stav

Rovinj 2018, vrata od utrobe

Autor: Borka Pavićević
08.10.2018.

Ostaće kao upis u sećanje, a čovek je ono čega se seća (Branko Kukić za vreme skupova iz i oko Mirka Kovača, dela i života, u Rovinju 2018, putovanje velikih korica sa nagradom u rukama Bojana Krivokapića.

Prigodom dodeljivanja nagrade imena i prezimena pisca („Mirko Kovač“) kolegama i saputnicima, nastavljačima puta i „posle“, zauvek (Svetislav Basara nagrađen za esej), Putovanje nagrade jeste to „posle“, prenos na mlađe, te plakete, koju Bojan Krivokapić, dobitnik nagrade za prvu knjigu, donosi na autobusku stanicu u Rovinju, vraćajući se kući, preko granice doma, silom podeljenog, granicama.

Na završnici ovogodišnjih „Dana Mirka Kovača“, primajući nagradu Bojan će jasno i lepo izreći svoj stav i svoj kredo – jugoslovenstvo i antifašizam, uz zahvalnost Daši Drndić za podršku u stavu i pisanju, za umišljaj i podsticaj.

Bojan ima mali ruksak o ramenu, i nagradu u miloj i umirujućoj boji, drži je u rukama, veliki je taj životni raspis, Bojan jeste visok, „fascikla“ u njegovim rukama je velika, prostrana, tako da i onaj koji ne zna šta je u njoj, vidi da je to nešto značajno, posebno i izdvojeno, nešto što se ne može spakovati. Pogotovo ne u ruksak. Sa nama, združenim u paru dužih sećanja, Bože Koprivice i mene. Pored toga što smo pričali javno, od „Večernjeg zvona“, filma Mirka Kovača i Lordana Zafranovića prikazanog prve večeri, večeri okupljanja, u rovinjskom kinu „Gandusio“, a onda i između svega toga, sa Lordanom, sa Milanom Rakovcem, koji još duže pamti, i sa mlađima koji se ozbiljno bacaju na zapaćeno, a posebno na napisano (ubitačni i ljupki Mića Vujčić, spremna „na paljbu“ Katarina Luketić) sa nama u autobusu, u povratku za Beograd je Srđan Tešić, ozbiljan pisac i čovek i za rad toga ozbiljno i za bilo koga drugog nepodnošljivog maltretiran u Kikindi, i šire, uzduž i popreko. Kapilarno.

Nas troje svedočimo o putu Bojanove nagrade, sa duplo prodatim kartama u autobusima i ljudima koji se bore da bi seli, svim sredstvima, ne svi, ali većina. Do jedne takve gužve dolazi u Rijeci, gde oni koji su krenuli iz Rovinja brane svoja sedišta od onih koji legitimno zahtevaju da sednu, kupili su karte preko interneta. Nagrada Bojanova je položena u džepove iznad sedišta, tamo gde ljudi pokušavaju da utovare svoje prtljage, koji pokazuju da se oni zapravo sele. Nema joj mira do u Bojanovim rukama. Kakav je, Božo Koprivica ne izdrži da ne upita jednu damu zašto je sve vreme govorila na engleskom, a upravo je na „odmorištu“ progovorila našim jezikom, Zajedničkim, da li je možda glumila strankinju zbog autoriteta prihvatljivog u našim okolnostima. Toliko o identitetima i različitim jezicima, toliko o suverenitetima kolonijalnih država. A onda dođu granice. Ma jasno je po svemu, granicama, redovima, saobraćaju unutar gradova i između gradova, „održivih“ zemalja da nama ne daju da putujemo, da autoritarizam bez autoriteta nikako ne želi da se krećemo, jer čemu čitava histerija i borba ljudi da „pređu“. Ali ono što Bojan zasluženo drži u rukama, to ide, putuje.

Naša peripatetička rovinjska škola, „Dani Mirka Kovača“, završava se na impresivnom jutarnjem sudaru sa razdešenom autobuskom stanicom u suočenju sa zgradurinama Beograda na vodi, to je ta zora.

A što se mene lično tiče, mislim da je „pošast“ imigranata u dolasku u Evropu ništa, prema najezdi turista i kruzera, od kojih se, avaj, jedan ukotvio i u Rovinju.

Stajala sam ispred Dašinih vrata, Via del Monte, Bregovita 31, odmah do nekadašnjih mojih vrata, Bregovita 29 (svetlucao je interfon, kao da je na njemu otkucavalo vreme za eksploziju bombe, sijalo se nešto što pulsira). Videla sam čempres, tamo iznad, preko zajedničkog nam zida. Nije bilo bicikla ispred Dašinih vrata. Ulicom su prolazili ovi koji bi poneli i glazuru kamenih ulica za pokazivanje prijateljima. Pored dokaza gde su bili na Instagramu. Na početku uspona u Bregovitu, na uglu do volta kao ulaza, a artefakta svakako, kafana. Međutim, buhevilija ljubičasta, ogromna, prekrasna, uza zid na početku uspona ispod volta, cveta veličanstveno i bolno.

Rano je jutro na otoku Katarina, oštre i bistre senke, prizor božji, ići kroz šumu, po travi, ka moru i skočiti u more, udahnuti njegovu slanost, oprati se, pročistiti se od svega, rositi se ponovo, vraćam se na terasu hotela, tu sedi Basara i kaže „Umro je Predrag Ejdus“.

„Svečano otvaranje Petih dana Mirka Kovača, emitovanje filma „Večernja zvona“, reditelj Lordan Zafranović, scenario Mirko Kovač, Lordan Zafranović i Filip David, 1986. „Vrata od utrobe“ Mirka Kovača. Tragička radnja, utroba, vrata ka traumi i katarza iz suočenja i kada se ovaj film, sa danas zrelim glumcima koji su nekoć bili mladi, 2018.

Pedeset godina je od 1968, sto godina od formiranja Jugoslavije, sedamdeset godina od 1948, pa ko vidi, taj vidi, ko može taj hoće. Bilo je gledalaca koji su plakali i čija su se ramena tresli, ramenima. To je Božo Koprivica govoreći povodom Kovačevog „Ruganja sa dušom“ objasnio kao svedočenje dečaka koji u Malikovom filmu „Božanski dani“ gleda prizor „muzički suicid“, prelaženje kose kao gudala preko grla. U hercegovačkom kršu. Te je Kovačev jezik i hercegovački, i udbaški, i jekavski i pravoslavni, i muslimanski i katolički… (Koprivica).

Gde je danas trauma i gde su vrata. U nagrađenom filmu „Kratki izlet“ po Tonku Šoljanu, tako smo ga zvali iz dragosti zbog pokretanja svih diskusija, sedamdesetih, osamdesetih u Rovinju, „jugoslovenskoj Atlantidi“, kako to tadašnje življenje i Rovinju i Istri naziva Slobodan Stojanović, današnji mladi ljudi uporno, Istrom, traže ono što ne postoji, simbolički utopiju, dok topografska Istra to zapravo jeste, u jednom antonijonojevskom skenu prelamaju se utopijsko postojeće i nepostojeće. Nakon dodele nagrade za scenario Bezinoviću i Anti Zlatku Stolica za uigravanje Šoljanove literature, za materijal u prostoru Istre bavimo se „kratkom istorijom“ dolaska, vlasništva i načina na koji je kolonija umetnika i intelektualaca, majstora i zanatlija, postojala u Rovinju, kao utopija.

Dodela nagrada bila je jednostavna i odabrana. Gotovo ritualna, u njoj su činodejstvovali Filip David i Lordan Zafranović, predavali nasleđe, iskustvo i legitimitet Basari, Krivokapiću, Bezinoviću, a njihove zahvalnice bili su svojevrstan čin literarne i ljudske autentičnosti i kompetentnosti, a duhovito sve, ili, bolje rečeno, sa duhom.

A među svima kako deca kažu „car“, i to je tačno jer Semezdin Mehmedinović, nagrađen za roman „Me’med, crvena bandana i pahuljica“, jeste spoj začudne traumatične biografije i začudne sposobnosti artikulacije, to je literatura, pahuljice, nad „pejzažom posle bitke“ (Embrus Birs). Tokom svih izgovaranja, izlaganja na „Danima Mirka Kovača“, Semezdin je sa svima nama, razgovarao, u stvari jednostavno sobom omogućavao ispovesti, misli, asocijacije, oslobađao od „sažaljenja i straha“. U zahvalnici za nagradu je izrekao, dostojanstvo, otmenost i zahvalnost, bila je prvo tišina, poštovanje i aplauz.

Nakon svega pojavilo se odnekud grožđe, tražiću svuda fotografiji Semezdinovu, i za Božu Koprivicu bez interneta, sa Semezdinom i grožđem, grožđem hercegovačkim, vazda ga ima u filmovima Mirka Kovača, grožđem istarskim, grozdovima vrata od utrobe. Izuzetan čovek Semezdin (i pisac), prošao pakao, a ostao anđeo.

Izašli smo na rovinjsko groblje, obišli, posetili grob Mirka Kovača. Počiva na mestu, iznad Rovinja, dostojnom života i smrti, sred čempresa sa pogledom na more. Sišli smo sa uzvišenja i zaseli sa Slobodankom Bobom Matić Kovač, pričali o ljudima i vremenima, „odavno nisam toliko govorila“, rekla je. A i mi odavno nismo toliko slušali. NJu i jedni druge.

Zalazi sunce u Rovinju. Na autobuskoj stanici gde srećemo Bojana, stiže i Arsa Jovanović. Da, nismo stigli do njegove kuće, scenografije gore na vrhu grada Rovinja, na Monteu. Žao mi je. Dok ovo beležim na stolu mi je cvet koji je Arsa iz svoje bašte doneo.

Još članaka

  • Vesna Krmpotić: Sto devet, puta sto devet
    Autor: Borka Pavićević

    Vesna Krmpotić: Sto devet, puta sto devet

    Nije zabluda što mi se činilo da će ona uvek biti ovde, tu, i da će biti vremena, da ga ima, da još jednom…

    26.08.2018.
  • Osvajanje slobode
    Autor: Peščanik

    Osvajanje slobode

    Obrazloženje predsednice žirija i prošlogodišnje dobitnice nagrade Tamare Skrozza, kratka obraćanja dobitnica i fotogalerije. Tamara Skrozza: I ove godine, kao i toliko prethodnih, žene su…

    26.09.2018.
  • Fernando Arabal: Naslednik Kafkine lucidnosti
    Autor: Jelena Tasić

    Fernando Arabal: Naslednik Kafkine lucidnosti

    Priznanje 52. Bitefa za doprinos razvoju ovog festivala i uticaja na njegovo postojanje i tendencije prošle subote uručeno je španskom umetniku Fernandu Arabalu, piscu,…

    24.09.2018.
Loading...