„Ujedi grafitskih puzavica“, recenzija zbirke Nikole Đokovića: Zid Gneva

Pred nama se isprečio pesnik koga dominantno interesuju tipovi utopijskog konstituisanja novog tela u književnosti i na filmu. Pisac je pre objavljivanja svog prvenca objavio nekoliko naučnih radova u časopisima u kojima se bavi rodnim identitetom (politikom roda) i (ne)vidljivog statusa “ženskog”. Autora je takođe interesovao žanr kiberpanka u književnosti i na filmu i teme kao što su: moda, po(s)tkultura, perverzija, narkomanija i telo u interakciji sa prethodnim temama. Zid gneva, prvenac Nikole Đokovića, je tekstualni zid podignut kao čitalački izazov recepijentu. Da bi uživao u dubljim poetskim slojevima, čitalac (sertoovski rečeno, sa otklonom od mentaliteta svetine) mora da poznaje strategije metatekstualnosti, metajezičnosti parodičnosti, anticipativnosti i nadasve antilarpurlartističnosti. Đokovićev pesnički prvenac nikako ne možemo posmatrati kao samoposlugu sa artiklima u kojoj se biraju sastojci po želji da bi se sačinila ukusna konzumacija. Pesnik u svoj prvenac počesto ubacuje raznovrsne bibere književnog aktivizma.

Iako se u zbirci nalazi mnoštvo referenci iz popularne kulture, pre svega muzike (Pink Floyd, “The Wall” i  Mike Oldfield, “Tubular Bells”) i filma (“Tito i ja”, “Vizantijsko plavo”, “Dnevnik uvreda 1993” i “Lajanje na zvezde”), pesnički diskurs nije čitljiv pri prvom susretu. Pomenute reference su samo mamac za uživaoca poezije. Zadovoljstvo u čitanju može se postići stečenim kulturnim kapitalom i dosadašnjim čitalačkim iskustvom. Naslovi pesama kao i tekst koji prati ilustracije napisan je u formi grafita. Konotacija grafitskog zapisa potencijalno leži u intenciji autora u ne-režimskom, sup-kulturnom i anti-akademskom idejnom određenju i različitim oblicima ispoljavanja angažovanosti poezije. Đoković tako ukazuje na manipulativnost u suvremenom poretku diskursa, dijagnostifikuje oblike masovne (ne)kulture, promišlja medijske (reality-show) simulakrume, satirično se ograđuje od agresivne reklamne slatkorečivosti, secira semantičko polje profiterstva, razobličava rastuću pojavu karijerizma, ukazuje na suštinsku nespojivost korporativnosti i književnosti. On takođe kritikuje akritičnost i negativno obeležava kulturnjački oportunizam.

Antimilitarizam Đokovićevog pesništva se ispoljava na nekoliko načina: kao patriotska bolest, u obliku direktne kritike rata i kao isticanje njegove suprotnosti – pacifizma. Đoković ukazuje na psihomilitarizam, psihičko razaranje lirskog subjekta ratom i na njegovo uniženo sopstvo. Jedinka u svim fazama  rata je gurnuta na marginu, đubrište, prinuđena je da se zatvori u svoj zid. U miru, “umire” duhovno u palanačkom miljeu. Ograničenost i kulturološka inferiornost palanke podložna je i antisemitizmu i ksenofobiji a to Đokovićeva poezija kroz poetske varijacije ilustruje.

Uzrok za izazivanje rata lirski subjekti vide u hipertrofiranoj figuri oca, u okorelom patrijarhalizmu, u epski iskonstruisanom, odnosno hendikepiranom muškarcu: “Leto je opet prepoznatljivo./ Deca igraju fudbal kao mali vojnici, / preko mere frustrirani masturbatori / samo svoje volje; // Kao da se spremaju za buduće/ vojne pohode…” (“Letnje igre”, Đoković 2014: 49). Ta antipatrijarhalost je kafkijanskog tipa, gde se otac doživljava kao nesavladiva prepreka: “Betonska bušilica podmazanog / očevog glasa, kraljevski / detronirano je zujila – zahtevao je zaključke, / neodložno uspostavljanje poretka / glave kuće koja je oduvek / bila obezglavljena – kreštala je primalno / zjapećeg grla,/ po otvorima odvoda, / po izlučevinama / korodirale porodične / spirale ludila.” (“Nakot”, Đoković 2014: 63). Otac je zbog svega ovoga izvor straha i stoga i izvor mržnje. Zbog toga je edipalnost jedna od lajtmotivskih linija u Đokovićevom prvencu. Odnos prema očinstvu, Đoković satirično prenosi i na plan intelektualnosti. Lirski subjekat je u pesmama pobunjen protiv akademskih kvaziautoriteta koji se čak i demonizuju u svojoj autonarcisoidnosti i pervertiranosti.

Kroz Zid gneva provlači se dekonstruktivna linija normalnosti/nenormalnosti: “Ah te divne pilule / u raznim bojama i veličinama… / Kao nekada dečije kockice, / kockice koje smo slagali iz godine u godinu / dok se svet oko nas, bolesnika, / s početka nerazumno velik i hladan, / strpljivo skupljao i najzad sveo / na pravu meru ludačke košulje.//” (“Pilule normalnosti”, Đoković 2014: 9). Ugrožavajuće društveno okruženje, netolerantno na razlike, lirski subjekat doživljava kao izvor depresije. Društvo upražnjava energetski vampirizam i vodi jedinku u apatiju i umor. Identitet subjekta, prinuđenog da u svojoj introvertnosti nosi masku počesto je izložen šizofrenim, poliloškim disocijacijama. Samo pisanje možemo doživeti kao autoterapiju, “writing cure”. Gnev lirskog subjekta usmerava se ka lažnoj, hipertrofiranoj religioznosti: “Bigotni oci / naslednici zadužbinara srednjovekovnih špilja, / ponosno hramlju na štakama od petrificirane ćirilice / vukući za sobom založene, / polupane lonce od reči / kojima ispisuju trag: ,Venčani sa večnošću’.” (“Ateistički pravoverna”, Đoković 2014: 13). Đoković napada teocentrizam i ukazuje na izobličenost religijskog performativa oličenog u teopedofiliji i religijskom licemerju, referišući ka ideji o smrti Boga.

Distopičnost, koja proizilazi kao nus-produkt kraja metafizike, jedna je od bitnih crta Đokovićeve poetike što možemo videti u pesmama kao što je “Nemuzikalno jutro u gradu-logoru”.  Barouzovska beznadežnost života u prostoru grada “oplemenjena” je zvucima “muzike” koja prikazuje stanje duha ruralnog urbanizma. Đokovićeva antiarkadičnost omeđena je totalitrarizmom, multiplim islednim inkvizitorskim postupcima u gradovima-logorima do autonegacije i samoukidanja mučenog.  Pisac ničeanski eksklamativno potvrđuje na primeru srpskog kulturnog područja da je nastupio kraj velikih metanaracija. Epsko nesvesno, koje možemo definisati kao automatsko i nekritičko podržavanje nacionalističkih i šovinističkih ideja, u Đokovićevoj tekstualnoj praksi realizuje se i kroz teatralizaciju istorije kao i kroz pozitivno vrednovanje primitivizma (totemizma): “Masakr se na našem jeziku sriče / РОДОЉУБЉЕ, / ako je potrebna reč, ako je potrebno / opravdanje… // Ali tamo, iza oblaka(…); tamo ćemo konačno / igrati nas same, / krvariti na daskama / koje smrt znače, / u opnu vekova /” (“Totemi”, Đoković 2014: 47).

Lirski subjekat razračunava se opresivnom i posesivnom majčinstvu kada je ilustruje nasilnu simbiozu  majke i sina: “Pojedi to / i mirno ću zatrpati / svoj strah od lutanja i gladi / tvojom kućnom uhranjenošću. // (…) Pojedi to, / jer ti si moj omiljeni / kulinarski poduhvat, / nahrani me dok te hranim!) //” (“Nedelja u želucu”, Đoković 2014: 21-22). Pesnička slika poput ove referiše ka atmosferi “Zida” grupe Pink Floyd. Deca imaju status kolateralne štete. Đoković ukazuje na pogubnost pedocentrične perspektive na samostalnost dece. Odnos prema ženi, ne-majci je prepun razumevanja. Pesnik koristi figuru madone da bi je sakralizovao demistifikacijom i očistio od muškog konstruisanja kao mašine za rađanje. U svojoj poetici Đoković je dekonstruisao pol koristeći religijsku pukotinu oličenu u aseksualnosti anđela: “Muški anđeo, ženski anđeo, / trans-anđeo, transvestit balerina,/ šeta kao avet, celuloidna figura iz nemog filma/ o smrti njih više od  8000 hiljada, njih srebreničkih osam / hiljada!” (“Strojevi”, Đoković 2014: 82).  Faktivni svet i svet (slikarske fikcije) u Đokovićevoj tekstualnoj praksi gravitiraju ka doživljavanju tela kao prepreke a seksualni čin prikazuje se kao mehanički. Telo je predmet prinuđeno da, putem mehanizama društvene psihokontrole,  metaforično ili bukvalno trpi bol i mučenje.

Ova poezija nudi obilje referenci. Kada je autopoetičan, autor gleda iz Platonove pećine, lirski subjekat se često nalazi u stanju egzistencijalističke mučnine i stremi ka solipsistički formiranoj harmoniji sfera. Pesnička slika Nikole Đokovića direktno referiše ka Edvardu Munku i Petru Lubardi, a književni afiniteti vidljivi su preko vitmanovskih, vergijlijevskih, poovskih, bojićevskih i kafkijanskih tragova. Na osnovu svega navedenog možemo zaključiti da autor poeziji pristupa iz domena teorije.

Ilustracije u knjizi su više nego funkcionalne jer vode svojevrsni dijalog sa tekstom. One su najčešće svedene na sinegdohu i na simbol. Krupne fotografije pilula, izokrenuti detalj sa reprodukcije glave Isusa Hrista, zuba koji grizu metal, vojnika-plastičnih igračkica, pesnice koja je “lupila o sto” tematski ilustruju mete Đokovićevog cinizma: farmaceutsku industriju, bogomoljstvo, nasilje hranom, dirigovani patriotizam. Poslednja tema vizuelno je upotpunjena serijom od šest fotografija na kraju knjige, koja ilustruje grafistki šovinizam i nacionalizam “urezan” na spomenicima i na zidovima.

Pred sobom, dakle, imamo zbirku pesama pisca koji je u svoje pesničko tkivo utkao teorijsko znanje o književnosti kao i mnoštvo beletrističkih referenci. Ovaj glas sa margine treba shvatiti ozbiljno jer je kritički, promišljalački, intelektualistički u društvu koje ne pita ništa i koje se ne pita ni za šta.

———————–

U ediciji CZKD Poeziranje, i uz podršku ImagoLit iz Stokholma, Švedska, 2014. objavljena je knjiga poezije „Zid Gneva“, autora Nikole Đokovića.

Štampano izdanje knjige „Zid Gneva“ je moguće nabaviti u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

PDF verzija knjige Zid gneva, Nikole Đokovića