stav

Umreti za otadžbinu

Autor: Miroslav Jovanović
18.03.2014.

Transkript predavanja istoričara Miroslava Jovanovića

„Umreti za otadžbinu“

Održano 02.06.2001. u CZKDu, u okviru projekta „Moderna“

“Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat.” Ovim rečima je 29. jula 1914. godine regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević započeo u svom ratnom proglasu obraćanje srpskom narodu. Proglas regenta Aleksandra bio je istovremeno i odgovor na objavu rata koji je prethodnog dana običnim telegramom preko Bukurešta stigao iz Beča u Beograd, a sa druge strane bio je to i poziv srpskom narodu u rat koji će u iskustvima preživelih savremenika i u svesti potonjih pokolenja ostati zabeležen kao najteži po broju žrtava, i najveći i najobuhvatniji po broju zaraćenih država i po prostranstvima na kojima je vođen u dotadašnjoj svetskoj istoriji. Tog 29. jula 1914. godine službeno je otpočeo Prvi svetski rat, poznat u istoriografiji pod imenima Veliki rat ili Rat svih ratova, prvi totalni rat u dotadašnjoj svetskoj istoriji.

Po oceni mnogih istoričara Prvi svetski rat je predstavljao možda i ključni, prelomni događaj XX veka. Tog veka ekstrema, kako ga je slikovito nazvao Erik Hobsbaum. Sam rat je po oceni Pjera Renuvena presudno uticao da velike evropske industrijalizovane države izgube snagu delovanja i da se središte političke i ekonomske gravitacije sveta premesti izvan Evrope.

U kojoj meri je Prvi svetski rat predstavljao dramatičan i preloman događaj za evropsku i svetsku istoriju možda najrečitije svedoči ocena Pola Kenedija. Prvi svetski rat je često posmatran kao smrtni udarac koji je evropska civilizacija nanela sama sebi. Jednostavno, svetu kakav je poznavan u XIX veku došao je kraj u Prvom svetskom ratu. U društvenom i političkom pogledu, sam rat je iznedrio dva totalitarna izazova liberalnom, tj. demokratskom društvu. Već krajem rata na sceni se pojavio radikalni boljševički projekat socijalizma, odnosno komunizma, a ubrzo po okončanju rata i fašistički, odnosno nacistički društveno-politički koncept.

Jasno je da u jednom ovakvom predavanju teško mogu detaljno opisivati i predistoriju rata i prelomne bitke, i događaje, i hronološki sled, i brojne posledice koje su pratile ovaj rat. Zbog toga ću se, koliko mi to vreme bude dopuštalo, zadržati samo na prezentiranju nekolikih teza i navođenju nekoliko primera u pokušaju da prikažem totalni društveni karakter Prvog svetskog rata i njegove civilizacijske okvire i značaj, pre svega za Srbiju, ali i za Evropu i za svet. Da bih postigao takav zadatak moraću podrazumevati mnogo šta od osnovnih fakata i osloniti se, pre svega, na vaše znanje o opštim okvirima, o činjenicama, o hronologiji i o posledicama Prvog svetskog rata.

Kada se, naročito u javnosti, među ljudima kojima istorija nije struka, govori o Prvom svetskom ratu, a posebno o Prvom svetskom ratu u Srbiji, gotovo po pravilu u prvi plan izbija kompleks postojećih, duboko ukorenjenih, društveno ustaljenih i verifikovanih znanja na nivou školskog znanja opšte društvene percepcije događaja ili istorijskog kolektivnog pamćenja, ali znanja koja se gotovo po pravilu iscrpljuju navođenjem nekolikih stereotipnih predstava. Primera radi, ako govorimo o Srbiji u Prvom svetskom ratu, možemo konstatovati da u kolektivnom pamćenju dominira kompleks predstava koje se prilično pojednostavljeno mogu svesti pod zajednički imenitelj golgote i vaskrs Srbije. Među njima su najznačajnije i svakako najsnažnije predstave o Sarajevskom atentatu, o Cerskoj bici, o Kolubarskoj bici, sa neizbežnim dodatkom da se ona i dandanas predaje na Japanskoj vojnoj akademiji, o epopeji povlačenja preko Albanije koja se vizuelno simboliše u jednoj od najpoznatijih ratnih fotografija Prvog svetskog rata, fotografiji kralj Petar na volovskim kolima se povlači sa srpskom vojskom preko Albanije, zatim u nešto manjoj meri na proboju Solunskog fronta, dok se na opštem nivou u kolektivnim sećanjima sublimiraju uglavnom one stereotipne predstave koje govore o raspadu četiri imperije ili, što je jedna istoriografska greška, o versajskom sistemu država koji je formiran posle Prvog svetskog rata.

Dominacija mahom stereotipnih sadržaja u društvenoj svesti i kolektivnom pamćenju ukazuje do koje mere je društveno prisutna i snažna tendencija, da ga tako nazovem, epskog, odnosno herojskog sagledavanja i poimanja istorije i prošlih događaja.

No, epsko poimanje rata i ratovanja nije samo naša društvena specifičnost. Ona je prisutna u mnogim kulturama i može se reći da predstavlja jedan od opštih kulturnih obrazaca. U tom kontekstu rat je često slavljen kao politički, vojni i društveni događaj od velikog i opšteg društvenog i političkog značaja, kao herojski događaj izuzetno značajan i neponovljiv u životu naroda, država i ljudi. Na takvoj konceptualizaciji i društvenoj percepciji rata i ratovanja insistira se i u vojnim traktatima, ali je ona često prisutna i u književnosti, i u poeziji, pa i u istoriografskim delima ili čak i u filozofiji.

No, afirmišući rat ili ratovanje, ili kako je to Heraklit nazvao “rat je otac svih stvari”, predanje i književnost, isto kao i naučna istoriografija, zapravo insistiraju samo na epskim elementima ratovanja koji se potom ugrađuju u opštu društvenu svest jednog naroda, često prerastajući u stereotipe. Usled toga u kolektivnom pamćenju ostaju ubeleženi samo kao veliki podvizi, bitke i ofanzive, pobede i porazi mnogo ređe, vojskovođe i njihove odluke. Ali ta naizgled krhka epska ili herojska pokorica u kolektivnom pamćenju potpuno, zapravo, prekriva i zaslepljuje totalitet društvenog fenomena kakav je predstavljao Prvi svetski rat. Tu drugu osenčenu ili tamnu stranu rata, da je nazovem imenom tamna, kako su u okupiranom Beogradu 1915. nazvali jednu od ulica, Tamnom ulicom, dakle tu tamnu stranu rata čine životi običnih ljudi, koji po pravilu u epsku kolektivnu svest ulaze isključivo onda kada su se i ako su se u jednom trenutku svoga života našli u središtu odlučujućih događaja.

Običan ljudski život, život van velikih događaja, život običnog čoveka koji je prilikom važnih odluka, prilikom mobilizacije, ofanziva ili juriša tek puki broj i svakodnevne patnje koje prate taj život, život u ratu, nisu plodno tle za snažne epske emocije. Ta osenčena strana rata potiskuje se iz kolektivnog pamćenja ili se u njemu odražava tek toliko, kroz naprimer predstavu o zločinima neprijatelja, da bi se podsećanjem na velike patnje još više istakla i uzdigla ta epska, opšta epska slika rata. A stradanja običnog čoveka u ratu su mnogostruka. To se posebno odnosi na ratovanje u XX veku ili na tu poznatu epohu totalnih ratova.

Taj društveni odnos prema epskoj ili tamnoj, neherojskoj strani rata i ratovanja, u našoj tradiciji i kolektivnom pamćenju najbolje odražava sa jedne strane to razvijeno sećanje i jedan opšti društveni ponos na Kolubarsku bitku, sa jedne strane; i jedan potpuni društveni zaborav i jedan ignorantski stav na veliku epidemiju i pomor od tifusa koji je započet u to isto vreme kada se odigravala Kolubarska bitka, sa druge strane.

Taj nesklad u društvenoj percepciji, nesklad između epskih elemenata sa jedne, neherojske strane ratovanja sa druge, i sa treće strane opštih civilizacijskih okvira i totaliteta društvenog fenomena, savremeni istoriografi u svetu pa u nešto manjoj meri i kod nas pokušavalo je tokom poslednjih decenija da premosti suprotstavljanjem tradicionalnim ili, ja bih pre rekao, tradicionalističkim obrascima tumačenja rata i ratovanja. Pokušaću jednom crticom samo da osvetlim obrise tog složenog procesa koji se događaju u istoriografiji. Suprotstavljajući se upravo epskom poimanju Prvog svetskog rata, jedan deo savremene istoriografije svoju pažnju je usmerio upravo na običnog čoveka i na njegov doživljaj rata. Negde na početku tog procesa, 1963. godine u Londonu se pojavila knjiga Alistera Horna “Cena slave” (The price of glory) u kojoj su objavljena na jednom mestu pisma francuskih, nemačkih i britanskih vojnika koji su učestvovali u bici kod Verdena 1916. godine. Tri decenije kasnije, takva tendencija u istoriografiji dovela je do ideje koja se eksplicitno mogla čuti i na velikom međunarodnom simpozijumu o Prvom svetskom ratu u Trstu 1996. godine, gde je zadatak savremene istoriografije da Veliki rat ne posmatra više kao sukobe zaraćenih država već kao nadnacionalnu pojavu unutar koje su mnogi fenomeni i procesi zajednički čak i u suprotstavljenim državama i da se kao glavni vrednosni orijentir postavi upravo običan čovek i uticaj i posledice koje na njegov život ostavlja rat. Tada, na toj konferenciji se prvi put mogla čuti i fraza koju sam ja, možda pomalo nespretno pokušao da ukradem za naslov ovog predavanja, fraza – umreti za domovinu – koja je pokušala upravo da osvetli tu poziciju čoveka koga su svi pozivali da umre za domovinu u Prvom svetskom ratu.

Uzimajući u obzir sve ove nesklade sa jedne strane i zahteve koje savremena istoriografija postavlja sa druge strane, istoriografija koja se bavi Prvim svetskim ratom poslednjih godina pokušava da ga promišlja i proučava iz čitavog niza različitih perspektiva i uglova posmatranja. Ono što bi se nazvalo tradicionalnim uglom posmatranja, to je iz političke perspektive kao sukob država ili saveza, iz diplomatske perspektive, iz vojno strateške perspektive, gde su pažnje posmatranja operacija, taktika, divizije, itd, i iz te vojničke ili epske perspektive, gde su najvažnije bitke ili junaštvo i ostale snažne emocije koje bi prvi rat mogao i koje izaziva. Ali, sa druge strane sve više se uključuju i drugi fenomeni i druge dimenzije koje oslikavaju zapravo totalitet Prvog svetskog rata. Izučava se sve više civilizacijska dimenzija, odnosno značaj koji je Prvi svetski rat imao za razvoj civilizacije u svetu. Veoma velika pažnja se poklanja ekonomskoj dimenziji i razvoju privrede, finansija, zajmova, reparacija itd. Zatim antropološkoj dimenziji koja je u pažnji fokusirana na život običnog čoveka, gde se uočavaju nivo modernizacije, suočavanja sa novim i drugim, lične percepcije različitih polova ili starosnih grupa na rat, zatim nivo fizičkog, odnosno telesnog i psihičkog stradanja itd, zatim postoji tu i dimenzija društvene modernizacije, kulturna dimenzija u kojoj rat služi na primer… gde se rat istražuje u kulturnim odjecima, u novim pravcima umetnosti kao inspiracija za umetnike itd. Tek ukoliko se imaju u vidu sve te dimenzije i nivoi na kojima se rat upliće u život ljudi, moguće je sagledati i razumeti totalitet i raznolikost prošle stvarnosti. A bez sagledavanja i razumevanja tog totaliteta fenomena, nemoguće je stvarati i stvoriti racionalne predstave o prošlosti i formirati racionalnu društvenu svest oslobođenu stereotipa ili pak društvenu svest u kojoj su ti stereotipi svedeni na jednu razumnu meru.

Na tragu tako shvaćene uloge istorijske nauke pokušaću samo da skiciram obrise totalnog društvenog fenomena kakav je bio Prvi svetski rat, i to sa jedne strane ukazujući na totalni karakter rata kroz pokušaj jedne svedene komparativne analize i sa druge strane, ukazujući na različite aspekte i značaj koji je rat imao u životu običnog čoveka i kako se on odražavao u njegovom doživljaju rata.

Kada se govori o totalnom karakteru rata u Evropi i kod nas, mora se praviti jedna suštinska sadržinska razlika. Taj rat je, to je ono što je zajedničko i u Evropi i kod nas, odnosno i u svetu i kod nas, pokazivao nesumnjiv totalni karakter jer je vremenom u sebe sve više uključivao celinu ljudskih, ekonomskih i društvenih potencijala svake zaraćene države. S tom razlikom što je, kada je svet u pitanju, do toga došlo zbog činjenice da je već posle nekoliko nedelja rat ušao u dugotrajni zastoj koji nije bio razbijen gotovo cele četiri godine. Zapadni front, taj front između Nemačke i Francuske i front prema Italiji se gotovo nije pomerao tokom četiri ratne godine, dok je Istočni front, front prema Rusiji trpeo izvesna pomeranja, ali u svakom slučaju za rusko poimanje prostora to nisu bile velike oscilacije i pomeranja fronta. U svakom slučaju, od svih evropskih zaraćenih prestonica, nijedna tokom Prvog svetskog rata nije bila zauzeta, ni Pariz, ni London, ni Berlin, ni Beč, ni Rim, ni Moskva. Nasuprot tome, u Srbiji se dogodilo da linija fronta čak dva puta, 1915. i 1918. pređe čitavom teritorijom Srbije. U jednom slučaju, 1914. je prešla preko otprilike jedne trećine ili jedne četvrtine teritorije Srbije i vratila se nazad. Prestonica države – Beograd – čak dva puta je bila osvajana i dva puta oslobađana, sa svim što je jedan takav ratni pokret i što je jedan takav totalni rat nosio sa sobom, sa svim razaranjima, stradanjima i žrtvama.

Kada se na opštem evropskom, ali i civilizacijskom nivou govori o totalnom karakteru rata, onda sam imao u vidu čitav niz elemenata, počev od uključivanja u rat celine ljudskih i ekonomskih potencijala, do korišćenja najsavremenijih naučnih i tehnoloških dostignuća u ratne svrhe.

U tom pogledu, kada je Prvi svetski rat u pitanju, posebno je važno istaći sledeće činjenice: Prvo, planovi svih vojnih štabova država koje su učestvovale u ratu temeljili su se na ratu kratkog trajanja i ograničenog opsega. Takva postavka proisticala je iz ranijih iskustava. Pre XX veka čak i najveće bitke bile su ograničene samo na manje segmente stanovništva, tj. na vojnike koji su učestvovali u borbi i na civile koji su živeli u regionu na kojem je borba vođena. Ali, ono što se od tih poslednjih ratova XIX veka do Prvog svetskog rata desilo, ta ekspanzija naučna, industrijska, i ekspanzija u proizvodnji oružja, učinila je da odbrana postane suviše jaka – sad je reč o evropskim frontovima – da odbrana postane suviše jaka da bi se u skladu sa planovima vojnih štabova mogla izvojevati brza i nagla pobeda. I već posle nekoliko nedelja na glavnim svetskim frontovima rat je ušao u dugotrajni zastoj koji nije bio razbijen skoro do kraja rata. I upravo u toj nemoći da se prevlada zastoj i da se obezbedi odlučujući proboj i pobeda, rat je sve više uključivao celinu ljudskih, ekonomskih i društvenih potencijala u sebi. Pored toga, najmanje dva razvojna momenta pospešila su prelazak sa ograničenog na totalni rat. To je prvo bila industrijalizacija rata, a potom stvaranje masovne vojne organizacije.

Druga važna komponenta je da je rat vremenom počeo da prožima i do kraja rata je prožeo čitavo društvo. Najpre, sve veći broj ljudi je mobilisan i upućivan na front. Potom, u rat se uključivalo sve više oružja i municije, klasične municije, što je uticalo na naglo povećanje vojne industrije tokom rata, koja je opet generisala sve duži i sve strašniji rat. Za ratne ciljeve korišćena su nova naučna i tehnološka dostignuća, korišćen je avion, korišćeni su tenkovi, što je omogućila proizvodnja čelika, korišćene su podmornice, hemijsko i biološko oružje. U ratnu propagandnu mašineriju su radi delovanja na psihološkom nivou, pošto se taj dugotrajni zastoj negativno odrazio na vojnike koji su se borili u rovovima, bila uključena i sredstva masovne informacije: štampa, radio i novoizmišljeno sredstvo, to je bio film, koji su pre svega korišćeni u propagandne svrhe i kojima je bila uvedena do tada nezapamćena cenzura. Za rat su takođe u velikoj meri korišćena sredstva komunikacije – telefon i telegraf. Tako se desilo, oni su dovođeni do krajnje granice izdržljivosti. Krajem rata je u jednom danu na svim frontovima slato otprilike 47.000 telegrama. Sve više su se koristila nova transportna sredstva, kakva je predstavljao automobil ili kamion. U ratu su na kraju bili uvučeni svi slojevi stanovništva: žene koje su radile u fabrikama, koje su učestvovale u borbama, koje su bile bolničarke i koje su, što je najinteresantnije, počele po odlasku muških članova na front, da preuzimaju na sebe brigu o porodici i o kući. Zbog toga eksperti koji se bave gender studies uzimaju Prvi svetski rat upravo kao prelomni rat, prelomni događaj u promeni ženske pozicije u društvu. U ratu su bila uvučena deca na rad u fabrikama, često i u borbi, bili su uključeni i starci, takođe da rade u industriji ili kao trećepozivci da idu na front. Podmorničko ratovanje je dovelo do uništavanja trgovačkih brodova i brodova koji su prenosili hranu i industrijsku robu.

Sve to se neminovno odrazilo na ogromno uništenje, pre svega ljudskog potencijala. To je bilo i sasvim logično s vojne tačke gledišta, jer je zastoj u ratovanju poštedeo dubinu teritorije i industrijske potencijale zemalja, izuzev kada je reč o Srbiji, normalno, a sve ostalo što je u tim glavnim zemljama koje su bile u ratu radilo, znači industrijska proizvodnja, naučna dostignuća i ratna tehnika i strategija su bili usmereni ka jednom jedinom cilju – uništenju neprijateljske žive sile.

I treći element koji oslikava taj totalni karakter bi ovde trebalo naglasiti, to je da je rat doveo do izuzetnog razvoja sredstava za razaranje. Nakon nekoliko nedelja rat je prešao u poziciono ratovanje po rovovima, došlo je do usavršavanja oružja, artiljerija, uvedeni su artiljerija, puške, mitraljezi, oni su prikovali vojnike, neprijateljske snage za zemlju i vatrenom oružju su dali apsolutnu prednost nad kretanjem trupa. Došlo je do faze u kojoj je izvršena totalna mobilizacija industrijskih sredstava radi proizvodnje što više oružja koje bi uništavalo neprijateljsku živu silu ne bi li na taj način omogućilo odlučujući prodor. Izvršena je opšta mobilizacija koja je kod pojedinaca svih klasa probudila osećaj da su svi zapleteni u ratna zbivanja. Međutim, taj opšti osećaj uvučenosti u rat je sa druge strane sa razvojem konvencionalnog naoružanja doveo i do strašnih žrtava. Mitraljez se razvio i dao je običnom vojniku pešaku strahovito oružje. Puška je usavršena i imala je veću preciznost i probojnu moć. Izmišljena je nova municija, dum-dum meci i rasprskavajuće granate koje su ili ubijale ili osakaćivale ljude. Artiljerija je postizala veliku tačnost. Strašno se gomilao broj artiljerijskih oruđa, a avionsko izviđanje je povećavalo preciznost gađanja.

Tokom rata je na svim frontovima, na primer 1914. godine, bilo ispunjeno 500.000 artiljerijskih zrna, a 1918. čak dva miliona. Osim konvencionalnog naoružanja u Prvom svetskom ratu su se pojavile prvi put neke druge vrste naoružanja. Prvi put su se pojavili bojni otrovi. Oni su, istina, bili poznati od Srednjeg veka, ali do Prvog svetskog rata nisu bili upotrebljavani i prvi put su upotrebljeni 22. aprila 1915. u bici kod Ipra i pokazali su se mnogo zlokobnijim od sve veće snage konvencionalnog vatrenog oružja jer su upozoravali da bi razaračka moć savremene tehnologije mogla nadmašiti mogućnost zaštite. Pojavio se avion koji je bio pronađen tek XX veka, pre svega za izviđanje, ali je bilo pokušaja, čak pokušaja srpskih pilota sa Solunskog fronta da bombarduju na primer Sofiju. Avionom je prebačen Kosta Pećanac 1916. da bi podigao Toplički ustanak 1917. godine, skupa sa Kostom Vojinovićem. Bio je otkriven tenk. U rat su bile uključene podmornice, morske mine, oklopni brodovi, torpeda, ručne bombe, baloni, dirižabli, cepelini i automobili. Poznat je u tom pogledu poznati taksi za Marnu iz septembra 1914. godine, kada je pretio proboj Zapadnog fronta i kada su francuske vlasti organizovale 6.000 taksija koji su prebacili regrute na front i tako je bio zaustavljen nemački proboj. Sa druge strane jedino sredstvo zaštite čoveka od takvih novina i naoružanja bili su šlem i primitivne gas maske. No, ta proizvodnja, proizvodnja zaštitnih sredstava uvek je zaostajala za proizvodnjom ofanzivnog oružja.

Zbog specifične pozicije u kojoj se Srbija našla u Prvom svetskom ratu, njegov totalni civilizacijski karakter se drugačije iskazivao. Istina, treba naglasiti da je u tom pogledu Prvi svetski rat uneo izvesne promene i u srpsko društvo. Dao je snažan impuls, na primer, razvoju avijacije. Od sredstava transporta prvi put su tokom Prvog svetskog rata masovnije počeli da se koriste automobili koji su bili rekvirirani od privatnih vlasnika. Železnička mreža je, pogotovo u prvoj fazi rata 1914-1915. do razaranja bila maksimalno opterećena za prevoz i vojske i stanovništva, što je sa druge strane nosilo u sebi neke skrivene opasnosti, kao na primer u slučaju širenja epidemije tifusa, što je prilično kasno uočeno od strane naših vlasti.

Ipak, kada se govori o suočavanju sa totalnim karakterom Prvog svetskog rata, kada je Srbija u pitanju, najvažnije je ipak bilo to sučeljavanje običnog srpskog čoveka sa civilizacijskim napretkom koji je iznedrio totalni rat. Rat koji se obrušio na njegov život pretvarajući ga na nivou visoke politike u običan broj koji je popunjavao vojne statistike, a na nivou intimnog doživljaja na neki način raspolućujući ga između, sa jedne strane, ideala i patnje zbog izgubljene, napušene ili okupirane domovine, sa druge strane između strašne pogibelji i smrti koju mu je doneo što kroz razaranje, što kroz zaraze, što kroz povlačenje preko Albanije i odnos okupatora na osvojenim teritorijama, i najzad, sa treće strane, kroz suočavanje sa drugim, na primer, narodima ili sa novim civilizacijskim tekovinama, kakve su bile, na primer, četkica za zube koju je srpski seljak tada prvi put video ili u društvenim ili u kulturnim dostignućima, kakvo su predstavljali pozorište i film sa kojima se suočavao u pozadini, na primer, Solunskog fronta ili u Bizerti.

Totalni karakter rata i snažno suočavanje sa civilizacijskim tekovinama duboko su se urezali u svest i savremenika i u njihovom intimnom doživljaju rata. Interesantno je da se u tim intimnim preživljavanjima i doživljajima rata zapravo prelama i sva paleta onoga što za savremenu istoriografiju predstavlja totalni karakter rata. Karakteristično je, na primer, da su mnogi savremenici isticali nešto što je na njih, jednu običnu stvar koja je na njih očito intimno ostavljala izuzetno snažan utisak: da je 1914. godina, početna godina rata zapravo bila izuzetno rodna godina. Tako je Štefan Cvajg zabeležio: «To leto 1914. ostalo bi za nas nezaboravno i da ne beše sudbine koju je donelo evropskoj zemlji, jer retko sam doživeo i jedno bujnije, lepše i čak bih mogao reći letnije. Danima i danima nebo je bilo svetlo plavo, zrak mek ali ne i sparan, polja mirisna i topla, šume sa svojim mladim zelenilom tamne i bujne.» Sa druge strane, Dragutin Petković, lekar koji se bavio higijenom u srpskoj vojsci, govoreći o pojavi alkoholizma u srpskoj vojsci, tu pojavu je vezivao upravo za tu rodnu godinu. On je rekao: «O alkoholizmu za vreme austrijskog rata može biti govora samo za vreme jeseni 1914. godine. Šljive su bile prerodile, rakije je bilo mnogo, kao vode. Oficiri su pili vino i ono se dovlačilo iz duboke pozadine, sa teritorije Moravske divizijske oblasti. Vojnici su pili rakiju, i ona se pekla na licu mesta, iza samih položaja i na položajima. U oskudici kaca sipana je šljiva u jame. Kada je otpočelo odstupanje i olabavila kontrola i disciplina, svi su vojnici počeli piti gde su stigli. Svaki stanovnik ovih krajeva kome je bilo stalo do zarade uzeo je krčage pune rakije, išao je uz vojsku i prodavao je. Imao sam prilike da naiđem i na jednog vojnika Trećeg prekobrojnog puka, koji je napustio bio komandu i prodavao rakiju vojnicima Moravske divizije II poziva. U blizini Bukoša naiđem na ceo jedan transport rakije na volovskim kolima. To nose rakiju liferanti čak iz Župe za 12. pešadijski puk. Kada je rakija bila prosuta, polegali su vojnici potrbuške da piju iz oluka pored nasipa.»

Nasuprot tome kao svojevrstan mračni kontrast bila je opšta pogibelj i smrt koju je totalni rat donosio sa sobom. U kolopletu cifara kojima se barata kada je u pitanju umiranje i stradanje u Srbiji i među srpskim stanovništvom u Prvom svetskom ratu, a ono se kreće u ogromnom rasponu od 396.000 odnosno 400.000 prema prvim zvaničnim procenama, do čak 1.200.000, to je jedna po mom mišljenju preterana cifra sa kojom barataju neki naši istoričari skloni tradicionalnoj istoriografiji, i tu bi se moglo reći da je neka realna cifra oko 700.000, vrlo teško ćete naći podatak da je samo manji broj od tih stradalih ljudi, ako uzmemo da je to brojka od 700.000, stradao u borbi, znači u direktnoj borbi sa neprijateljem, a da je sigurno više od 50 posto, ako ne i još više, stradalo od zaraza. Na primer od epidemije tifusa smatra se prema nekim grubim procenama da je stradalo između 150.000 i 200.000 ljudi u Srbiji, od čega opet manji broj vojnika. Otuda, uostalom, i ovo bure koje predstavlja jedan zapravo simbol najznačajnijih rekvizita Prvog svetskog rata, jer pogrešnom procenom srpske Vrhovne komande početkom rata su kupljeni za srpske puteve nedovoljno kvalitetni dezinfikacioni aparati nemačke proizvodnje, umesto što su naši lekari predlagali da se kupe aparati poljske proizvodnje koji su bili manji i lakši za transport. Onda su od ovakvih buradi, praveći jednu rešetku, zapravo pravili dezinfikacione aparate koji su oslobađali srpske vojnike i srpske civile njihovog možda najljućeg neprijatelja u Prvom svetskom ratu, a to su bile vaši koje su prenosile tifus.

Osim tog strašnog pomora od tifusa, od epidemije malarije na Solunskom frontu stradalo je takođe nekoliko hiljada ljudi. Tokom povlačenja preko Albanije od gladi, od bele smrti, od upada albanskih neregularnih četa stradao je neutvrđen broj ljudi. U albanskom primorju je takođe veliki broj ljudi stradao od dijareje zbog velike iscrpljenosti i gladi, koji je prosto uzimao hranu naglo i bez ikakve kontrole; na poznatom Ostrvu smrti Vidu stradalo je između 5.000 i 10.000 ljudi, u Bizerti je sahranjeno oko 5.000 ljudi, znači sve bez borbe, kao i neutvrđen broj onih koji su stradali u odmazdama okupatora nad civilnim stanovništvom.

U tom opštem kolopletu smrti, totalni rat je donosio suočavanje sa civilizacijskim dostignućima. Pogotovo ukoliko se ima u vidu činjenica da je u to vreme srpsko društvo činilo preko 80 posto seoskog stanovništva. Treba imati u vidu srpskog seljaka koji ni školu nije završio faktički, a odlazi u rat. U vojsci i u ratu se suočava sa svim i svačim. Na primer, sa onim što je nama danas krajnje uobičajena pojava, na primer četkicom za zube ili sa toplomerom. Jedno takvo svedočanstvo je ostavio Svetozar Đorđević. On kaže: «U Solunu sam našao i svog potporučnika kaplar Miću, ranjenog i bolesnog u francuskoj bolnici. Do njega me odvede Branko Svetski – to je nadimak – koji je došao da kupi sitne potrebe za četu i da svrati do Miće. Mićko moj, kako si mi – upitah ga i pozdravismo se. – Eto, dobro sam – nasmeja se Mića. – Rana je zarasla, ali me još leče od malarije. Kljukaju te kininima, a oni gorki. Na to se priviko, ali kad počne sestra da mi meri vatru, pa ćušne toplomer da prostiš… Sestra naiđe i priđe Mići, pomilova ga po kosi i reče nam: Bono Serbo – pa ode dalje. E, živ me sram – šapnu Mića. – Jedva čekam da odem u četu.»

Istovremeno, taj srpski seljak koji je otišao u rat, povukao se preko Albanije, u pozorištu na Solunskom frontu ili u nekim pozorištima u Bizerti je mogao da gleda, na primer, predstave «Boj na Kosovu», ali i «Kavaleriju rustikanu». Mogao je da gleda čak i kineski balet. Na Solunskom frontu je mogao čak da gleda i filmske projekcije. Za njega je sve to bilo suočavanje sa novom civilizacijom koju mu je, ne njegovom voljom, rat ipak doneo. Sa druge strane, za tog srpskog seljaka rat je predstavljao i susret sa drugim. On je tad prvi put imao priliku da vidi ljude o kojima je samo mogao da čuje, čak nije učio ni u školi: Nemce, Francuze, Engleze, Italijane, Ruse ili Grke, koji su bili naši saveznici, ali sa druge strane je doneo i za srpskog seljaka, i uopšte za ruralno stanovništvo sa ovih prostora jedan krajnje neuobičajen susret – susret sa Crncima iz francuskih kolonijalnih trupa. Tako je ostalo zabeleženo da su srpski vojnici na Solunskom frontu, kada su prvi put videli Crnca, u jednom pismu je to ostalo zabeleženo, dugo razmišljali šta je to zapravo. Prvo, šta je to, da li je to čovek ili je možda neka životinja, a onda kada su ustanovili da je ipak čovek, ima sve, i glavu, i ruke, noge, priča, onda su razmišljali šta mu se to strašno desilo i zaključili su da je verovatno izgoreo u nekom požaru čim je tako silno garav.

Bugarski vojnici nisu imali afričke kolonijalne trupe za svoje saveznike, pa su Crnce mogli da vide na primer u jurišu, odnosno u sukobu. Tako je Dragoj Živković iz Poloma ostavio jedno svedočanstvo kako su, kada su se Crnci pojavili noseći pušku u jednoj, bombu u drugoj ruci i nož u zubima, potrčali na Bugare, cela bugarska četa je pobacala puške i napustila rov, bežeći glavom bez obzira.

Najzad, pokušao bih da svedem ovu priču o totalnom ratu kroz dve crtice – prvu, koja govori o opštim rezultatima rata i koja kazuje da je Prvi svetski rat odneo oko dvadeset miliona što ubijenih što osakaćenih ljudi. Takva je opšta ocena, a treba imati u vidu da je 1921. godine Španija imala 20.950.000 stanovnika i da je u to vreme bila sedma evropska država po broju stanovnika. U Prvom svetskom ratu bilo je mobilisano od strane Antante i Sjedinjenih Američkih Država 40.700.000 vojnika, a od strane Centralnih sila 25.100.000 vojnika. To je ukupno činilo 65.800.000 mobilisanih vojnika. U to vreme, 1921. posle rata, Nemačka je imala 56.750.000 stanovnika i bila je druga po veličini, odnosno po broju stanovnika, evropska država. Dakle, jedino je Rusija u to vreme imala više stanovnika nego što je bilo mobilisano na svim stranama u ratu.

I drugu crticu bih spomenuo i time završio, koja govori o jednoj psihološkoj oceni rata. Reč je o zaključku Lojda deMausa, direktora Instituta za psiho istoriju iz Njujorka, i ta njegova ocena se odnosi upravo na Prvi svetski rat. On je konstatovao: «Rat je, čini se, bio grupno psihotička epizoda, po načinu razmišljanja, nivoima predstava i po stepenu rascepa i projektovanja koji se obično može naći samo kod prolaznih individualnih psihotičkih epizoda, a koje se pre ili kasnije čine potpuno neshvatljivim tim istim ljudima. Manični optimizam i obavezno potcenjivanje dužine i ozbiljnosti rata, uvećanje paranoje u vezi motiva neprijatelja, potpuno odsustvo svesti da bi s odlaskom u rat stvarni ljudi zaista umirali, sve ove i druge na oko bezumnosti pokazatelji su da je počela da se odigrava jedna moćna grupna fantazija.»

(Aplauz)

* * *

00.39.30

„Epidemija pegavog tifusa u našoj vojsci 1914-1915. godina“, major dr Vladimir Stanojević

Kod nas je zlo u našoj vojsci moralo nastupiti, jer smo mi sami nesvesno, namerno, stvarali teren i sami išli na ruku zlu. Naš nehat i istočnjački murdaluk, prikriven rečima budžetske nemogućnosti, kao i naša naopako shvaćena štednja i tvrdičluk, morali su dovesti do pomora. Olako shvatanje života i zdravlja vojske i naroda moralo je biti zaustavljeno kaznom. Ali, isto tako, zlo i kazna za nas ne smeju proći olako i bez pouke. Mi sada posle preživljenog iskustva moramo izvideti u čemu je naše zlo, a izvidevši popraviti ga.

Ulazak Srbije posle dva teška balkanska rata u nov, još strašniji rat sa Austrijom nije obećavao dobre, bliske perspektive. Pobeda na Ceru je izvojevana po cenu pretposlednjih fizičkih i duševnih rezervi i resursa narodnih. Pobedom na Suvoboru i Avali utrošene su i poslednje snage. Ova velika i slavna pobeda, kao i svaka sreća, imala je i nesreću. Lovorovi venci ove pobede su kitili više grobove pobediočeve nego li čela srećno preživelih. Cela je zemlja svoj duševni bol zavila u crno. Sela i gradovi su opusteli, a najbogatiji kraj Srbije bio je pretvoren u same ruševine.

Sanitarno higijensko doba, pre i iza pomenute naše pobede, jesen i zima 1914-1915. izgledalo je otprilike ovako:

1. napuštao je svoje kuće i iselio se čitav jedan najnaseljeniji naš kraj, kao što je Posavopodrinje, i to u najgorim higijenskim prilikama. Zbijanje i gusto stanovanje tih izbeglih masa i po teskobnim i zatvorenim zimskim prostorijama, nemaština, poluglad, nečistoća i zapuštenost odela, rublja i tela, sve je to u krajnjem rezultatu davalo vrlo nagli zapat vašiju od celog tog poremećenog naroda.

2. Nečistoća tela, odela i rublja kod trupa i otuda takođe zapat vašiju, prekomerna duševna i fizička naprezanja, neuredna ishrana, brzina i važnost sa kojima su se odigravali i razvijali događaji tih herojskih dana nisu davali nimalo mogućnosti da se takve prilike poprave.

3. Za vreme odstupanja naše vojske sa Drine i Save neposredna pozadina vojske izgledala je kao neka košnica u kojoj je vrio najrazličitiji svet. Tu su se izmešale i izbeglice, i zarobljenici, i vojska, i žene, i deca. Tu su bila izmešana i zakrčena izbeglička kola sa najrazličitijim komorama. Tu je bio pomešan vrisak preplašene dece sa zapomaganjem i plačem slabih žena koje su napuštale svoja ognjišta bez muževa i sa nejakom decom bežale u nepoznata mesta, u strašnu neizvesnost po zimskoj mećavi.

Ovakvo gušenje i davljenje po neposrednoj pozadini vojske ima ne samo sanitarno higijenski rđav značaj, već i taktički. Ovo je najbolje znala nemačko-mađarska taktika, koja se sva zasnivala na tome da kod neprijatelja izazove baš takvu sliku po pozadini. Kao što je poznato, nemačka i mađarska zverstva i varvarstva su se praktikovala u onoj meri ne samo nad vojskom neprijateljevom, već i nad mirnim neprijateljskim stanovništvom. Šta se time postizavalo? Bekstvo svega živog ispred takvog straha i trepeta, zakrčivanje pozadine i opšta panika. Na taj je način vandalska taktika obasipala vatrom ne samo front, već i pozadinu. Dok front tuče iz sviju modernih uništavajućih tehničkih sredstava, dotle zakrčenu pozadinu bije još na strašniji način, jer je osuđuje na poluglad, na prljavštinu, na zapat živog gada i najzad i na pojavu epidemije.

4. Bio je još jedan važan uzrok pojave pegavog tifusa. To je taktičko sanitetski mamac razbijene austrijske vojske. Austrijanci su posle bekstva iz Srbije evakuisali iz bolnice samo ranjenike, dok bolesnike i naročito zaražene nisu, već su ih ostavili po bolnicama. U tim teškim danima pobedonosnog nastupanja, kad su naše pobede sejale za sobom čitave pukove ranjenika i kad bližih i zgodnih bolnica nije bilo za njih do pegavim tifusom zaražene bivše austrijske bolnice, naši su ranjenici bez najmanjeg okolišanja bili izmešani s tim zaraznim bolesnicima. Plamen zaraze koji je do tada tinjao, posle toga je odjednom buknuo. Početkom decembra, plamen je lizao sve više i sve šire.

Pitanje je gde se najpre pojavio pegavi tifus: kod izbeglica, u našoj vojsci ili kod Austrijanaca. Stvar je za sada nejasna. Najverovatnija će biti pretpostavka da je buknuo istovremeno na oba mesta, jer je i ovde i tamo bilo podjednako mnogo zapaljivog materijala, odnosno mnogo jednakih antihigijenskih prilika. Zlo se pojavilo, stara ratna zimlja zaraza, pegavi tifus počeo je da kosi. Pomor i pustoš koju je učinila ova najprijemčivija zaraza kod nas u vojsci i po narodu može se uporediti samo sa čuvenim epidemijama iz Napoleonovih ratova. Predstavnici, personal i ljudstvo saniteta nestali su s lica zemlje za mig oka. Za vreme najjačeg zaraznog plamena, tj. u januaru, februaru i martu pomrlo je više od stotine lekara, tj. četvrtina od celokupnog našeg lekarskog staleža. Ponovila se stara stvar: prva žrtva saniteta bio je on sam. Desilo se i ovoga puta ono što se u prošlosti toliko puta odigravalo sa pegavim tifusom.

Pegavi tifus se širi legendarnom brzinom. Čim se pojavi, borba sa već pojavljenom zarazom je teška i zamršena. Naše specijalne prilike, naše pasivne i neiskusne epidemijske mere samo su pogoršavale stvar. Za epidemijske akcije mi smo bili toliko nespremni, neuki i nevešti da se ozbiljna borba sa epidemijom nije mogla ni zamisliti. Mi smo bili toliko pasivni posmatrači svega što se sa nama i oko nas zbivalo, da je stvar tekla sama sobom i da se sve razvijalo samo od sebe. Putevi i pravci kojima se širila zaraza najbolji su dokaz naše nespreme za borbu sa ovom strašnom epidemijom.

Sistem evakuacije koji je kod nas praktikovan izabran je najgori po zdravlje ljudi i najbolji po širenje zaraze. On se svodio na to što su komandiri poljskih bolnica imali generalno pravo da se za evakuaciju svojih ranjenika i bolesnika mogu koristiti svima praznim komordžijskim kolima. Ovo se pak činilo zato što za evakuaciju ranjenika, bolesnika i zaraženih sanitet nije imao specijalnih transportnih sredstava. Ma ko seo, … ma kuda prošla i gde zastala, takva kola podmetala su zarazu. Ali je pegavi tifus razvejan po zemlji i drugim modernim sredstvima evakuacije. Tu su igrali ulogu još i železnička prevozna sredstva. Kao što sanitet nije raspolagao specijalnim sanitetskim kolima i kolonama za prevoz zaraznih bolesnika, isto tako nije imao ni naročitih sanitetskih vagona i vozova za zaražene. Mesto ovoga, mesto najpedantnijeg izdvajanja i delenja ranjenih i nezaraženih od zaraženih, mesto regulisanja celokupne železničke vožnje u smislu naučnih epidemioloških i policijsko sanitarnih principa i mera, kod nas se desilo najgore.

Kod nas ovo najakutnije pitanje epidemiologije uopšte nije ni dodirivano niti uzimano u obzir. Od početka rata i naročito za vreme epidemije, saobraćaj na železnicama uzima nezapamćene kod nas razmere. Povećava se ne samo broj vozova i broj sastava kompozicija, već raste do legendarnih cifara i svet koji putuje. Po vozovima se šarenilo najrazličitijih vrsta sveta. Tu su bile ogolele i obolele izbeglice, i one što nose zarazu i što je same imaju. Tu su prezdraveli vojnici, pušteni posle preležane zaraze kući na bolovanje. Pored ovih nosilaca zaraze putovali su i drugi, još zdravi, ali već u periodu inkubacije, tj. u momentima razbuktavanja zaraze i u trenucima razdvajanja ove susedima. Tu su najrazličitiji kuriri i drugi njima slični koji su do voza zavirili u bezbroj sumnjivih od zaraze i vašiju mesta i koji su još dovde na bezbroj načina došli u dodir sa zarazom i vašima. Tu je još bezbroj ljudi i prilika, čistih i vašljivih, bogatih i siromašnih, zaraženih i još nezaraženih. Tu se, jednom reči epidemiologije, vršila trampa i uzajamna razmena sviju nezaraženih ljudi iz sviju krajeva Srbije sa još zdravima i nezaraženima.

Tako je to išlo dugo, do pred sam kraj epidemije. Tek u februaru mesecu iduće godine, tj. posle sedam-osam meseci ovakvog širenja i razvejavanja zaraze otpočelo je preduzimanje mera protiv ovog zla. Toga meseca je bio obustavljen svaki železnički saobraćaj i tada je prvi put od početka rata izvršena dezinfekcija i čišćenje zaraženih i zagađenih vagona, kao i železničkih stanica.

Statistički tačnih podataka nemamo, niti ćemo imati. Uloga zaražavanja ljudi na našim vozovima i stanicama ostaće stoga nedovoljno ocenjena. Bez tačnih cifara ipak jedno se može pozitivno utvrditi, a to je da je naš antisanitarni železnički saobraćaj toga vremena mnogo ljudi i mnogo života oterao u grob.

Unutrašnja higijenska slika naših bolnica za vreme epidemije pegavog tifusa ne može se ozbiljno ni kritikovati sa gledišta prave moderne bolničke higijene. Naše bolnice toga vremena nisu davale ni izdaleka aluzije na bolnice. Tu nije bilo dovoljno ni kreveta, ni posteljnih stvari, već su bolesnici i ranjenici, zaraženi ređani po podu jedan pored drugog. Tu nije bilo ni kupanja, ni oblačenja u čisto pri stupanju u bolnicu. Tu nije bilo nikakvih mera dezinfekcija, ni odela, ni posteljnih stvari, ni soba. Tu nije bilo po nužnicima, hodnicima i dvorištima ni najelementarnijeg mehaničkog čišćenja. Tu nije bilo ne samo bolničke higijene. Tu je odsustvovao i svaki bolničko-administrativni red. Haos je bio i na ostalim mestima, u perionici, u kuvanju i razdvajanju jela i pića bolesnicima, u disciplini bolničara, u bolničkoj kancelariji, pa čak i u kapeli, i na groblju. U februaru mesecu 1914. u kapeli i na groblju Vojne bolnice kod Ćele kule ležalo je nesahranjeno i nagomilano preko 280 mrtvaca.

U takvoj higijenskoj zapuštenosti i u ovom strašnom haosu nije moglo biti ni reči o lečenju. Naprotiv, od zagušljive i presićene zaraznim otrovom atmosfere padaju i odlaze u grob ne samo oni što se leče, već i lekari koji leče. Vaši koje su svojom zatrovanom žaokom raznosile otrov od zaraženih nezaraženima, milele su u rojevima po tim lečilištima. Bolnice su u to strašno doba bile nevidljive lomače, u kojima je gorelo sve živo. I zaraženi, i nezaraženi, i bolesnici, i lekari.

Jasno je posle ovoga i za ljude sa strane, da o kakvom ozbiljnom poslu lečenja ovde nije moglo biti ni reči. Jasno je za svakog da se ovakva tragična situacija pre satanski smejala samrtnicima bačenim na lomaču nego li što ih je lečila i spasavala. Eto zašto se naše bolnice nisu mogle odužiti svom velikom pozivu. Eto zašto su dobile suprotnu ulogu od one koja im je bila namenjena.

Posluge nema, jer su i bolničari i bolničarke ili već pomrli, ili i oni leže među obolelima. Ulogu bolničara su dobili zarobljenici koji ne znaju jezik bolesnika i koji se kao aveti, kao tek pridigli bolesnici i sami jedva drže na nogama. U bolnicama je pometnja na svima mestima i u svima poslovima. U Moravskoj bolnici kod Ćele kule u Nišu, u februaru i martu ne funkcioniše ispravno ni perionica rublja, ni groblje. Bolesnici nemaju čistog rublja, jer je nečisto nabacano i natrpano u dve velike sobe do tavana, a perionica ne radi te je u bolnici zapat vaši oteo najviše maha. Mrtvi se ne sahranjuju već nekoliko dana, jer je nastala pometnja i među onima što prave mrtvačke sanduke, što odnose na groblje, što kopaju rake i što sahranjuju. U kujni je takođe darmar. Bolesnicima se daje hrana napamet i od oka, a odnose u odeljenja zarobljenici koji usput popiju, pojedu, pa čak i prodadu. U prijemno odeljenje, međutim, pristižu nove i nove gomile teško bolesnih, već umrlih i polumrtvih. Njih dovoze primitivno na taljigama ili u volujskim kolima, natrpane i zbijene u kolima kao sardine, bez slame i bez svake prostirke. Vuku ih i prevlače na kolima u bolnicu kroz varoš po ceo dan, po strašnoj kaldrmi.

Tačnih statističkih podataka o broju obolelih i umrlih od pegavca u ovo doba nema. Po mišljenju tadašnjeg načelnika Vojnog saniteta pukovnika dr Sime Karanovića, u vojsci je od pegavca umrlo oko 30.000 do 35.000 duša. Broj umrlih u narodu je takođe statistički nepoznat. Taj je broj, u svakom slučaju, veći od broja umiranja u vojsci, i to umnogome veći.

* * *

00:56:40 (ženski glas)

Izveštaj o higijeni usta

Higijena usta kod našeg naroda ne postoji. Nažalost, ni inteligencija, ni varoški svet ne obraća dovoljno pažnje na usta i zube. Alveolarna pijoreja je opšta bolest, a alveolarni abscesi su svakodnevna slučajnost. Kako kod nas ima mnogo rahitisa i dijateza, to su retkost da se vide dobro održani zubi kod odraslih ljudi, i to je mahom porodično dobro i jedino nasleđe koje se održava uprkos neznanju i uputnosti u negovanju zuba i usta. Veći deo oficira, a posigurno do 90 posto vojnika, imaju pijoreju. Živeći od nenaviknute hrane, u nezgodnim ratnim prilikama, a svaki je pri tom preležao po koju dužu infekcionu bolest, morao je zapustiti zube i onaj koji je poznavao sve koristi četkice za zube, praška i paste. Oni koji su sa rđavim zubima ušli u rat, imali su čitave ruine u ustima. Slika je bila posve žalosna. Mladići od 18 do 30 godina su bili sa polovinom od prirodnog broja zuba, od kojih je svaki iskvaren. Istih godina mladići sa tolikom pijorejom da su svi zubi nekritizirani i već tu da poispadaju, a jadni trećepozivci koliki je broj bio bez ijednog zuba.

Dodir sa saveznicima nas je malo civilizovao u tom pogledu. Mnogi od engleskih dobrotvornih bolnica upućivali su naše ljude kako da neguju usta i zube i obilato delili prašak i četkice. Početak je bio još u Kragujevcu, u Bolnici škotskih žena 1915. godine, kada je u šatoru određenom za trpezariju prvi put izdat bolesnim i ranjenim bolesnicima ručak, a posle ručka bolničari postave pred svakog čašu neke bele mlake vode i četkicu. Naši se ljudi pitaše šta li je sad to. U to se jedan domišljen Šumadinac maši desnom rukom za četkicu, zagleda je pa levom uhvati dršku, prebi i poče gladiti svoje brkove koji se behu umastili od ručka. Mnogi sledovaše ovaj primer, a mnogi odložiše četkicu i stidljivo srknuše dva-tri srka iz čaše.

Od ovog komičnog početka do danas učinjen je relativan napredak, jer će se češće sresti po koji vojnik i gotovo svaki dugogodišnji pitomac kako vešto riba zube u vertikalnom pravcu. Ipak je njihov broj malen i mučno je da će izneti jedan posto od svih vojnika.

* * *

00:59:45 (drugi muški glas)

Kapetan istrča napolje u sveže jutro. Jedva je disao. Neiskazan strah vladaše njime. On u trk dotrča do stanične lađe. Dokopa bačen alat s lađe koja dolazaše i stade je vući sebi. I taman da zametne uže na kazuk, a u gomili sveta opazi jednu ženu koja izdiže više glave dete u povoju. Kapetan baci uže momcima, koji se čudiše njegovu poslu, zanese se i malo što ne pade u vodu. I kad mu žena u onoj tišini i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze pa onda poljupci počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na svog dosad neviđenog oca.

I žena je plakala — to se već zna! I druga jedna postarija žena iza nje — i bez toga ne ide! I najzad i detence ototanji.

Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se u stranu praveći mesta drugim putnicima koji se gurahu zajedno sa svojim prtljazima, jer još ne beše nijednog ni kočijaša ni nosača. Kapetan htede mnogo štošta pitati ženu, ali nikako da otpočne i naposletku mu se odreši jezik:

— Međer, ti si živa!

On je uhvati i steže za mišicu, kao htevši se uveriti.

— I ovaj mali! Ti, ti, vojniče? A šta ti ja koješta nisam mislio!

Onda obrisa lice rukavom, i držeći dete, nastavi:

— Znao sam zacelo, zacelo sam znao da ćeš doći. Tako sam baš u dlaku računao. A nana?

Tek u taj par on ugleda onu staru ženu i potrča joj ruci:

— Hvala Bogu, samo kad ste vi živi i zdravi! Kad je sve dobro!

Stara žena briznu u plač:

— Daleko smo od dobra, moj sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta.

Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce, ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke.

— Ćuti! — reče kapetan s užasom na licu. Brzo predade dete ženi, pa pritrča bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu.

— Da nisi ti, vojniče, gazda-Blagojev sin? …

— Jesam, gospodin kapetane! — reče vojnik, sastavljajući nogu i štaku i dotaknuvši se po vojnički kape. Ali ga štaka izdade, i on se pridrža za jednu gospu s kučetom i zembilom koja vrisnu i odskoči u stranu.

— Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem!

Kako beše tek zora, i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice svi obratiše pažnju ovoj sceni.

Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja, a svet se raskloni u dva reda puštajući invalida: krasnog, jedrog momka, s muškim licem i žalostivim osmejom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota; i, opet — ničeg ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porcelansku vazu.

On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu. U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane. Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:

— Stani! Stani, on je teško ranjen! Zdravo teško!

— Kako teško? Ko to kaže? … Evo, evo pisma!… Njegov drug Jole…

Zverajući na sve strane on potrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:

— Pa gde je?

— Tata! — viknu vojnik milostivno okrećući se na jednoj nozi i podupirući se štakom. — Tata, ta evo me!

Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda — i onda tresnu o zemlju.

Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu neke kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći. I, dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad bila noga.

— Hvala Bogu, samo kad si ti živ! Sve će opet dobro biti. Ovo — pa rukom napipa štaku — ovo će sve narod pozlatiti. Je li tako, braćo?

I svi priskočiše odobravajući.

— Evo, ja, — reče kapetan — ja prvi dajem… — i stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara — ja, evo, dajem sahat i lanac. Na!

— Hvala, gospodin-kapetane! — reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. — Drži tata, ja nemam druge ruke.

— Evo, i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata — reče Stevo praktikant.

— Hvala, braćo! Drži tata.

— Evo ti da kupiš duvana! — reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata.

Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.

— Hvala, braćo! Drži tata.

Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.

I narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše braće Rusa, sa onom, kako oni vele, “širokom naturom”. I oni nemilice davaše.

Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa “hvala braćo”, “hvala braćo!”, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. I te dve reči počeše dobivati odsutan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao, kao da sad prvi put oseti, sa svom snagom nepokolebljivog uverenja, da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.

— Hajde, gle, gle ti njega! — reče Blagoje. — Zbog takve sitnice pa da se plače! Pa šta mi je to! Jedna noga! Ej, sve će to opet… — i umalo ne reče “narasti”, ali se ustavi: — Sve će to opet… Ma je li ti kažem da će sve to narod pozlatiti?

I onda, ujedared, briznu u plač.

— A šta će mi sve ovo?

On baci preda se na zemlju kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo kao, kao da odozgo čeka odgovor.

— Hajdemote odavde! — reče kapetanica. — Ovde je nesreća, a mi… — pa pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta… — mi smo, hvala Bogu, srećni i presrećni!

I tada su odveli Blagoja i sina sa poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobivao svaku trku, a sad okreće suhaču.

Kapetan je opet ozidao kuću na istome mestu u Knjaževcu. Pokrio ju je, istina kao što se to kaže, hartijom, ali mu je žena vesela i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove.

Blagoje je još donekle govorio: “Sve će to narod pozlatiti!” Posle je okrenuo na: “Sve će to tebi Bog platiti!” Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i — prosi!

Možete mu, ako hoćete, udeliti. Ovo je moj prilog.

Još članaka

  • Oblikovanje, Matjaž Vipotnik
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Oblikovanje, Matjaž Vipotnik

    Pre neki dan javila se Dunja Blažević, istoričarka umetnosti i direktorica Studentskog kulturnog centra osamdesetih u vreme inauguracije prodorne likovne scene Jugoslavije, a potom…

    05.06.2017.
  • Trezor
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Trezor

    Pa ipak, ima stvari koje imaju snagu da odjeknu „kao grom iz vedra neba“. Emisija „Trezor“ Bojane Andrić na RTSu je kulturno i javno…

    18.06.2017.
  • Gondola
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Gondola

    Subota, dvadeset i deveti april, Ibarskom do Čačka, pa za Užice, pada kiša, ali da je ne znam šta padalo sa neba, i da…

    10.05.2017.
Loading...