Šarena jaja

„Šareni avioni, šareni avioni“, povikaše deca u ulici Strahinjića Bana, „šareni avion“ je upravo pravio luping, ili tako nešto u visini iznad Narodnog pozorišta, zbilja više nego čudno da se takve bravure izvode iznad grada. Kelner u kafiću kaže „Rusi nas nisu bombardovali, oni su nam braća“, i znatiželjno pogleda u crvenog „ferarija“ koji se upravo parkirao.

Stigao je i spomenik Caru Nikolaju, sasvim odgovarajuće „dijamantskom“ Putinovom avionu. Fali još izložba, prodajna, naravno, Faberžerovih jaja, jer ni Rusija ni Srbija nisu danas ono što su nekad bile, danas su „braća“ po imetku novih gospodara, na račun „braće po ideologiji i religiji.“

Na restoranu „Mari Pariz“ istaknuta je ruska zastava. „Mali Pariz“, „Bistro“, „bistro“, „brzo“, „brzo“ i tako nastade „bistro“ u Parizu. U Parizu nisu menjali imena ulica i stanica kao u Beogradu imenovanih po bitkama i vojskovođama saveznika u borbi protiv nacizma.

Parada je održana 16. oktobra, tako da prigovor „bacanja klipove u točkove“, ili „da pod plaštom“, „muti vodu“ ne može da stoji kao i ni primedba da je u pitanju „nekonstruktivna kritika“.

Pre neko veče na „Studiju B“ teku informacije o budućoj paradi, broju vojnika i „sredstava“, o „rečnoj mornarici“, što ćemo imati prilike da vidimo, prvi put, jednim okretom glave.

Na „B92“ reportaža o napuštanju kuršumlijskih sela, nestaje i sedmo po redu, nema nikoga da zaštiti preostali ostareli par, nigde ni policajaca, ni šumara da spreči krađu šuma (cifra je bila zastrašujuća – šta rade ekolozi), nikoga da zaštiti ostale starce. „Kuršumlija se prazni“, rekoše.

Šta sve dugujemo što je Staljinu rečeno „Ne“: mogućnost putovanja, urbanizam, strani filmovi, pariska moda i svaka druga moda, studentska pobuna 1968, Bitef, Fest, „Bitlsi“…

„Malograđani“ na Bitefu. „Građani, vratite se kući“, bio je naslov letka deljenog u Atelju 212, kojim se protestuje protiv ulaska sovjetskih trupa u Čehoslovačku 22. avgusta ’68.

Na svaki pritisak sovjetskog Ministarstva kulture, ili „nadležnih“ da se na Bitefu ne odigra „Misa u A molu“ Danila Kiša i Ljubiše Ristića (Mladinsko gledališće iz Ljubljane), ili da se ne odigra „Audijencija“ Vaclava Havela, Mira Trailović umela je da odgovori da je „Tito to rešio 1948“.

Šezdesetih i sedamdesetih na opaske da Josip Broz farba kosu Olja Ivanjicki je odgovarala: „Samo neka se farba, dok se on farba, farbaću se i ja.“

A Bogdan Bogdanović je znao da kaže: „Tito je voleo svilene čarape, i to je bila naša sreća.“

Svašta je bilo naša sreća, uopšte bilo je i sreće.

A onda nam se, posle hladnog rata i rušenja Berlinskog sveta Zapad ukazao kao samoposluga, a Rusi kao „naša braća“.

I „Mango“ i „Zara“ i „Ne znam da nađem pare na Kipru“ (Mlađan Dinkić) i „duša“ (Mira Marković).

Devedesetih, žene koje čekaju po zimi ispred raznih konzulata, po celu noć na štiklama od petnaest santimetara, muškarci koji neprekidno vrte ključevima moćnih, zapadnih, automobila, šverc komerc i šanirana garderoba, preduzeća i banke sa naslovima „internašnal“, „edukacija“, „Kumrovačke škole“ u vidu kurseva u kojima se za par dana može naučiti apsolutno sve, a posebno kako da se predstavite da biste bili zaposleni, „turbo“ i „turbo“, „dečko koji će je „izvesti“, venčanja već pre više decenija venčanih u poodmaklim godinama po crkvama u znak političke podobnosti, oprema za skijanje bez skijanja, kostimi i gaće za kupanje, bez plivanja, satovi, „roleksi“ i tako to, patike kao statusni simboli i demonstracija pred decom čiji roditelji nisu u stanju da ih kupe, te će se radije odreći hleba nego patika, školskih odeljenja, popravljenih i „picnutih“, jer je roditelj nekog deteta tajkun, dok će oni drugi, gde nema tajkuna, sedeti za „starim“ stolicama, kockarnice u školama i kiosci sa brzom hranom čiji vlasnici postaju uticajni u školi, nekadašnje fiskulturne dvorane iznajmljene učiteljima tenisa ili pilatesa, sa vizama i bez viza sve veće provincijalnosti, imitatorstva, podaništva i manjka svakoga autorstva, političkog i estetskog.

Nije to bez, već je sve to bez, sva ta arogancija i inferiornost na istom mestu, koje je zamenilo „mesto govora“. Zato je sve zbrka i Carske Rusije, „belih Rusa“, Sovjetskog Saveza, Crvene armije, Romanovih, Putina, „carski brate“. I samodržavlja. Restauratorskih. Zlato i blato.

Čitava ova stvar je mnogo ozbiljnija. Onoliko koliko je država i suverenitet ozbiljna stvar. Samo, mi smo „mali“ i „nejaki“ danas i „šta mi možemo“, mi se ne zovemo tako kako se zovemo, i baš ne znamo tačno kako su nam se zvali majka i otac, a tek babe i dedovi.

I to sve posle nošenja iskopanih kovčega, iseljavanja i „etničkih čišćenja“.

Na Studiju B specijalna emisija o oslobađanju Beograda. Narator kaže: 6. aprila nakon bombardovanja Beograd je osvojen za nekoliko sati. I slučajno zaustavljeni prolaznik na ulici Beograda zna da je otpor trajao desetinu dana. Množe se tekstovi kao da govori neko ko pojma nema ni gde je Beograd, ko govori o nekom drugom, dalekom i do sada nepoznatom. Praznim jezikom, ne znaš je li to neznanje, glupost ili namera. O izložbama i „događanjima“ iz Prvog ili Drugog svetskog rata, svejedno.

Misle da se antifašizam i „mejnstrimuje“ i „brendira“ i „trendira“, i „spinuje“.

Lete „šareni avioni“, specijalnih ruskih „Striž“ jedinica, „paraju nebo“, zvuk je više nego efektan, „ne talasaj“, reče žena detetu na ulici. „Žurimo, nemam vremena.“