stav

Tadeuš Ruževič 09.10.1921 – 24. 04. 2014.

Autor: Centar za kulturnu dekontaminaciju
25.04.2014.

Iz knjige „Savremena poljska poezija“, preveo i izabrao Petar Vujičić, BIGZ, 1985.

Tadeuš Ruževič pripada tragičnoj generaciji koja je svoje prve stihove pisala u mraku okupacije i nosila ih u partizanskoj torbi. Toj generaciji pripadali su i Kšištof Bačinjski (1921—1944) i Tadeuš Gajci (1922—1944), dva vrlo darovita pesnika, koji su poginuli na barikadama u varšavskom ustanku. S istim pokolenjem izrastao je pesnik, pripovedač i publicist Tadeuš Borovski (1922), koji je sam sebi oduzeo život 1951. godine. Ti pesnici nisu imali vremena za estetiziranja, daleka od borbe i života. Istorija se stvarala pred njihovim očima. Današnjim generacijama to vreme izgleda grandiozno, ali pripadnici toga pokolenja znali su da smrt ne bira, da je samo slučajno danas pao jedan od drugova, a da će možda već sledeća kugla pokositi bilo ikojega, od njih, i to se oseća i vidi u njihovoj poeziji. Ruževič je preživeo. Ali čitava njegova poezija i poetika razvile su se i izrasle iz vizije rata i umiranja.

»Nisam mogao da shvatim da postoji poezija iako

je ubijen čovek. Ubijen onaj koji je doveo u život

poeziju, ugovoreni jezik koji .treba da izražava ono

što se ne da izraziti. (…) Podozrivo gledam na ta

ostvarenja. Sastavio sam ih od ostataka reči koje su

pretrajale, od nezamenjivih slika, od velikog smetlišta,

od velikog groblja. Izgledalo je da sam prvi

čovek koji je rekao ‘dobar dan’, ‘voda’, ‘sunce izlazi’.

Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili

smo se da govorimo od početka. Oni i ja.« !

Ruževič je na oko mračan pesnik. Ali nigde valjda nema takve želje za smirenjem i skladom, očišćenjem od svega ružnog što nas okružuje. On zato i ne pokušava da poetizuje. Tuđe mu je svako poetizovanje, muziciranje, slikanje. Pokušava da nađe osnovnu nit poezije, koja se, po njegovom uverenju, ne nalazi mi u muzici, ni u metafori. Pravom pesniku takve elementarne pesme javljaju se jednom, dvaput u životu. I on traži tu svoju pravu pesmu i pravu reč. Zato je u njegovim pesmama i njegovom stihu tako važna forma. (Jedna njegova zbirka nosi naslov Forme). Ruževič razbija stih, lomi ga, odbacuje sve što mu se čini suvišnim, hoće samo čistu, elementarnu reč. Želi da od elemenata forme stvori novu celinu. Time pesnik teži da dođe do tišine i razjašnjenja. U poslednjih dvadesetak godina Ruževič se više posvetio drami nego poeziji. Svoju poslednju pesničku zbirku objavio je posle deset godina ćutanja u poeziji (Traumatska priča, 1979). Njegovi zahtevi prema sebi postali su stroži nego ikad. Previše mnogo ličnih gubitaka nakupilo se u pesnikovom životu, i svi oni zajedno nisu mogli da ne izgledaju stvarniji od pesme. A Ruževič nikad nije izmišljao motive za svoju poeziju, motivi su uvek poticali iz činjenica njegovog ličnog života, a to znači i iz života poljskog društva. U tim zrelim pesmama Ruževič je umeo da sačuva stilsku čistotu i strogost, tako karakteristične za njegovu poeziju, li autoironiju, koja pesniku jedino ostaje u mnoštvu svakodnevnih gubitaka u borbi sa životom. U tim pesmama do te mere se meša ono što je lično, i što isto može |da bude važno i za nas, koji pesme čitamo, da pesniku bivamo zahvalni što je neke važne stvari rekao umesto nas. I kroz Ruževičevu školu prošli su gotovo svi mlađi poljski pesnici, tako da i oni koji misle da nisu pretrpeli njegov uticaj nisu čak ni svesni toga koliko mu duguju.

LAMENT

Vama se obraćam sveštenici

učitelji sudije umetnici

obućari lekari referenti

i tebi moj oče

Saslušajte me

Nisam mlad

neka vas vitkost moga tela

ne zavarava

ni nežna belina vrata

ni vedrina otvorenog čela

ni malje nad slatkom usnom

ni smeh anđeoski

ni korak gipki

nisam mlad

neka vas moja nevinost

ne uzbuđuje

ni moja čistota

ni moja slabost

krhkost i jednostavnost

dvadeset mi je godina

ja sam ubica

ja sam oruđe

slepo kao mač

u ruci dželata

ubio sam čoveka

i crvenim prstima

milovao sam bele grudi žena

Unakažen nisam video

ni nebo ni ružu

pticu gnezdo drvo

svetog Franju

Ahila i Hektora

Punih šest godina

iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi

Ne verujem u pretvaranje vode u vino

ne verujem u oproštaj greha

ne verujem u vaskrsenje tela

POSMRTNA REHABILITACIJA

Mrtvi se sećaju

naše ravnodušnosti

Mrtvi se sećaju .

našeg ćutanja

Mrtvi se sećaju

naših reči

Mrtvi vide naše njuške

razvučene od uva do uva

Mrtvi vide naša

tela što se uzajamno taru

mrtvi vide naše ruke

složene za pljeskanje

Mrtvi čitaju naše knjige

slušaju naše govore

što smo ih davno održali

mrtvi čuju

mljaskanje jezika

mrtvi proučavaju referate

učestvuju u diskusijama

već završenim

mrtvi vide stadione

horove ansamble u skandiranju

Krivi su svi živi

kriva su mala deca

koja su dodavala bukete cveća

krivi su ljubavnici

krivi su

krivi su oni što su pobegli

i oni što su ostali

oni koji su govorili da

i oni koji su govorili ne

i oni koji nisu ništa govorili

mrtvi prebrojavaju žive

mrtvi nas neće rehabilitovati

1956—1957.

Desiće mi se nešto loše?

Neće mi se desiti ništa

preživeću sve ovo

koliko puta savremeni čovek

može da izgubi svoje dostojanstvo

I tako

odmah čim se završi

ova istorija s malim i

prihvatiću se posla

šta? jeste

još jednom ću se prihvatiti posla

jeste! učiću kineski

da li vredi

svakako

veliki rodoljub

pesnik Lu-ju

živeo je u razdoblju

kad su Mongoli osvajali

Kinu

napisao je

9300 pesama

u to vreme u Kini su se

pesme pisale

odozgo nadole

i od desne strane na l e v u

bez pravopisnih znakova

IZLAZ

Živimo slabi

u zatvorenom krugu

lica

reči imena

drugi nas određuju

klasifikuju

pribadaju

znamo da treba razbiti

prekoračiti lažni krug

otići

ali ostajemo

Rembo je u Adenu

1880 godine

naručio niz knjiga

između ostalih

bio je tamo Savršeni bravar

Mali stolar

ili nešto slično

priručnike

o pečenju cigle taljenju stakla

proizvodnji cveća

rudarstvu

zavarivanju metala

zidarstvu

kanalizaciji

da taj je stvarno

otišao

ali i on je

skupljao novac

za povratak kući

posle smrti poezije

hteo je da zasnuje

pravu solidnu porodicu

da se posveti

vaspitavanju sina

(koji je trebalo da bude naravno

novi divni čovek)

takođe je, hteo da sredi

svoj odnos prema vojnoj službi

i tako dalje

i tako dalje

to je lepo

ali recite šta da radi

Rembo

kome je četrdeset

pedeset

šezdeset

osamdeset godina

kakve knjige

da poruči

kuda da otputuje

šta da spali šta da razbije

šta da napusti

UCMEKAN

Ucmekan

daskom

na smetlištu Pjer Paolo

pokušava da ustane iz mrtvih

vuče se

na sunce leti

u stisnutim rukama

ljudsko krvavo nosi

spolovilo kao ptice

u gnezdu

pred presto Gospoda

i zemlja

ona plava

nezemaljski je lepa

u svemiru jutra

crni prišt u krilu

mlečnog puta

pljuje krv i spermu

baš si ti Pjer Paolo

rekao

»Covek vidi izdaleka čoveka

koji ubija drugog čoveka.

Svedok je delanja,

distancira se od n j e g a . . . «

neki čovek

video je izdaleka

drugog čoveka

koji je ubijao tebe

La Terra vista dalla Luna

il porcile

staja

jedva operušeni klinac

žutokljunac

giovine di primo pelo

pekarčić s vatrenim očima

tako je zategao guzove

obraze

debelo crevo raja

u staji

još nedorastao za konopac

za smrtnu presudu amorino

koji jede govno sveta

jedan od junaka

Sala ili 120 dana Sodome

stvoren po liku

i podobiju Boga

Pjer Paolo čeka

na strašni sud

* *

Probijao sam se kroz taj san

teško

do probuđenja

u toplim potocima

suza reči

išla je k meni majka

Ne boj se ti si u meni rekoh joj

Niko te više neće povrediti raniti pogoditi

majka se s nekadašnjim strahom

pribijala uz mene

ne boj se u zemlji si

u meni si niko te neće taknuti

poniziti raniti

probijao sam se kroz taj san teško

preda mnom je stajala senka

SMEH

Kavez je bio tako dugo zatvoren

da se u njemu izlegla ptica

ptica je tako dugo ćutala

da se kavez otvorio

rđajući u tišini

tišina je tako dugo trajala

da se iza crnih šipki

razlegao smeh

DVOJNIK

Stoji oborene glave

stupa tri koraka

zaključava vrata

podiže s poda

knjigu

»mnogi su patili od padavice

i lajali kao psi

grad je brojao četrdeset

nesrećnih lajavaca«

zatvara knjigu gleda kroz prozor

nizovi kuća stanova prozora

spušta glavu

seda za sto

uzima u ruku olovku

misli

otputovaću moram da otputujem

piše

slike otpadaju

od misli

kao meso od kostiju

da bi se stiglo do srži

do moždine

treba smrviti kost

misli

to nije ono

nije tako

stavlja ruke na rub stola

skida naočare

vidi na stolu knjigu

otvara na slučajnom mestu

»Slepo crevo! Slezina!« reče

sebi. Ne radi se tu o slepom crevu

ni o s l e z i n i . . . »Praskovja Fj odorovna

ispraćala ih je, čula buku i ušla.

Šta ti je?

N i š t a . . . «

odlaže knjigu

uzima u ruke koverat

adresira

odmiče koverat

zatvara oči

otvara oči

odmiče olovku

čuje glasove koji ga

zovu

ustaje od stola

gleda kroz prozor misli

Erinnerung an James Joyce

Kćerka Lučija 25 godina

u ludnici

na vest o očevoj smrti veli

šta taj idiot radi tamo pod zemljom

sigurno sve vreme posmatra

i zagleda nas odozdo

Erinnerung an James Joyce

Kćerka Lučija pobegla je u ludilo

šta taj tamo pod zemljom sada radi

žena Nora koja je izdržala s njim do kraja

poverava se Sad je sve postalo

tako dosadno dokle god je bio s nama

stalno se dešavalo nešto novo

udaljavali su se

sin Đorđo i brat Caro fratello

Džems Džojs je bio opsednut

porodičnim osećanjima

Sklapa ruke kao za molitvu

olovka među prstima

kao štap uguran

u žbice točka

piše

prekida čuje glasove

stigla je pošta od 1 februara 1949

pismo od Tadeuša Borovskog

pišem mašinom jer mi je lakše

»pero mi curi« od radio kursa

ništa Malo vremena nam je odneo

dobri starčić — Leopold Staf

kome su davana odlikovanja cveće recitacije

i novac pred svedocima posadili su ga

na scenu poljskog pozorišta u takvu pletenu

stolicu za babe . . . Staf je drhtavom rukom

tutnuo koverat u džep Tuvim

koji je to gledao od predsedničkog stola

sračunao je da će Staf zaraditi na svom jubileju

oko milion zlota K a d smo se počeli

srne jati Tuvim sa čuđenjem podiže obrve

»Sta se smejete« kaže »pa to j e

ozbiljan problem« Na tom istom matineu

u pozorištu glumci su grozno recitovali

Stafove pesme

nisam još odgovorio Borovskom

na to pismo

Tadeuš je izvršio samoubistvo

Tuvim je sa čuđenjem digao obrve

Tuvim Staf

Helena Leopoldova Stafova

ispovedivši se i pričestivši umrla je

dn. 14. III 1957. g. Zaupokojena misa

služiće se u crkvi sv. Karola Boromejskog

na Povonskama dn. 16. om. u 12.15 čas.

posle koje će se obaviti ispraćaj ostataka

na lokalno groblje u porodičnu grobnicu

0 čemu obaveštavaju

muž sestra sestrična i porodica

Recitovali su loše nije im se isplatilo

kako su govorili — da uče uloge za jedan nastup

Posle toga je bio prijem u Sejmu koji je priredio

Maršal Kovalski mnogo vina

vutke i cveća od koga sam — lalu

I nešto žuto doneo ženi

(o, zakasnela zimska ljubavi!)

Kad vidiš Vileka Maha reci mu

da živim vrlo č u d n o . . .

šta taj tamo radi pod zemljom

sve vreme nas podgleda i posmatra

kako izgleda ta lepa zelena travica

od strane korenja

SEĆANJE NA SAN IZ 1963. GODINE

Sanjao sam

Lava Tołstoja

ležao je u krevetu

ogroman kao sunce

u grivi

raščupane kose

lav

video sam njegovu

glavu

lice od zlatnog talasastog lima

niz koje se slivala

neprekidna svetlost

odjednom se ugasio

pocrneo

a koža njegovih ruku i lica

bila je hrapava

ispucana

kao hrastova kora

upitah ga

»šta treba činiti«

»ništa«

reče

kroz sve crte

pukotine

zaplovi prema meni svetlost

poče se rasplamsavati

ogromni zračni osmeh

DIJALOG

Na obali crnog

mora

razgovarao sam s ruskim pesnikom

o poeziji o Gogolju

Šekspiru

Staljinu i strahu

vetar je raznosio s usana

naše reči

zalazilo je sunce

poplavilo je crveno

k r v l j u

vodu vazduh zemlju

Šekspir je mora

nosio na svojoj grbači

brodove natovarene zrnom

govorili smo o krizi

lirike romana drame

Sekspir je oplođivao Evropu

sahranjivao mrtve

vodio ratove

Smejao se od uha do uha

pitao glasom »sirotog Toma«

za ukus pojedenog govneta

salate od lovorova lista

dobrodušno se natresao

Držao nas na dlanu

ostavljao na pesku

i počeo da ulazi u more

s otvorenim žilama

Još članaka

  • Pertej, preko ili dijalog
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Pertej, preko ili dijalog

    Posle emisija o „Kolubari“, onog raskolnog bluda pljačkanja „crnog blaga, između ostalog i podmetanjem izveštaja o mašinama koje su radile dvadeset i četiri časa,…

    01.08.2017.
  • Trezor
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Trezor

    Pa ipak, ima stvari koje imaju snagu da odjeknu „kao grom iz vedra neba“. Emisija „Trezor“ Bojane Andrić na RTSu je kulturno i javno…

    18.06.2017.
  • Čas profesorke Radmile Marinković
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Čas profesorke Radmile Marinković

    U sredu, 28. juna, na Vidovdan, sahranjena je na Topčiderskom groblju u Beogradu profesorka Radmila Marinković, čitav život bavila se srednjovekovnom književnošću, a teško…

    02.07.2017.
Loading...