stav

Sanjao sam da radim

Autor: Borka Pavićević, Danas
15.11.2016.

„Sanjao sam da radim“, rekao je radnik (nisam na kraju stigla da ga za ime i prezime pitam).

I rekao je „Ja sam IMT podizao i prisustvovao njegovoj propasti.“ To su mojih četrdeset godina“, i godišnje četrdeset hiljada traktora, trinaest hiljada ljudi.

Tribinu je organizovala Levica Srbije, održana 7. novembra (CZKD). Bila je „pokušaj spasa u poslednjem trenutku“, istovremeno i čitava sudbina jednog od najvećih jugoslovenskih proizvođača, IMT, mesta rada. Proizvođača traktora.

I svojevrsna drama u kojoj se saželo čitavo iskustvo takozvane tranzicije, posle ratova.

Ako je „Trepča“ politički i simbolički toponim u kome se očituju istorijat i stvarnost, onda je IMT politički i simbolički „spomenik“ uništenja i kada ne postoji pravdanje nacionalnim sukobom. „Istorijski gigant u proizvodnji traktora, gigant“… Poslednjih je godina poslat u svetu ponosnu istoriju, dok su preostali radnici prepušteni samima sebi da se „snalaze kao znaju i umeju. “ Od juna 2016. IMT je obustavio proizvodnju, a poslednjih 370 radnika je otpušteno. Radnicima je zabranjeno da uđu u fabriku u kojoj se trenutno nalazi samo stečajni upravnik. Preduzeće koje poseduje kapacitet za proizvodnju 40.000 traktora godišnje, usred neodgovornosti države, devastirano je, danas ne proizvodi nijedan jedini traktor iako stručnjaci tvrde da IMT može poslovati sa dobitkom. To dokazuje interesovanje „Tefea“ za strateško partnerstvo. Talas privatizacije i deindustrlijalizacije Srbije dokrajčuje i ovu žrtvu.

Govorili su: Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka, LJubomir Stevanović, (nekada) direktor IMT-a, Srećko Mihailović, rukovodilac Centra za razvoj sindikalizma, Svetlana Panđić, liderka radnika u protestu, Borko Stefanović, predsednik Levice Srbije, moderatorka Isidora Petrović.

Nije reč samo o onima koji su na ovoj tribini bili, već i o svima koji nisu bili. Očigledno je da pitanja „tranzicije“ ne mogu dobiti odgovor dok se ne rezimira istorijski tok događaja, te time i pitanja odgovornosti i odgovornih. Tačnije, kao što se rat morao imenovati, da bi bilo mira, tako se i „tranzicija“ mora imenovati da bi bilo budućnosti. Ukoliko je budućnost cilj političkih vlasti.

Hronika sloma našeg Fergusona analiza je Milana Miloševića u „Vremenu“ (13. avgust 2015), i nije jedina. I deluje kao apokrif.

Međutim, ono što se reklo na tribini „Kako revitalizovati IMT i druge industrijske gigante?“ živo je da življe ne može biti, baš kao što su samo na brzinu prekrivene žrtve rata i etničkog čišćenja među nama, a budućnost zavisi od toga koliko ih vidimo i čemu nas one uče.

I eto nas u devedesetima, ne zato što bi to neko hteo, već zato što je to priroda stvari, kauzalitet, pa prema tome i rezultat. Jeste, bavili smo se nacionalizmom, bavili smo se protestom protiv rata i ubijanja, ali da li smo tada, i jedni i drugi i treći, i akademci i radnici, bili svesni da je to samo prvi čin devastacije. Do razvlašćivanja stanovništva nad sopstvenom zemljom, i onim što je uprkos ratu u njoj preostalo i razvlašćivanja nad svojom budućnošću.

Po ko zna koji put slušam mudrog Srećka Mihailovića sa tezom – Kako smeniti kapitalizam.(Gde je akademska zajednica.) Borko Stefanović ima tezu o državnom intervencionizmu u slučaju strateških preduzeća i zaštite proizvodnje, LJubomir Stevanović tvrdi da IMT može da proizvodi.

Čini mi se da je bilo teško uvideti razmere uništavanja zato što je ono toliko da predstavlja samouništenje.

Tribina o apsurdu. Podjednako su bili prisutni i nada i očaj, i aktivizam i odustajanje, i „ništa se ne može učiniti“, jer ko je taj ko će okupiti dve stotine hiljada ljudi, i svest da to može učiniti samo onaj ko postavlja to pitanje. Svi opisi bezumlja vlasti i koristi od tog bezumlja za vlast čine se poznatim. Ali to uvek nisu, bahatosti, ignorancija i nestručnost, uništava svaku mogućnost, nije u pitanju samo ekonomski sistem („kapitalistički“), već i njegova zloupotreba. Pameti je teško da prihvati toliku bezočnost. Već je ratom sopstvena zemlja postala ratni plen, a „svoje“ stanovništvo postalo stanovništvo ratnog plena.

Kakva je korist od uništavanja. Zašto se zemlja pretvara u zemljište. I zašto je dobro ili korisno da svi izbegnu iz zemlje i napuste zemljište, da na njoj ostanu samo „investitori“ i jeftina radna snaga, bez budućnosti. Zašto poljoprivredi koja ne postoji nisu potrebni traktori IMT-a da bi postojala.

I šta ako samo članovi partije na vlasti, SNS-a, imaju šta da jedu (Borko Stefanović), i šta ako i ubuduće samo oni u što većem broju (750.000 članova) imaju šta da jedu. Hoće li biti dovoljno hrane, ko će je obezbediti, ko će je proizvesti. Oni koji će otići?

Traktor stoji između prošlosti i budućnosti. Traktor koji stoji. Onaj isti traktor na kome su došli Srbi „Olujom“. Srbija je zemlja u koju se oduvek dolazilo, danas se iz nje odlazi.

Uvek kada mislim na ljude na traktorima, 1995, „Oluja“, setim se dečaka koji smiruje paniku i organizuje bližnje, i starca koji kaže „Sram bilo ove pismene“.

„Rastao i propao sa IMT-om.“ „Nagrade koje smo osvojili svojim radom.“

„Samo nemojte da se ovo završi molbom da nas primi Premijer.“

„Socijalni programi nisu nikakvo rešenje, već deo problema.“

Samo žrtvom nikad biti. Niti jedna ispovest, ni govor nije imao žalidbeni ton. Nije vladalo osećanje žrtve. Naprotiv. Razgovor je bio suočenje sa stvarnošću i istovremeno sa opisom slike, tragične slike IMT-a, rasla je i samosvest. U osnovi te samosvesti bio je ponos -, ponos zbog svega onoga što je IMT proizveo, ostvario. Ponos na besprekornu prošlost. Radnu prošlost. Legitimitet. Nisu izostale konstatacije o porazima socijaldemokratije u evropskom kontekstu i nesumnjivoj slabosti socijaldemokrata na vlasti. I poziv na saučestvovanje u štrajku (Svetlana Panžić, i ostali), dok imamo gde, i dok ima ko.

Bilo je kao da smo vozili traktor, IMT. Koji nije nužno „poslat u svetlu i ponosnu istoriju“.

Preuzeto sa Danas online.

Još članaka

  • Gondola
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Gondola

    Subota, dvadeset i deveti april, Ibarskom do Čačka, pa za Užice, pada kiša, ali da je ne znam šta padalo sa neba, i da…

    10.05.2017.
  • Braćo Srbi, mi vas volimo
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Braćo Srbi, mi vas volimo

    Koliko se sećam 2013. i 2015. održani su zajednički sastanci makedonske i srpske vlade na zajedničkom evropskom putu. Onda smo slušali premijera Aleksandra Vučića…

    30.08.2017.
  • “Pobedniku” puca pod nogama
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    “Pobedniku” puca pod nogama

    “Simbolu Beograda ali i Srbije, spomeniku Pobednik, koji još od 1928. ponosno “gleda” sa Beogradske tvrđave, izgleda puca pod nogama. Oni koji na platou…

    25.09.2017.
Loading...