stav

Smijeh slobode

15.01.2018.

Gotovo da nema goreg ludila od traženja knjiga koje namah zatrebaju, pored toga što bismo želeli da su uvek tu, kao i ljudi, autori koji su ih napisali.

A onda se zbude još nešto dramatičnije zastrašujuće, nedostatno osećanja kada autori nestanu, odu, implodiraju poput zvezde u tamnu rupu, i onda vi tražite, tražite njihove knjige, slike, snimke, sećate se prizora njihovog života i rada kome ste svedočili. Tako ja sada očajnički tražim knjigu „Smjeh sloboda“, treće izdanje „Uvoda u Feral Tribjun“, urednika Borisa Pavelića ne bih li rekonstruisala veče 3. marta 2016. kada je knjiga promovisana u CZKD-u i Boris Dežulović i Predrag Lucić nastupali, pevali, izvodili i na licu mesta stvarali „Melodije“ („Melodije Oluje i Bljeska“). Onda tražim Lucićeve knjige od „Haiku, haiku jebem li ti maiku“ „Gusle u magli“, tražim Lucićeve tekstove, pesme ispevane redovito i ubitačno, tačno i darovito do tačke u kojoj se ni opevani subjekti više ne mogu uvrediti, pesme Predraga Lucića u „Betonu“: izlazile su na sreću u nesreći u koju smo uvaljeni ne bez sopstvenog greha. Tražim i knjigu nekrologa Teofila Pančića, tu je negde bila, ali sada je nema (uvek je Jovan Ćirilov govorio da se knjige kod nas ne pozajmljuju, a ima i onih koji ih prosto uzmu, iako znaju da se knjige kod nas ne pozajmljuju), e u toj knjizi, Teofilovoj, ima i nekrolog Feral Tribjunu, i sada mi se ta činjenica, o nestanku velikih tvorevina i ljudi povezuje u jednu golemu žalost, pa i paniku, i istovremeno uvaženje i ozarenje da dela i ljudi ima, i da to ostaje onima koji će tražiti, kao i ja sada, po bibliotekama i arhivima i pamćenju ono zbog čega imaju i mogu da se ponose. Dogodilo se da Predraga Lucića više nema, da je negde u kosmosu, a o tome nije lako misliti, kao ni o postojanju kraja i beskraja ili razlozima postojanja smrti.

„Puno kao oko“, „Nije bilo mesta ni igla da se spusti“, kako mi sada ove izrike izgledaju autentično i verodostojno. Uneli smo sve na šta se moglo sesti, a onda su ređani jastučići na teraco (nije beton), a onda se posedalo po podu, kao na zemlju. I nastupila je velika vrućina: Mediteran, Split, Feral Tribjun“, oslobođenje, smeh i more. Predrag Lucić i Boris Dežulović. Kao po moru.

Citram sećanje Predraga Lucića na početak stvaranja „Feral Tribuna“ 1993, u najcrnja vremena u Hrvatskoj i uopšte, ratna vremena, vremena velikog straha, devedeset i treća je: Lucić govori da je baš tad, toga proleća trebalo početi sa radom, bez odlaganja, bez dugih priprema, ne na jesen, nego sad. I kako su počeli, odmah nakon poražene Slobodne Dalmacije. Zbilja je mudrost kada se niti žuri, niti okleva („Niče). I uvek je pravo vreme, samo to vreme u kome slobodarski pokret niče, a to je bio Feral Tribune. (Upravo dok ovo pišem, javlja mi se prijateljica koja je te godine kada je Feral nastupio bila u Zagrebu i kaže: „Da nije bilo Ferala, mi bismo pomrli, Feral je spasavao živote“). Izgleda da u istoriji, onoj koja nije „najnovija istorija“, nema odlaganja pravog trenutka, ma koliko zagovornici organizovanja do pravog trenutka bili u pravu. Seća se Lucić, ne na jesen, nego sada, odmah.

Drugo, postaje sve jasnije koliko je izreka o „čišćenju u svom dvorištu“ možda pedagoška za sve one koji su odbijali da makar malo posumnjaju u sebe kao najbolje na svetu, ili najbolje „u regionu“, i najmanje krive i odgovorne. Međutim, kako vreme prolazi i kako se ništa ne da pojedinačno (u novim državama) učiniti boljim za život, postaje jasno da je jedna od glavnih autocenzorskih ometanja bio upravo pristanak na ograničeno „svoje“ polje kritičkog mišljenja i pevanja, i pisanja, i ismevanja, i svega što nauditi može svakoj vrsti ogavne pristojnosti sred temeljne nepristojnosti, ratne, zločinačke, lopovske, svakojakih zverstava i nepočinstava, a onda začinjenih jezikom prevazilaženja, pomirenja i tolerancije, ništa se time temeljno ne da ni popraviti, ni rešiti, ni pomiriti, ni izlečiti. Tom smesom demokratije i laži, ratovanja i nastavka rata drugim sredstvima. U tom smislu nadahnuće i potencijal kritičnosti Predraga Lucića oslonjen je na jugoslovensko stanovište i njegova reč je u potpunosti krležijanska, a na tom tragu su mu i drugovi. Uvek dosledni antifašistički borci.

Nema primirja, nema kompromisa sa neprijateljima slobode. Tribina koja se na snimku ne čuje sasvim dobro od odobravanja, reakcija i smeha gledalaca i slušalaca zvala se „Smijeh slobode“. Smeh slobode je Lucićev osmeh, osmeh slobodnog čoveka, kao osmeh LJuba Čupića na fotografiji koju su fašistički komandanti pokazivali vojnicima u vreme okupacije, hoteći im predstaviti sa čim, sa kakvom snagom, hrabrošću i lepotom imaju da se bore, da budu toga svesni. (Aprila 1942. godine partizana LJuba Čupića zarobili su četnici u okolini Nikšića. Rekao je: „Ja sam komandant partizanske čete i komunista. Vi nacionalisti ste obične sluge okupatora, prezirem vas kao ljudska ništavila.“ U momentu kada je izlazio iz sudnice uslikao ga je fotograf. Tako je nastala jedna od najlegendarnijih fotografija Drugog svetskog rata. LJubo Čupić osuđen na smrt, koji se smrti smeje u lice.)

„Lucić je preminuo jutros oko 7,30 (10. januar 2018.), potvrdio je Hini njegov prijatelj i kolega Viktor Ivančić“ (Vest).

Pokušavam da razaberem kroz smeh gledališta tekst koji ispevavaju Lucić i Dežulović 7. marta 2016. u CZKD na promociji „Smijeha slobode“. (Bojana Marjan je za tu priliku u velikoj kesi donela sva izdanja Feral Tribjuna, kolekciju nastajalu godinama tako što se jurilo do beogradskih kolportera, kada je to bilo moguće da novine stignu, ili su ih donosili prijatelji kao najveći dar); „Beograde, Beograde, Dubaji niče na sred Savamale“, to je bilo na početku, a na kraju pesme „Šaran se ljubi sa kamilom“, tu se već teško čuje od urnebesnog smeha i aplauza. Anticipativno je to bilo 2016.

A sada iz „Stenograma i kamenograma“ (takvi „prevodi“ i konstatacije stvarnosti u poeziji nenadmašno su Lucićevo oruđe, pa i oprema za mačevanje) prema „Slobodnoj Evropi“ iz aprila 2017:

Predrag Lucić, „Prva godišnjica fantomke“ – Svečana neimarska pesma savamalskog graditelja noćnog
Fantomsku skinem ponekad,
Malo odmorim glavu,
Pogled bacim na Beograd,
ponosan na staru slavu.

Svi znaju – to sam bio ja
Drugari veliki, Mali,
Svi znaju čija svetlost sija,
Večno na Savamali
(…)

Fantomku ipak navlačim,
Ona je deo mog tela
Zatreba li da nastavim,
Svoja neimarska dela
(…)

Smrt fašizmu, sloboda narodu, živeo Predrag Lucić.

Još članaka

  • Želimo da verujemo
    Autor: Borka Pavićević

    Želimo da verujemo

    Baš tako nekako kako sam se pripremala za promociju knjige „Jugoslavija i svijet 1968“ Hrvoja Klasića, a student sam bila 1968. u zgradi Akademije…

    06.11.2018.
  • Amazonskim kišnim šumama preti „genocid“ pod novim brazilskim ultra-desničarskim predsednikom
    Autor: Brian Kahn

    Amazonskim kišnim šumama preti „genocid“ pod novim brazilskim ultra-desničarskim predsednikom

    Nije hiperbola pitati se da li su rezultati predsedničkih izbora u Brazilu planetarni game over kada je reč o klimatskim promenama. Proto-fašista Žair Bolsonaro…

    30.10.2018.
  • Lepe žene prolaze kroz grad
    Autor: Borka Pavićević

    Lepe žene prolaze kroz grad

    Govor Aleksandre Jerkov u Skupštini Srbije i njeno pitanje, insistiranje da Predsednik Srbije završi rečenicu u kojoj je stavio na raspolaganje celokupni novozaposleni ženski…

    30.10.2018.
Loading...