Saša Ilić: Revolucionar

„Moji književni junaci su pre svega revolucionari i revolucionarke, bilo da je reč o akterima avangarde u koju je uklopljena priča iz tridesetih godina, ili oni iz perioda nakon 2000, koji su ostali da čame u azilima za umobolne“, ovim rečima Saša llić opisuje svoj roman „Pas i kontrabas“, za koji je juče dobio Ninovu nagradu.

Ovaj neopravdano nepročitan pisac, kako se o njemu moglo čuti poslednjih dana od objave najužeg izbora za roman godine, govori u svojoj knjizi o odnosu pojedinca i institucije u Srbiji danas i ovde, a posredno i u Evropi, i to najvećim delom kroz biografiju dr Dezidera Juliusa, osnivača i modernizatora psihijatrije u Kovinu.

„Ispostavilo se da je to jedna paradigmatična sudbina revolucionara i intelektualca, neraskidivo povezana sa istorijom Jugoslavije. Takođe, zanimao me je odnos države prema prošlosti, posebno onoj ratnoj iz devedesetih, i u toj tački su se 2016. stekle priče o Jugoslaviji, njenoj propasti, poricanju ratova i državnom tretmanu prošlosti preko institucija i elita. Kovin je tako prerastao u metaforu tog državnog aparata i ja sam samo zavirio, naravno književno, iza tih starih zidina: a videlo se zaista mnogo – mnogo više nego što sam mogao da naslutim“, objašnjava Ilić.

Srpsko društvo u svim svojim oblicima – politička previranja, istorija, kriminal i ratovi devedesetih, teme su kojima se Ilić bavio od svojih književnih početaka.

Upravo je ta otvorena angažovanost nepravedni razlog zbog koga Ilićevo delo do danas nije došlo do šire publike, što će se može promeniti nakon Ninove nagrade.

Većinu svojih prvih tekstova objavio je u časopisu Reč, u kom je debitovao u januaru 1995. godine. Zajedno sa Draganom Boškovićem sredinom devedesetih objavljuje knjigu „Odisej: kataloška priča“.

NJegova prva samostalna knjiga je „Predosećanje građanskog rata“, koja je objavljena 2000, a iste godine je priredio i zajedničku zbirku „Pseći vek“ u kojoj su se pored njegove, našle i priče tada mladih a sada afirmisanih pisaca – Nenada Jovanovića, Srđana V. Tešina, Borivoja Adaševića, Mihajla Spasojevića i Uglješe Šajtinca.

Ovim knjigama Ilić je otvorio nova vrata u srpskoj književnosti i kroz njih uveo celu jednu generaciju autora sličnog senzibiliteta.

Za knjigu „Berlinsko okno“ dobija nagradu iz Fonda „Borislav Pekić“, a potom je ušao u uži izbor za Ninovu nagradu.

Objavio je i roman „Pad Kolumbije“ i zbirke priča „Lov na ježeve“ i „Dušanovac, Pošta“.

Rođen je 1972. godine u Jagodini.

Završio je srpsku sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Urednik je izdavačke delatnosti Narodne biblioteke Srbije. Jedan je od osnivača i urednika podlistka Beton, koji je godinama u Danasu komešao srpsku književnu i političku javnost.

Svoje tekstove danas objavljuje na portalu Peščanik.

Preneto sa sajta lista Danas.