stav

Što te nema

Autor: Borka Pavićević
11.07.2013.

„Pozvala sam sina kada je otišao desetak metara. On se okrenuo i rekla sam mu „sretno“. Mahnu mi rukom i ode. To je zadnji put kada sam ga videla“ – Kada Kodžić, Srebrenica.

Svake godine 11. jula na Dan sjećanja na žrtve genocida u Srebrenici sećamo se da su od trinaestog do dvadeset i drugog toga meseca, te godine 1995. pripadnici vojske Ratka Mladića i Radovana Kardžića ubili osam hiljada muškaraca i dečaka. U genocidu ljudi su meta za uništenje ne zbog toga što su nešto uradili, nego zbog onoga ko su i šta su. Sve muško bilo je odvojeno od svojih porodica, hvatano po šumama oko Srebrenice, autobusima odvođeno do mesta pogubljenja, u grupama postrojavano, zavezanih očiju i ruku i streljano, do jednog. Pokopani su u masovne grobnice, a da bi se masovni zločin, za koga je bila neophodno angažovati veliku ljudsku (neljudsku) i tehnološku silu, zatro, žrtve su premeštane u sekundarne grobnice, iz kojih do dana današnjeg nisu identifikovane sve žrtve. „Oroditi kost“ (Grupa Spomenik), rekonstruisati iz dela tela celost ljudskog bića, njegov identitet, jedan je od najtraumatičnijih naučnih, filozofskih, pa ako hoćete i poetskih procesa koji mobiliše i definiše ljudskost živih. Zato se sećamo žrtava i zato ih ožaljujemo.

I danas 11. jula 2013. osamnaesti put.

Srebrenica jula meseca 1995. jeste mesto poraza čovečnosti.

Dvadeseti vek Kami naziva vremenom zlih i deo je naše javne svesti. Genocid u Srebrenici je dokumentovan i mi znamo iz minuta u minut sve što se dogodilo. Šest hiljada sto trideset devet osoba je identifikovano uz pomoć DNK, trideset direktnih i stotinak indirektnih suđenja je bilo u Hagu. Devedeset sudija iz svih zemalja sveta je izreklo presude za genocid u Srebrenici. Sudijama je govorilo četiri hiljade svedoka, a ipak postoje i u Evropi i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini oni koji poriču genocid. „Da bi se nešto videlo, za to je potrebna volja“ (Herman Broh).

Neznanje, ignorisanje i nedostatak empatije nisu prisutni samo na nacionalnoj televiziji (prikazivanje filma „Grad koji je žrtvovan“ iz neuvida na švedskoj TV), nego i drugim medijima, novinskim agencijama, institucijama, školama. U Švedskoj jedva da znamo šta je bila i šta znači priroda rata za uništenje Jugoslavije. To neznanje se koristi od strane onih koji poriču svoju odgovornost za zločine da bi legalizovali svoje političke pozicije (…).

Relativizacija istine o ratu vodi relativizaciji vrednosti istine u miru. „Nedostatak znanja“ čini nas nesposobnim da razumemo vreme u kome živimo. Da smo shvatili mehanizme koji su doveli do Srebrenice, mi shvatili bismo da ksenofobne stranke koje se pojavljuju i u Švedskoj koriste istu retoriku, iste metode i stvaraju iste konflikte, samo u meri u kojoj im mi kao društvo i kao država dopustimo. Akesonska retorika (vođa švedskih ksenofoba) i argumentacija o Šveđanima je do poslednjeg slova ista kao i predratna retorika nacionalista u Jugoslaviji, njihovih „ideologija“ i „mitova“ i organizovanja „nekontrolisanih grupa“. Rečju, za sve nas, a pogotovo za mlade ljude, mora se uvek iznova reći – Ana Frank je u istinu postojala.

Mi smo duboko uvereni da je moguće učiniti mnogo više kako bi znanje i saznanje o genocidu u Srebrenici i svim zločinima od 1991. bilo dostupnije. Haški tribunal je sakupio, dokumentovao dokaze o zločinima i mnoge zločince i osudio. I lokalni sudovi su nakon Haškog suda počeli da sude zločincima i ipak je broj osuđenih zločinaca hiljadu puta manji od ubijenih žrtava.

Učiniti mnogo više nije moguće bez priznanja nama samima da smo odgovorni za sve što se događa sada, kada mi živimo i tu gde živimo. Da smo odgovorni i za Srebrenicu i za skinhedse i za ksenofobiju i za zavaravanje da se nama ne može desiti – nacizam, rasizam, nacionalizam. Istine o žrtvama čine naše živote mogućim i sastavni su deo naše kulture, a ne nečije „tuđe“ kulture. Kultura je neodvojiva od slobodnog pojedinca kao subjekta demokratije.

Taj subjekt je nemoguć bez sećanja i bez ožaljivanja, i bez stida i bez odgovornosti. Kao što su mesta traume mesta kulture i umetnosti. To da se genocid i zločin više nikada ne ponove znači uvažiti i shvatiti ne da se ne sme ponove nama, nego ni „drugima“.

Svi moramo činiti sve protiv zločina protiv čovečnosti. „Kako da podignemo novu kuću kada prethodno nismo očistili podrum ispod ruševina stare kuće“ (B. Breht).

Preuzeto sa sajta dnevnog lista Danas.

Još članaka

  • NUNS obeležio 25 godina postojanja
    Autor: Danas online

    NUNS obeležio 25 godina postojanja

    Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) večeras je u Centru za kulturnu dekontaminaciju obeležilo 25 godina postojanja. Proglašeni su novi počasni članovi NUNS-a a to…

    26.05.2019.
  • Neznani dezerter – Pitanje slobode, agresije i odgovornosti
    Autor: Eldan Fakić

    Neznani dezerter – Pitanje slobode, agresije i odgovornosti

    Pitanje dezerterstva je uvek pitanje sadašnjosti i prošlosti. Da li je dezerterstvo uvek opravdano? Da li je dezerterstvo pobeći iz države kada nije ratno…

    27.05.2019.
  • Put za povratak: Odlazak obrazovanih ljudi i prosperitet na zapadnom Balkanu
    Autor: Alida Vračić

    Put za povratak: Odlazak obrazovanih ljudi i prosperitet na zapadnom Balkanu

    Na dan 27. decembra 2017. godine, skopski Institut za strateška istraživanja i obrazovanje objavio je studiju koja pokazuje da bi 69 procenata predavača, asistenata…

    28.05.2019.
Loading...