaćaju desetine hiljada evra boravak njihovih plovila u mondenskom, klaberskom centru time, ne znajući, učestvuju u finansiranju ove institucije. U muzeju sam uočila svega dvoje posetilaca, kao da je metodom Izgubljenog pisma najuspešnije skriven baš tako izložen na najposećenijem ostrvu Mediterana. Ove godine, u Barseloni se najviše pričalo o posledicama smene/ostavke direktora (Bartolomeu Mari) Muzeja savremene umetnosti Barselone (MACBA) zbog cenzure jednog umetničkog dela na izložbi „Zver i suveren“, i njegovoj odluci da posmenjuje kustose pre odlaska. Reč je o skulpturi austrijske umetnice Ines Doujak koja predstavlja kralja Huana Karlosa sodomozovanog nad starim šlemovima SS jedinica. Kako njegov nalog da se rad sa izložbe skloni kustosi nisu prihvatili, on je izložbu otkazao, kustose je smenio i dao ostavku. Spekulisalo se da je na njega pritisak izvršila od počasna predsednica Upravnog odbora Muzeja, bivša kraljica  Sofija (žena Huana Karlosa), ali je on tvrdio da je sve u potpunosti bila njegova odluka. Posle sastanka Konzorcijuma MACBA saopšteno je da muzej prolazi kroz krizu, ali da želi da otpočne novi period života muzeja kao javnog entiteta koji pretpostavlja odgovornost za prenošenje umetnosti, različitih vizija i generisanja javne debate. Mene su brinule neke druge skulpture. U kretanju Barselonom možete u nekom momentu osetiti kako se nešto ne uklapa, nešto čudno iskače; iz uzbudljivog niza Gaudijevih građevina, gotskih gargojla, vavilonskog žamora koji jedan kraj Ramble (Rambla pa’qui Rambla pa’lla, kako peva Manu Chao) – pomorski muzej u kojem vise pojasevi za spasavanje u znak žalosti nad izgubljenim životima izbeglica u Mediteranu, povezuje sa trgom Katalunja na kojem su prihvatni šatori sa hranom, i prilozima za pomoć izbeglicama, dakle iz tog ritma kapoerista i šarenila Barsinih dresova za turiste prostreli ponekad pogled neoklasicističkog spomenika sa čudnim simbolima. Na ove je spomenike iz frankističkog perioda mislio direktor Antonio Tapies Fondacije (koja je organizovala seminar „Apstraktni socijalizam“ o jugoslovenskoj modernoj umetnosti i njenoj  aktuelnosti), kada je posle nase diskusije o partizanskoj, antifašističkoj memorijalnoj praksi SFRJ i njenom tretmanu u vreme revizionizma u post-jugoslovenskim nacionalnim državama pitao: „Šta biste radili u suprotnom slučaju, da ste okruženi spomenicima koji predstavljaju suprotnu ideologiju?“. Koleginica Ana Dević iz kolektiva WHW iz Zagreba odgovorila je vrlo precizno: „Važno je baviti se posledicama i ostacima te ideologije u društvu, to je pitanje važnije od spomenika.“

Aj, Karmela

Pre par godina smo u Beogradu napravili skup „En garde, Avant-Garde! 20/21“ (HBS-CZKD), sa željom da se osvrnemo na euforično militarističko obeležavanje stogodišnjice od početka I svetskog rata koje je u svoj spektakl usisalo i kastriralo i istorijske avangarde, uz ’organizovano prećutkivanje’ onovremenih antiratnih i revolucionarnih pokreta. Tada je skup zaključen diskusijom o aktuelnosti dela Dimitrija Tucovića i Marko Brecelj je potom ponovio svoj perfromans na spomeniku Tucoviću na Slaviji. Razgovarali smo o najavi da se ovaj spomenik premesti ispred Narodne banke i simbolici tog gesta imajući u vidu da je Tucović socijaldemokrata koji je glasao protiv ratnih obveznica u Evropi. Zbornik tekstova sa tog skupa kojeg je uredio Branislav Dimitirjević, ovih dana je izašao, ’ugledao je svetlost’ dok su kolege stajale na njegovom spomeniku u toku protesta Ne da(vi)mo Beograd upozoravajući na taj nastupajući ’ribrending’ Beograda, sa transparentima pred kolonom od dvadeset pet hiljada ljudi koji su se spuštali Slavijom, u protestu zbog fantomskih bagera na Savamali, ali i nastupajućih noćnih i dnevnih bagera, na spomeniku Dimtiriju Tucoviću između ostalog.   „Mi smo protiv ugnjetača, i njihovih pomagača, legionara i fašista, Aj, Karmela, aj Karmela…“

En Garde!

Proleće zaključeno Brexit cunamijem, masovnim radničkim protestima u Francuskoj, poništavanjem izbora u Austriji, masovnim protestom u Hrvatskoj povodom kurikularne reforme, ali i sve glasnijim zahtevima da se protivteža liberalnoj politici u Evropi više ne traži u desnim, nacionalističkim „čvrstim rukama“, kao u despotijama koje su u EU tolerisane i podržavane kako se klatno nezadovoljstva ne bi previše odmaklo ulevo, pa su se ove razmahale u otovrenu fašističku demagogiju. Ova vrsta korupcije na kojoj je zasnovan neofašistički trend u Evropi ospoljena je i sada je na nama da učimo iz kontinuiteta antifašističke borbe, a koja je uz velike napore u post-jugoslovenskoj, antikomunističkoj, sprovođenoj amneziji preznačavana ne bi li se razdvojila od svoje revolucije. Zato nije prijatno čuti da je Zlatko Hasanbegović u pravu da je antifašizam prazna floskula danas (na šta je Boris Buden skrenuo pažnju), to je trebalo da bude pobednički usklik jedne revizionistčke operacije koja je sve učinila da ga obesmisli toliko da se u njega usele i saradnici fašista, ali to se mora čuti i razumeti, da bi se moglo reći: No Passaran!

Preuzeto sa Beton broj 173. 

.