Prvi ili peti

U tekstu „Novi direktori i novi tramvaji“, sa podnaslovom „Nova-stara imena ulica“, (zasedala Skupština grada) u „Našoj borbi“ od 25. aprila 1997. stoji „Mlađe generacije Beograđana moraće ubuduće naučiti nova imena ulica i trgova dok će se oni vremešniji samo prisećati starih naziva – Ulica 7. jula nosiće svoje „staro“ ime – Ulica kralja Petra, Ulici Đure Strugara takođe se vraća stari naziv – Carigradska ulica. Isti je slučaj sa Ulicom Lole Ribara – ubuduće Svetogorska ulica, kao i sa Ulicom Moše Pijade – odsad Dečanska ulica. Ulica Save Kovačevića na Vračaru „preimenovana“ je u Mileševsku, a Trg Dimitrija Tucovića u Trg Slavija… Primedbu gradonačelnika Đinđića da su svi predlozi radikala u funkciji medijske promocije, odbornik SRS Stevo Dragišić ovako je prokomentarisao: Vi ste taj koji volite da se slikate kad potkresujete kobajagi neku ružu, bolje bi bilo da stvarno počistite neko pravo smeće“. „Za smeće ste vi zaduženi“, odbrusio je Đinđić“. „O dušo moja proročka“, rekao bi Hamlet. Međutim, u pitanju je čitanje stvarnosti čiji će se poredak odnositi i na buduća „događanja“ kada će klin njegova imena nepravedno biti zabijen u ulicu Bulevar Avnoja, što će ishoditi „bukom i besom“, „krvlju i tlom“ oličenom u uličnoj tabli imena Ratka Mladića, i nezaboravnim aktivizmom, natopljenim resentimanom, karakterističnim i po dolasku naprednjaka na vlast u Srbiji, „ponosnog“ na analogije sa modernizatorstvom Zorana Đinđića. Samo 34 ulice u Beogradu nikada nisu promenile ime. Bahati diplomati Rusije nipodaštavaju domaćina kokošara, koji je prvo proterao ulice Tolbuhina i Ždanova, a onda ih jajarski smestio na periferiju. „Niko nas ništa nije pitao. Naravno da nismo želeli da ulica po ko zna koji put dobije drugi naziv, ali nisu nam ostavili mogućnost izbora. Dugo smo je zvali Generala Ždanova dok se ponovo nismo navikli na Resavsku“, priča stanarka ove ulice Zorka Anđić. Francuskoj nije palo na pamet da vrati „prva imena“ aveniji Petra Prvog od Srbije ili Staljingradskoj stanici, jer u Francuskoj jajare nisu prevladale. Ulica Ive Lole Ribara, globalni toponim teatarskog sveta u Beogradu (Atelje 212, „najbolje pozorište iza gvozdene zavese, Bitef), „povraćena“ je u Svetogorsku, da bi se vratilo „prvo“ ime peto po redu, ako izuzmemo Dva bela goluba (1872-1896), zaista jajarska principijelnost (vratićemo prva imena), a ime joj je pizma. I resentiman, jedno stanje koje je ovu zemlju za gušu uhvatilo. Je li pizma zbog toga što je Ivan Ribar (otac) član Vijeća Srba, Hrvata i Slovenaca 1918, i što je predsedavajući Avnoja (sa pismom poginulog Lole o pogibiji brata mu Jurice), ili što je Lola pravnik iz Ženeve, Pariza i Beograda i sekretar CK SKOJ-a, ili sve zajedno, ili što je Ulica Lole Ribara svetski toponim, odgovor je samo jedan, da su u kokošinjcu ponosne samo jajare. Ista vrsta „duhovnosti“ je nadenula bulevaru u kome je bilo sedište Vlade, SIV-a, „prvo“ ime umesto Lenjinovog, a bulevar u kome je rezidencija šefa države sa imenom Oktobra, „prvo“ ime, kao da ta vlada i taj šef države nisu to što jesu u nezavisnoj državi, koja je rekla ne i Trećem rajhu i Staljinu. Kao da nije bilo Jugoslavije nego neke oblasti, „regiona“ oblasti istočno od Sibira. „Prva imena pre dolaska komunista na vlast 1945.“ Sreća te je Zrenjanin ostao po Žarku Zrenjaninu, mogao je dobiti „prvo“ ime – Gross Becskerek. U našem ulicidu „izlučena“ su imena (Ante Lešaja „Knjigocid“), antifašističkih boraca i učesnika Narodnooslobodilačke borbe i Jugoslovena. Što je sasvim u skladu sa današnjim stavom Predsednika o svoj zlosti Jugoslavije, i Jugoslovena. Opasnost po identitet i integritet Srbije. (Izdajnici, mundijalisti, modernisti, evropejci, komunisti, Jugosloveni.) Te ponovo rasprava o patriotizmu može da se nastavi, ne samo u „Večernjim novostima“, sasvim konsekventno sa predlogom za iskopavanje Titovog groba devedesetih. No, kao što vidimo, nisu u pitanju samo „pucanja šavova po evropskoj liniji“, već je u pitanju ista stvar i sa majkom Rusijom, jer takva „patriotska“ politika ishodi ogovaranjem vlastitog ministra prilikom poseta Kremlju, i „lupanjem šamara“ diplomata Rusije. Teško da „stranci“ poštuju da se politika svodi na kokošinjac i da se odriče zajedničko nasleđe kada je o istoriji i antifašizmu reč. Ambasada Sjedinjenih Američkih Država nikla je na vrhu Dedinja („signifikativan“ toponim oko čijeg je naseljavanja i rat vođen), posle intervencije NATO pakta, u kojoj je tomahavkom srušen Maršalat Jugoslovenske narodne armije, nešto iznad mesta ulaska u kasarnu, gde je prilikom istog „događanja“ pogođen vojni kamion sa devetnaest vojnika, čija su se tela našla u granama. Ako mislite da su se kranovi i mašine koji su nadziđivali stare vojne kuće (jugoslovenske) i zidali nove patriotske kuće sa srpskom zastavom kao branom od „izdajnika“, legaliteta i legitimiteta, okrenuli da otkopavaju bolnicu, nisu. Nastavili su da rade „svoj posao“. I da tako pokazuju „patriotizam“ i suverenitet. Na Bulevaru Oktobarske revolucije, drugog imena Bulevar mira i trećeg kneza Aleksandra Karađorđevića. Da li to ima veze sa informacijom da je zdravstvo u Srbiji najgore u Evropi? Kako fizičko, tako i „duhovno“. Ima, jebi ga, što bi rekao Boris Dežulović, za sve one koji ne vide vezu između „Ravne gore“, četnika, referenduma o tome „da li ste za brak između žene i muškarca“, ćirilice, i narastajućeg potencijala fašizma, i pitanje je mere u kojoj možemo da ga podnesemo (Boris Buden). „Sa kog mesta ja govorim? Dobar je primer 1941. Kada ta mala jugoslovenska komunistička partija kreće u veliki rat sa Trećim rajhom i svim tim kvislinškim tvorevinama ovde, a broji tek nekoliko hiljada ljudi. I legitimno je bilo pitati – a sa kog mesta vi krećete u rat? Tog mesta nije bilo. Ono je uspostavljeno samom borbom. Moj govor i ono što govorim je performativni akt, uspostavljanje mesta kojeg nema“, Boris Buden. Mesta koje je ispražnjeno, uništeno. Genocid, urbicid, knjigocid, ulicid, spomenicid… I šta sad, posred tolike nezaposlenosti, nesreće, bede, pokradenih resursa, ostataka onih koji nisu otišli, samoizdaje, gubitka suvereniteta, identiteta i integriteta, kapacitiranosti da se uspostavi država i njene institucije (država, „pridržati“), bez muzeja, stratišta i skladišta, odani kulturnim industrijama i „patriotskoj“ kulturi istovremeno, ponovo lansiranje rasprave o patriotizmu, na početak kraja. Na prvi, drugi, ili peti naslov ulice u kojoj živimo, sve dok ta ulica ne bude ponovo obnevidela, kao i njeni stanovnici. U kokošarniku. Danas, 06.12.13.